Korisnik:Boris P/pesak

Rudnik Majdanpek se nalazi u severnom delu istočne Srbije.

Istorija rudnika

Pripremni period (1830.-1848.)

Miloš Obrenović, po uspešno izvedenom ustanku 1815. godine, nije smeo odmah u prvi plan da stavi otvaranje rudnika. Postojao je opravdan strah da će glasine o rudnom blagu Srbije otvoriti apetite velikih sila, na čiju se podršku računalo u diplomatskoj borbi za konačno oslobođenje. Tek posle hatišerifa iz 1830. godine, kojim Srbija dobija minimalnu nezavisnost, Miloš se osmelio na prvi korak: poziva strane stručnjake da izvrše prospekciju rudnog bogatstva Srbije i sačine plan njegovog korišcenja. Potom bira prve pitomce i šalje ih na stranu da svrše potrebne rudarske škole. Stranac koga je Miloš pozvao u Srbiju da istraži njeno rudno blago, bio je Baron Herder, prvi čovek Saksonskog rudarstva, i po opštem mišljenju, vodeći rudarski stručnjak Evrope toga doba. Na području Majdanpeka boravio je s jeseni 1835. godine. Tragova starog rudarstva bilo je svuda, ali od naselja više nije bilo ništa: našao je samo "tri male kolibe sa tri vlaške porodice". Smatrao je, međutim, da je "našo bakra i gvožđa u takom količestvu da će ovaj majdan jedan od najbogatijih u Jevropi biti". Smelo se predviđalo da se rudnik toliko može razviti "da 10.000 poslenika ovde raditi i sebi prepitanije zaslužiti mogu".

Početak rada u Majdanpeku

Rudarski radovi u Mjadanpeku počelu su maja 1849. godine, pošto je upravu nad preduzećem preuzeo Jozef Abel.U tom periodu je primljeno dosta izbeglica iz Banata u kneževsku rudarsku službu. Svi su bili Rumuni. Reč je o rumunskom življu, poznatom u Banatu pod nazivom "Bufeni". Uprava rudnika nije bila zadovoljna iybeglicama iz Banata, naročito ne njihovom stručnošcu. Čim je revolucija u Mađarskoj ugušena, mnogi su se vratili natrag u Banat. Istovremeno je došlo do krize u rudnicima Smolnika (rudarska pokrajina Spiš, danas u Slovačkoj). Nastupila je besposlica, zbog koje je uprava tamošnjih rudnika nameravala "nekoliko stotina oknara iz svog rudarskog sreza u drugi koji (rudarski srez) udaljiti". Za srpsku vladu ovo je bila izvanredno povoljna prilika da smolničkim rudarima ponudi posao u Majdanpeku. Nudeći primamljive uslove, vlada je uspela da zavrbuje oko 100 radnika iz Smolnika i Aradnjike, i ovi su sa porodicama krenuli put Srbije 2. maja 1850. godine. Vodio ih Stevan Pavlović, jedan od trojice prvih srpskih rudarskih inženjera, školovanih u Šemnicu. U pustoj dolini Malog Peka, odsečenoj od sveta gustim i neprohodnim šumama, za kratko vreme ostvaren je pravi podvig: podignuta su kompletna postrojenja za rudarstvo i metalurgiju gvožđa i bakra! Gotovo preko noći u divljini Homolja iznikao je savremeni rudnik, dostojan naziva "zvezde Orijenta" koji su mu dali ugledni stranci koji su imali prilike tada da ga vide.

Prva kriza i zatvaranje rudnika 1858. godine

Vrlo brzo se uvidelo da u Majdanpeku ne ide sve kako treba. Državna komisija utvrdila je, između ostalog, da ovaj poduhvat nije praćen odgovarajućim zakonima, da je rukovođenje preduzećem neadekvatno, da je dovođenje stranih radnika teško i skupo, da među činovnicima vlada surevnjivost i nesloga. Svi radnici su bili otpušteni, sem 6 administrativnih radnika,2 policajca i 22 čuvara.

Obnova i strani kapital

Državna komisija, koju je ministarstvo finansija formiralo da ispita uzroke propasti Majdanpeka u prvoj fazi obnove (1849-1858) istovremeno je trebalo da predloži i rešenje šta dalje valja činiti s ovim rudnikom. Ona je bez uvijanja stavila do znanja da ga treba ili prodati ili dati pod zakup privatnim licima. Predlog komisije verifikovala je Narodna skupština. Kako u Srbiji nije bilo dovoljno bogatih pojedinaca koji bi mogli svoje novce uložiti u tako skup poduhvat, put za strani kapital bio je otvoren. Vesti o tome pronele su novine širom zapadne Evrope. Između mnogih zainteresovanih zakupaca, izdvojili su se Austrijanci i francuzi. Zbog političkih promena na vrhu Srbije (povratak kneza Miloša na vlast 1859. god.), izvesnu prednost su dobili Francuzi. Rudnik je bio u njihovom vlasništvu do 1866. godine. Njihovo upravljanje Majdanpekom bilo je tako katastrofalno, da su samo posle 7 godina rada bukvalno proterani iz Srbije.Ni do dan-danas se nije u potpunosti saznalo šta je u Majdanpeku, u vreme Francuza, proizvedeno i koliko. Pouzdano se zna samo da su Francuzi preradili ono što je ostalo iza prethodnika, i to za potrebe topolivnice u Kragujevcu.Dok je nova državna komisija ispitivala uzroke neuspeha Francuza i ocenjivala štetu koji su oni naneli, rudnik je privremeno ustupljen Ministarstvu vojnom, za čije je potrebe uglavnom i do tada radio. Vojna uprava je nastojala barem da podmiri potrebe topolivnice u Kragujevcu, kako ova ne bi morala da nabavlja bakar sa strane. Majdanpečko rudište, zakupila je 1868. godine jedna engleska kompanija, sa sedištem u Londonu. Englezi nisu prošli bolje od Francuza: ostali su upamćeni samo po razbojničkom uništavanju šuma i po surovom obračunu sa seljacima Debelog Luga, koje su hteli da rasele.Glavni predstavnik Engleske kompanije bio je Džilijan Horn Tolme. Za vreme njegove 12-to godišnje eskploatacije, rudnik je doživeo konačni slom. Samo Društvo je bankrotiralo, a njegovi činovnici proterani su iz Majdanpeka 1881. godine.

Džon Holvej (1882.-1885.)

Početkom 1882. godine rudnik prelazi u ruke poznatog rudarskog stručnjaka, Engleza Džona Holveja, s kojim je bio zaključen ugovor na tri godine o uvođenju nove metode za dobijanje bakra. Prema Kanicu, nova metoda se ogledala u sledećem: u komornim pećima sličnim Besemerovim konvertorima, dovođenjem jake vazdušne struje, bez goriva, trebalo bi da se sumporom bogate rude sa 1-1,5% bakra, u punjenjima od po 70 tona rude za 20-22 časa, pretvore u bakrenac sa 20-25% bakra. Uprkos probama sa sumnjivim uspehom, kako dalje primećuje Kanic, Holvej je dobio rudnik na 50 godina sa obavezom da ubuduće prerađuje ne samo bogatije već i siromašnije rude. Pored toga trebalo je da odmah pristupi obnavljanju šuma koje su njegovi prethodnici opustošili. U ambiciozni aranžman sa Holvejom država je ušla i sa planom da se izgradi železnica od Majdanpeka do pristaništa na Dunavu kod Donjeg Milanovca. Na žalost, preduzimljivi Holvej niti je potvrdio isplativost svoje tehnološke inovacije, niti je u potpunosti ispunio očekivanja u pogledu železnice! Pošto je stalnim akontacijama na račun bakra, koje je tek trebalo otpremiti, Holvej dospeo u potpunu zavisnost od bečke firme Šodoar i komp (Chaudor & Cie.), ova je najzad 1885, uz saglasnost srpske vlade, preuzela Majdanpek, a nesuđeni inovator mora je da ga napusti sasvim upropašćen. Za utehu, iza njega je ostala lokomotiva, nazvana po aktuelnom i tek krunisanom srpskom kralju - "Milan". Ovom lokomotivom počinje istorija srpske i balkanske železnice, jer je urađena u bravarskoj radionici majdanpečkog rudnika marta 1882. godine, dve godine pre nego što je puštena u saobraćaj pruga Beograd-Niš.

Šodoar (1885.-1900.)

Posle odlaska Džona Holveja iz Srbije, njegov glavni poverilac bečka firma Šodoar uspeva da, pristankom srpske vlade, 26. juna 1885. godine, dobije u zakup Majdanpek i Rudnu Glavu. Firma Šodoar je u stvari bilo belgijsko preduzeće sa malim učešćem austrougarskog kapitala, sa sedištem u Beču. Na njenom čelu stajao je Gustav Šodoar koji je primio postrojenja Majdanpeka za 720.000 franaka. I o radu Šodoara mišljenja su bila nepovoljna. Protiv njega stalno stižu tužbe, a sa ovim tužbama slažu se i mišljenja Rudarskog odeljenja, da se u Majdanpeku ne radi onako kako je ugovorom predviđeno. Posebna komisija Rudarskog odeljenja zamera Šodoaru što je odustao od eksploatacije gvožđa, da nemilice seče šumu, a ne vodi računa o njenom podmlađivanju i da ne obnavlja uređaje u rudniku. Prema izvršenom inventaru preduzeća komisija je utvrdila da se vrednost postrojenja smanjila za 300.000 franaka. Potpuno nezadovoljno Šodoarom, koji je po opštem mišljenju vidno unazadio preduzeće, Ministarstvo narodne privrede Srbije mu je 1900. godine oduzelo koncesije i njegove predstavnike udaljilo iz Majdanpeka.

Eksploatacija radnika i rađanje Sindikata

Od samog početka, 1849. godine, rad u rudniku bio je izuzetno težak i slabo plaćen, ali tek posle pola veka radnici počinju da se udružuju u sindikate i da tako udruženi vode borbu za bolje i podnošljivije uslove. Kako je izgledao rad u rudniku kad ga je preuzelo Bezimeno društvo, svedoči članak u "Radničkim novinama" od 31. jula 1907. godine: "Radno vreme traje od zore do mrklog mraka. Od januara do konca marta počinje se rad u 5 sati ujutro pa traje do pola 7 uveče, na 1,5 sati odmora. Neprekidno se, dakle, vreme rada 11,5 sati. Ostalih meseci ne samo što se početak i svršetak rada pomera, već se i vreme rada penje na 15,5 časova, tako da je prosečno radno vreme, bez odmora preko godine 12,5 sati." Realnu nadnicu je smanjivao takozvani "truk sistem" snabdevanja, koji je primoravao rudare da svoju zaradu troše u radničkoj kantini, koju su drzali "prijatelji" ljudi iz vrha preduzeća, i u kojoj je sve bilo mnogo skuplje nego u okolnim mestima. Posebno opterećenje za rudare bila je obaveza da svojim teško zarađenim novcem moraju da plaćaju materijal koji su trošili tokom rada (olaj za osvetljavanje, barut, kapisle i dr), a taj materijal se kupovao isključivo u rudničkom magacinu, gde je bio tri put skuplji nego u slobodnoj prodaji!

I pored ovakvog, ropskog stanja, određeni oblici otpora javljaju se tek 1907. godine, tačnije 4. jula 1907. kada je počeo prvi generalni štrajk rudara Majdanpeka, organizovanih u Sindikat. Ceo period "vladavine" Bezimenog društva posle toga biće obeležen upornim nastojanjem rudara da se izbore za svoja prava, ali s promenjljivim uspehom. U toj neravnopravnoj borbi najčešće su stradali sindikalni prvaci. I uslovi stanovanja u Majdanpeku su bili loši. Bolje stanove zauzeli su predstavnici kompanije i službenici uprave, a većina rudara je stanovala u potleušama, koje su imale po dve prostorije sa zemljanim podom. U jednoj sobi se i kuvalo, i sušilo uvek mokro ruarsko odelo, i spavalo na jednom zajedničkom krevetu od dasaka.

SARTID i topionica gvožđa

Početkom XX veka, bez dovoljno svojih budžetskih sredstava, a poučena lošim iskustvom sa Majdanpekom, Srbija prepušta rad na podizanju crne metalurgije austrougarskom kapitalu (firmi STEG), izdavanjem koncesija na bogata rudišta u istočnoj Srbiji. Tako je 20. februara 1913. godine STEG, uz potporu domaćeg kapitala, osnovao Srpsko akcionarsko rudarsko topioničko industrijsko društvo (SARTID). Povoljna klima koja je nastala sprovođenjem nove industrijske politike M. Stojadinovića, sa naglašenom primenom protekcionističkih mera, navela je SARTID 1937. godine da se odluči na podizanje novih industrijskih postrojenja, među kojima se našla i topionica gvožđa u Majdanpeku. SARTID je topionicu u Majdanpeku, prema istraživanju mr Jovana Stojkovića, podigao uz tehničku saradnju belgijskog Bezimenog društva. Projekat je uradio inženjer Valenta sa saradnicima, a gradnja je počela s proleća 1937. Glavni objekat topionice bila je visoka peć s planiranim kapacitetom od 35-40 tona, mada je stvarno topila 20-25 t. Proizvodnja je počela već krajem 1937. godine. Visoka peć topila je gvozdenu rudu na vatri dobijenoj sagorevanjem ćumura. Ona je najviše topila rudu limonit i tako proizvodila limonitsko gvožđe, koje često nije bilo dobrog kvaliteta jer je sadržavala štetni sumpor više nego što je bilo potrebno, i zato je gvožđe bilo krto. SARTID-ova topionica gvožđa u Majdanpeku radila je s promenljivim uspehom sve do 1950.

Drugi svetski rat

Posle sloma Kraljevine Jugoslavije, bilo je - prema M. Stankoviću - dovoljno da se dva nemačka vojnika sa jednim natporučnikom, dovezu na zeleno-žutom motoru marke "cindap" u Majdanpek, i da 14. aprila 1941. godine prime predaju 8. i 26. puka kraljevske vojske. Ta dva puka brojala su preko 3.000 naoružanih vojnika! Majdanpek je bio u svojevrsnom "mrtvom uglu" između Zaječara i Požarevca, najbližih mesta u kojima su bili centri rada KPJ oko koje će se, u vreme okupacije, razviti pokret otpora. Zbog toga ovde partijski rad počinje tek u leto 1940. godine, i to dolaskom Velimira Markićevića za službenika Nabavljačko-potrošačke zadruge. Faktički, nemačku okupaciju Majdanpek dočekuje samo sa dva člana Komunističke partije - Markićevićem i Stankom Živkovićem Francuzom, metalskim radnikom, zaposlenim u topionici; Stanko je jedno vreme boravio u Francuskoj gde je postao član Partije (otud nadimak). Oko ove dvojice razviće se pokret otpora, koji će u početku delovati zajedno sa četnicima Leonide Plješkovića. Njih dvojica, međutim, nisu dočekali oslobođenje. Tokom okupacije, na čelu rudnika bio je inž. Ufnalevski, Poljak po narodnosti. Njegovo držanje prema radnicima i narodu za to vreme bilo je korektno. Zamenici su mu bili inženjeri Gluščević i Torter. Opštinsku vlast su činili kmet Dragoš Rajković sa delovođom Backovićem i dobošarom Ilijom Avramovićem. Članovi pokreta otpora svojim sabotažama i diverzijama često su ometali rad rudnika, naročito transport rude žičarom do Donjeg Milanovca. Neprijatelj je ipak uspeo da do početka 1943. godine normalizuje proizvodnju i počne izvoz pirita za nemačku ratnu industriju. Sabotaže aktivista NOP-a bile su ograničenih razmera i nosu mogle za duži period da prekinu eksploataciju. Majdanpek je oslobođen 12. septembra 1944. godine, tako što je sam narod, vođen udarnim grupama skojevaca, razoružao četnike i žandarme. Jedinice NOV ušle su u Majdanpek tek sutradan. Ovaj datum je dugo svetkovan kao Dan oslobođenja, a od 1993. slavi se na isti način, ali pod nazivom Dan opštine. Upravnik topionice u Majdanpeku od juna 1941. pa do leta 1944. godine bio je mašinski inženjer Boža Stojanović. Topionica je radila za potrebe smederevskog SARTID-a, a inž. Stojanović, kao član pokreta otpora, uspešno je sprovodio partijski zadatak da sabotira proizvodnju. U Majdanpek je došao iz Zenice, odakle je, kao Srbin, otpušten od strane ustaških vlasti.

Nacionalizacija i vrhunac krize

Posle završetka oružanih borbi za oslobođenje ovog kraja za rudare i druge radnike Majdanpeka glavni zadatak je bio da što pre obnove rudnik, radionicu, žičaru i električnu centralu i počnu proizvodnju pirita, a zatim i limonita. To nije bio lak zadatak, jer su nemačke trupe, prilikom povlačenja, iništile vitalne delove rudnika, opljačkale naselje i ispraznile rudarske magacine. Nije bilo dovoljno ni radnika, mnogi Majdanpečani su stupili u jedinice NOV i nastavili brobu za oslobođenje drugih krajeva Jugoslavije. Krajem 1944. godine pripremljeni su za proizvodnju potkopi "Starica", "Stari Aleksandar" i "Marija", a zatim i "Novi Dušan" i "Blanšar". Proizvodnja je počela. U 1945. godini proizvodnja je imala normalniji tok; Rudnikom je prvo upravljala Vojna komisija, a krajem 1945. godine preuzela ga je Direkcija za crnu metalurgiju iz Beograda. Te godine jugoslovenska privreda iz Rudnika pirita i limonita Majdanpek dobila je 15 šlepova pirita. Zakon o nacionalizaciji donet je 5. decembra 1946. godine. Na osnovu njega privredno preduzeće "Bezimeno društva bakarnih rudnika Majdanpek" prešlo je u državnu svojinu. "Saobrazno propisima osnovnog zakona o državnim preduzećima", nastavlja da radi, ali pod nazivom "Rudnik Majdanpek". O tome je doneto odgovarajuće rešenje 18. avgusta 1947. godine. Od toga dana počinje novi deo istorije majdanpečkog rudnika. Predmet poslovanja novog preduzeća je, kako se navodi u Rešenju, "eksploatacija pirita i železne rude". Novoosnovano preduzeće nastavilo je da radi na potkopima koje je otvorilo i koristilo Bezimeno društvo, sa njihovom opremom i radnicima. Izaslanici Sreskog suda radili su ravno nedelju dana na proceni vrednosti nacionalizovane imovine Društva, i utvrdili da ista iznosi 9.841.039,29 dinara. Nedostatak radnika i savremenije opreme nadoknađivan je udarničkim radom i radnim heroizmom. To je bilo obeležje vremena obnove i izgradnje zemlje. Radilo se udarnički, i nije se pitalo kolika je norma i da li je plata stigla na vreme. Tada su došli do izražaja sposobnost i snalažljivost radnika preduzeća, na čijem su se čelu nalazili takođe obični radnici. Tehnologija rada u rudniku pirita bila je stara: jamsko iskopavanje; rudarski alati bili su lopata, kramp, kilavica. Iskopana ruda tovarena je u vagončiće koje su gurani do utovarne stanice, a zatim žičarom, dugom 18 km, pirit i limonit su preveženi do pristaništa u Donjem Milanovcu.Najteže je bilo posle donošenja odluke o prestanku proizvodnje pirita, početkom 1954. godine. Preko 1.000 radnika je prešlo na biro za zapošljavanje, jer je na istražnim radovima bilo potrebno svega njih 70. Gotovo svi su živeli na ivici gladi, u iščekivanju kamiona s hlebom koji je svakodnevno dolazio iz Kučeva.Vrhunac krize u obnovljenoj istoriji majdanpečkog rudnika dostignut je pedesetih godina. Pirit je bio slabog kvaliteta, pa je bilo i problema sa prodajom. Godine 1951. iz Bora dolazi inž. Mirko Bizjak, sa zadatkom da pvenstveno radi na istraživanju ležišta bakra, u čemu je viđenja bućnost rudnika.

Novi početak

1957. odobrena su sredstva za izgradnju Rudnika, a tada su počeli i prvi radovi, odnosno pripremanje prve etaže za površinski kop „Južni revir“ i terena za izgradnju primarnog drobljenja. Krajem 1958. godine, na koti +620 m brda „Švajs“, počeli su prvi radovi „na jalovini“, a za te poslove u Majdanpek su stigla četiri kamiona marke „EUKLID“. Prve tone koncentrata bakra isporučene su u Bor 25. juna 1961. godine, a tada je svečano obeležen i početak proizvodnje u Rudniku bakra Majdanpek. Istog dana u borskoj Topionici su izlivene prve anode od majdanpečkog koncentrata. Eksploatacija drugog površinskog kopa u Majdanpeku, „Severnog revira“, nakon probne proizvodnje i „uhodavanja“ ležišta, počela je 14. decembra 1983. godine, po dobijanju Rešenja za izvođenje radova. Do 1993. godine tamo je otkopavana samo ruda bakra, a te godine počelo je i otkopavanje rude cinka i olova. Na površinskom kopu „Severni revir“ radilo se na tri radilišta. Prva ruda data je sa ležišta „Centralni deo“ 1989. godine. Radovi na polimetaličnoj rudi, na radilištu „Tenka“, počeli su u maju 1993. godine i trajali su samo dva meseca. Proizvodnja je tamo obnovljena 1999. godine i ponovo obustavljena dve godine kasnije zbog niske cene cinka i olova u to vreme. Na radilištu „Dolovi“ eksploatacija porfirske rude počela je jula 1996. godine, a prve količine bakra odatle date su 1999. godine. Rudnik zlata „Čoka Marin“ počeo je da radi u maju 2003. godine, a prva ruda odatle u Majdanpek je stigla tri meseca kasnije.

Površinski kop „Južni revir“

Površinski kop „Južni revir“ (kop u užem smislu – bez odlagališta) je eliptičnog oblika približne dužine po većoj osi od 2.450 m i po manjoj od 1.600 m. Najviša tačka kopa je približno na nivou +588m. Najniža tačka do koje se stiglo na kopu je 120,4 m. Eksploatacija je etažna, sa visinom etaže od 15m . Do nivoa +350 m površinski kop je visinskog tipa, ispod nivoa +350 m kop prelazi u dubinski tip. Zaključno sa 2010. godinom sa Južnog revira je data sledeća proizvodnja:

   Руда бакра ……………………………………………331.108.859 т
   Јаловина ……………………………………………….. 776.697.772 т
   Укупна производња ……………………………..1.107.806.631 т

Površinski kop „Severni revir“

Površinski kop „Severni revir“ (kop u užem smislu – bez odlagališta) je eliptičnog oblika približne dužine po većoj osi od 1.900 m i po manjoj od 1.100 m. Najviša tačka kopa je približno na nivou +675 m. Najniža tačka do koje je kop stigao jeste 360,6 m. Eksploatiše se etažno, sa visinom etaže od 15 metara (od novembra 1983. godine, pa do sredine 1991. godine, etaže prilikom otkopavanja bile su po 25 metara). Do nivoa +452 m površinski kop je visinskog tipa, ispod nivoa +452 m kop prelazi u dubinski tip. Zaključno sa 2010. godinom sa „Severnog revira“ je data sledeća proizvodnja:

   Руда бакра …………………………………………….. 37.946.339 т
   Руда цинка и олова (полиметалична) ……………………. 575.800 т
   Јаловина ………………………………………………… 141.783.047 т
   Укупна производња ……………………………….. 180.305.186 т
   Концентрат цинка и олова (полиметалични) ……………. 25.383 т
   Цинк ………………………………………………………………. 9.145 т
   Олово ……………………………………………………………. 2.199 т