Korisnik:Miljan Stojiljkovic/pesak

Krstasti dinar kralja Milutina (1282–1321).Za vreme kraljevskog perioda srpske srednjovekovne države, vladari, počev od kralja Stefana Radoslava, započinju kovanje novca, koji se izrađuje od srebra iz domaćih rudnika. Novac, čiji je naziv dinar, predstavljao je jedno od najbitnijih obeležja samostalnosti srpske države u srednjem veku. Na novcu kraljevskog perioda česta je predstava vladara i sv. Stefana, o čemu svedoče i krstasti dinari kralja Stefana Uroša II (Milutina).

Proizvodi srednjovekovnih srpskih rudnika

Metale nabavljene u Srbiji i Bosni trgovci su izvozili, preko Dubrovnika i Kotora, a u manjoj meri i preko mesta na ušću Bojane, Drima i Neretve, u italijanske i zapadnoevropske gradove, a takođe i u druge prekomorske zemlje. Plemeniti i obojeni metali veoma retko su se izvozili u Vizantiju i Ugarsku, jer su privredne veze pomenutih zemalja sa Srbijom i Bosnom bile slabo razvijene.

Srebro je bilo glavni i najznačajniji proizvod srpskih i bosanskih rudnika. Proizvodnja ovog plemenitog metala vremenom se povećavala da bi, pronalaskom bogatijih nalazišta i otvaranjem novih rudnika, krajem XIV i u prvoj polovini XV veka, dostigla vrhunac.

Obim proizvodnje srebra u srpskim i bosanskim rudnicima krajemXIII i u XIV veku ne može se brojkama izraziti. Može se samo uočiti da je bio znatan, o čemu svedoče velike količine srebra kojim su podmirivani razni državni izdaci. Mnogo srebra pretvaralo se, pre svega, u novac koji je u Srbiji, od vremena kralja Uroša 1(1243-1276), kovan u velikim emisijama. Kovanje novca u Bosni otpočelo je nešto kasnije, u vreme bana Stjepana II Kotromanića (1332-1355). Osim toga, od srebra su izrađivani nakit, posuđe, razni ukrasni predmeti i dr. Međutim, dobar deo srebra izvozio se stalno i veoma intenzivno.

Kovani novac u doba kralja Uroša I

Značajan pokazatelj obima proizvodnje srebra, osim kovanja novca, bili su darovi srpskih vladara manastirima, kako onim u Srbiji tako i na Svetoj Gori. Car Dušan je obilato darivao manastire, posebno Hilandar. Poveljom iz 1348. godine darivao je Hilandaru godišnje srebra iz Novog Brda u vrednosti od 6.000 krstatih perpera, što je iznosilo oko 375 litara srebra.

Na osnovu sačuvanih povelja, poznato je da je knez Lazar darovao manastirima srebra iz Novog Brda u iznosu od oko 408 litara godišnje, čija vrednostje bila oko 3.000 dukata. Na osnovu toga, izračunato je da je godišnja proizvodnja rudnika Novog Brda u vreme kneza Lazara bila od 6 do 7 tona.

O vladarskim prihodima od rudnika u XIV veku postoje podaci samo za rudnik Srebrenicu. Zakup Srebrenice i jednog manjeg rudnika u blizini bio je 1389. godine, u vreme kralja Tvrtka 1,425 litara srebra, što je vredelo oko 3.400 dukata.

Izvoz i trgovina srebra iz Srbije i Bosne

U dokumentima o trgovini i izvozu pominje se nekoliko vrsta srebra: srebro (argentum, argento), zatim fino ili belo (argentumfmum, argentumalbum) i glamsko ili zlatonosno (argentodeglama, argentocumauro, argentumdeauratum). Srebro ce izvozilo y obliku manjih ili većih komada (re-cia, peça, pezza), ali i y izlomljenim komadićima (fragmina, slonçi).

U srpskim i bosanskim rudnicima prateći metali uz srebro bili su bakar i olovo. Prečišćavanje srebra i drugih metala vršeno je, izgleda, najpre u Veneciji, Dubrovniku i Kotoru, a kasnije i u Srbiji. U Kotoru je već u jesen 1320. godine radio Venecijanac Luka Baldaria, čistilac (afinator). Njegov posao bio je, svakako, vezan za prečišćavanje nekog metala, možda srebra ili bakra.

Srebro se izvozilo iz Srbije i Bosne najčešće u Dubrovnik i Kotor, a zatim na razne strane Levanta i Mediterana. Deo srebra ostajao je i u tim gradovima, gde je takođe upotrebljavan za kovanje novca, zatim za izradu nakita, posuđa, raznih ukrasnih predmeta i dr. Dubrovačka opština slala je srebro i druge metale u Apuliju i na Siciliju radi kupovine žitarica. Međutim, najveći deo srebra otpreman je u Italiju, a posebno u Veneciju.

Podaci o izvozu srebra

Prvi podaci o trgovini i izvozu srebra iz Brskova u Dubrovnik potiču sa početka osamdesetih godina XIII veka. Srebro je tada, posredstvom dubrovačkih i kotorskih trgovaca, stizalo u Dubrovnik, gde su ga zatim kupovali i preuzimali Mlečani i, najverovatnije, otpremali u Veneciju. Tokom narednih nekoliko decenija, tačnije sve do kraja vladavine kralja Milutina (1282-1321), malo je podataka o trgovini i izvozu srebra.

Krajem dvadesetih godina XIV veka izvoz srebra u Veneciju povećao se, da bi tridesetih godina dostigao najveći intenzitet. Potražnja za srpskim srebrom u Dubrovniku i osetan porast izvoza toga plemenitog metalau Veneciju, a izgleda i u Firencu, može se tumačiti opadanjem proizvodnje evropskih rudnika. Doduše, u istorijskoj nauci je usvojeno mišljenje da se proizvodnja srebra u evropskim rudnicima stalno smanjuje od sredine XIV veka. Po svemu sudeći, eksploatacija srebra u evropskim rudnicima počela je opadati bar jednu deceniju ranije. Jer, nestašica srebra pojavila se u Veneciji naročito tridesetih godina XIV veka, dok je Firencu ista sudbina zadesila samo nekoliko godina kasnije. Do pomanjkanja srebra u Veneciji i Firenci verovatno je došlo, s jedne strane, zbog smanjenog priliva srebra sa evropskog tržišta, a s druge, zbog velikog odliva srebra koji je tekao iz pomenutih gradova prema Istoku.

Nestašica srebra u Veneciji uticala je da su se od kraja dvadesetih godina XIV veka, pa tokom naredne dve decenije, pored srebra, izvozili takođe i srpski dinari, pre svega krstati groševi. Nabavljani su u Dubrovniku, plaćani ponekad i dukatima, a zatim slati na prodaju u Veneciju.

Do sredine XIV veka najveće količine srpskog srebra, dopremljene u Dubrovnik i Kotor, iznosile su 100, 200 i 400 litara. Pošiljke srebra upućene u Veneciju u istom periodu vrlo retko su prelazile težinu od 100 litara. Mnogi stranci, zainteresovani za trgovinu srebrom, nalazili su se u Dubrovniku i Kotoru. Naročito su bili brojni Venecijanci, koji su privremeno ili stalno delovali u oba grada i uspostavljali redovnu razmenu sa Venecijom.