Korisnik:Domatrios/Srpska pismenost

Uspostavljanje vremena i prostora početka pismenosti jednog naroda složen je i često neizvestan posao. U većini slučajeva ograničen je i sputan malim brojem izvornih i godinom označenih spomenika. Pozniji, pak, i najstariji sačuvani pisani spomenici vremenom obrazuju čvrsti zid, kroz koji je teško prodreti i pogledati u starija razdoblja. Tako se i u nas često može čuti i pročitati da srpska pismenost počinje sa velikim županom Stefanom Nemanjom i njegovim sinom Svetim Savom ili sa Miroslavljevim jevanđeljem.

Pokušaćemo da iz Nemanjinog vremena pogledamo unazad, u dublju i često maglovitu prošlost srpske pismenosti. Deli nas već više od jednog veka od monografije Stojana Novakovića "Prvi osnovi slovenske književnosti među balkanskim Slovenima" (1893). Široko postavljena pitanja nastanka srpske pismenosti u okviima duhovne i političke istorije balkanskih Slovena čine ovu knjigu nezastarivom.

Mnogi problemi u knjizi razložno su postavljeni i naznačeni putevi daljih istraživanja, koja se kasnije, nažalost, nisu razvila. Novakovićeve reči kako je za Srbe Marijino jevanđelje ono što je za Ruse Ostromirovo jevanđelje (1056-1057) — nisu samo slikovito poređenje. One su jasno upućivale da izvore srpske pismenosti treba tražiti u dobu Ćirila i Metodija i njihovih prvih nastavljača i da je ta pismenost dobrim delom bila glagoljska.

Od vremena Jagićevog izdanja (1883) do danas Marijino jevanđelje, kao ključni spomenik nastao u našim štokavskim krajevima najkasnije početkom XI veka, nije privuklo veću pažnju istoričara srpskohrvatskog jezika. Ni glagoljskom nasleđu, uz to, nije posvećena zaslužena pažnja. Grškovićev i Mihanovićev odlomak apostola, glagoljicom pisani spomenici u prvom polustoleću XII veka u srpskim krajevima, potpuno su zanemareni u novijim filološkim istraživanjima. U Mihanovićevom odlomku, na primer, biseru srpske redakcije, odslikava se davnašnji suživot glagoljice i ćirilice u srpskim zemljama, kada se glagoljica sporo povlačila iz knjiga.

Srbi su dugo i naporedo upotrebljavali dva pisma kao nacionalna, glagoljicu i ćirilicu. Hilandarska osnivačka povelja iz 1198. godine, recimo, jedino neposredno izvorno pisano svedočanstvo o jeziku svetoga Save i njegovog vremena, gotovo doslovno je pisana u glagoljskom predanju. Svako slovo ove ćirilske povelje, osim jednog, ima odgovarajući znak u glagoljici. Povelja nam, pored ostalog, nagoveštava i kakvu je ćirilicu sveti Sava, odnosno Rastko, mogao da uči u dečačkim godinama. Bila je to ćirilica po svome sastavu skoro ista kao glagoljica. Zato je sveti Sava sa lakoćom čitao glagoljske knjige, koje u njegovo vreme, verujemo, još nisu bile velika retkost.

Razvoj srpske države i Srpske Pravoslavne Crkve nerazlučivo je povezan sa nastajanjem i ukorenjivanjem srpske pismenosti. Neprekidnost vladarske linije započinje pre Stefana Nemanje i nastavlja se tokom dva stoleća vladavine Nemanjića. Veliki župan je to znao i osećao, te zato u uvodu Hilandarske osnivačke povelje ističe kako Bog „po mnogoj svojoj i neizmernoj milosti i čovekoljublju darova našim pradedovima i našim dedovima da vladaju ovom zemljom srpskom" („po mnozej jego i neizmernej milosti i človekoljubiju darova našim pradedom i našim dedom obladati sijov zemljov srbskov").

Takva neprekidnost u Nemanjinoj dedovini počivala je sve više na stasanju srpske pismenosti. Tako, kada je Nemanja kao vladar došao u Rašku, dugi tok srpske pismenosti od dva i po do tri veka već bejaše uobličio srpsku redakciju i srpskoslovenski jezik. Neće biti preterano ako kažemo da je Stefana Nemanju mogla da da samo sredina pismenošću već oduhovljena. Bez bogate starije srpske pismenosti ne bi bilo ni nezavisne države Nemanjine. Bez prethodnog nasleđa srpske pismenosti ne bi bilo ni svetoga Save ni samostalne Srpske crkve.

Odavno su nam se u sećanje urezale reči Nikole Radojčića zapisane 1935. godine: „Kako mi je bilo žao gledati gde naši istoričari često puštaju Nemanićku državu da iz ničega iznikne... Gde je, ikada, tako moćna država izrasla iz ničega?" Reči našeg istoričara stalno su nas podsticale i hrabrile da dopremo što dublje u prošlost pre Stefana Nemanje, da makar nazremo izvore i tokove srpske pismenosti.

Jer, kao što država Nemanjića nije mogla da iznikne iz ničega, tako ni književnost prvih Nemanjića nije mogla da se razvije iz ničega. Gde je, ikada, književnost, kao što je poezija i proza svetoga Save, Stefana Prvovenčanog i njihovih mlađih suvremenika, izrasla iz ničega! Gde je, ikada, prevod, kao što je Nomokanon svetoga Save, izrastao iz tanke pisane tradicije! Gde je, ikada, sveštenstvo, kao što su jerarsi tek osamostaljene Srpske crkve, izraslo iz neznanja davnašnjih knjiga na sopstvenom jeziku!

Redosled srpskih najstarijih spomenika, kakvog danas znamo, poznat nam je, sa nekoliko izuzetka, već preko jednog stoleća. Treba potražiti nove puteve i načine za istraživanje previđenih, zaboravljenih i zanemarenih srpskih spomenika bliskih toj međi nepoznatog i poznatog. Tekstologija se poslednjih decenija veoma razvila na srednjovekovnoj pisanoj građi pravoslavnih Slovena. Posebno se tekstološki proučavaju sa grčkog prevedena dela iz sveštene, bogoslužbene i uopšte bogate duhovne književnosti istočnog i vizantijskog sveta.

Kada je srpsko rukopisno nasleđe u pitanju, još se nije došlo do jasnog i potpunog polazišta za najstarije jezičko razdoblje. Činjenica da su izvorna dela Zlatnog veka bugarske književnosti, Prvog bugarskog carstva, sačuvana, dobrim delom, u srpskim i ruskim prepisima, po prirodi stvari nas vraća u X i XI vek. Primivši hrišćanstvo za vreme vizantijskog cara Vasilija I (867-886), srpske zemlje su postale otvorena sredina za nastajanje i jačanje slovenske pismenosti.

Danas nam najstariji srpski spomenici samo delimično nude sliku o davnašnjem složenom razvoju srpskog pisma i pravopisa. Glagoljica se bejaše ukorenila u srpskim krajevima, te se tokom X, XI i XII veka uporedo upotrebljavala sa ćirilicom, koja je sve više, naročito u pravnim spisima, postajala vodeće pismo. Iako likovno neobična, za savremeno oko, glagoljica je u srpskoj ćirilici ostavila jake tragove, prepoznatljive i tokom XIII, XIV i XV veka. Sa smenjivanjem pisama tekla je i duga evolucija srpskog pravopisa.

Literatura

Đorđe Trifunović, Ka počecima srpske pismenosti, Bgd. 2001.)