Korisnik:Ognjen Zivkovic/pesak

Uvod

Raznovrsna postrojenja za dobijanje i obradu rude održavali su i opsluživali brojni ljudi različitih kvalifikacija i specijalnosti.

Kategorije rudara

Najmasovniji i temeljni su bili kopači, rudari u užem smislu, rupnici, u italijanskim i latinskim dokumentima foxeri, foxieri, laboratores fossarum, lavorenti.. I u srpskim dokumentima oni se često označavaju opštim imenom rabotnici.

Kopači rude bili su opremljeni jednostavnim priborom zvanim okrut, u kome su pored već spominjanih alatki bili stolica i žižak, zatim kožna torba u koju je stavljana ruda. Rudari su se opasivali kožnom keceljom, a glavu im je štitila karakteristična šiljata kožna kapuljača. Koža je igrala važnu ulogu u oblačenju rudara ne samo zbog klimatskih uslova već i radi bolje zaštite od udaraca.

Mnogobrojne kopače rude, vezane za njihovo mesto, opsluživali su pomoćni radnici sa specijalnim zadacima. Oni koji su organizovali rad i obezbeđivali materijal zvali su se šafari (od nemačkog Schaffer). Jedni šafari su bili specijalizovani zarad u jamama, drugi za rad oko topionica. U turskom periodu, kada je rad u rudnicima došao pod isključivu kontrolu države, šafari su smatrani za nadzornike postavljene od strane vlasti. Veoma važni su bili pomoćni radnici na transportu na koje se, po svoj prilici, odnose nazivi furnik, trajbar i utrajtar, navedeni uz pojedina imena rudara ili imena stanovnika rudarskih mesta. Prva dva termina imaju u izvornom korenu kretanje i u nemačkom su označavali one koji teraju ili voze. O većem stepenu specijalizacije svedoče nazivi huntar i hornjar, povezani sa kolicima za prevoz i vitlom za izvlačenje rude ili vode iz jame. Malobrojniji ali jednako potrebni bili su tehnički stručnjaci među kojima se razlikuje nekoliko specijalnosti. Hutmani su bili stručne starešine nad cehom, tehnički rukovodioci koje bi vlasnici postrojenja i delova uzimali da se u isto vreme brinu o interesima rudnika, odnosima sa susednim jamama, a takođe i da u rudniku tehnički usmeravaju poslove. Specijalisti za rudna polja, neka vrsta geometara, bili su maršajderi. Dok su hutmani pripadali svetu preduzetnika i rudara, dakle privatnoj sferi , urburari su bili organi vladara ili nosioca regalnih prava, i pripadali su javnoj sferi. I naziv im je dolazio od urbure, osnovne dažbine na iskopanu rudu. O njima, kao i o brojnim ljudima koji nisu neposredno učestvovali u radovima, ali su sa rudarstvom i rudarskim objektima povezani bili time što su ulagali svoja sredstva kao vlasnici delova ili čitavih postrojenja, biće reči u jednom od sledećih poglavlja. U topioničarskom kompleksu najvažniji su bili valturci (jednina: valturk). Tim nazivom su istovremeno bili obuhvaćeni i stručni topioničari, koji su bili direktno uključeni u proizvodnju, a pored njih i vlasnici topionica ili delova. Zahvaljujući manjoj ceni postrojenja, ovde su se duže nego u rudarskom delu posla mogli održati radnici kao suvlasnici i organizatori proizvodnje. Valturci su bili okruženi pomoćnim radnicima od kojih su šafari već pomenuti. Poslove oko pripreme rude obavljali su: izbiralac, koji je vršio selekciju i odvajao rudu od jalovine, polovčar, koji se brinuo o rudi prilikom pranja, tarač, koji je rudu usitnjavao i roštar, koji se brinuo o prženju. U poslovima oko topionice najvažniji je bio šmiočar (od nemačkog bsćte1geg, onaj koji otapa), dok su pomoćnu ulogu imali otkapnar i vučilac, zadužen za rad sa mehovima.

Opasnosti u rudniku

Velika većina spomenutih ljudi radila je pod veoma teškim uslovima i u trajnoj opasnosti. Pod zemljom su provodili smenu od 6 časova, što se nazivalo nemačkom reči šihta, dok je odmor bila puža (Raše). U jamama su ljudi bili ugroženi zbog opasnosti od urušavanja materijala, koji je mogao ubiti ali i zatvoriti prolaz i tako rupnike osuditi na smrt. I u oskudnoj dokumentaciji o našem rudarstvu ostalo je nekoliko podataka o velikim nesrećama koje su privukle pažnju letopisaca. Ne može se ni naslutiti koliko je tek bilo onih malih i pojedinačnih nesreća o kojima nisu sačuvani spomeni. Najstariji poznati podatak odnosi se na požar u kopaoničkom rudniku Zaplaninju: „upali se ceh Srednjikiž“ (1429).

Izgleda da je u tom rudniku opasnost od zapaljivih gasova bila izrazito velika, jer je nekoliko decenija kasnije (1504), opet zabeleženo: „upali se ceh zaplaninski i pomori rupnike“. Stradanje novobrdskih rudara iz 1459. već je spomenuto: „oktobra 15. u ponedeljak padoše Širine u Gornjem cehu i pogiboše mnogo ljudi“. Među najčešćim uzrocima nesreća u ovim periodima bilo je urušavanje zidova ili hodnika.

Jedan stari rukopis o rudarstvu, prepisan sredinom XVIII veka sa starijeg predloška, svedoči o tome da su rudari bili svesni opasnosti od otrovnih gasova. Bilo je poznato da se na mestima gde zaostane ustajala voda obrazuje plavičasta skrama koja kad se dodirne, diže se u vazduh i guši ljude, prouzrokujući smrt. Takvo se isparenja nazivalo švad, sigurno po nekoj nemačkoj reči, dok je drugim terminom, sumšat, označavano isparenje koje dovodi do gašenja sveće (jamski gas). Uz sve druge tegobe, rad rudara je bio ugrožavan i nedostatkom vazduha najednoj, a prisustvom gasova koji su trovali i gušili na drugoj strani. Od životne važnosti je zbog toga bilo uspostavljanje cirkulacije vazduha, pa je i rudarsko pravo obavezivalo jame i cehove da sarađuju i ne sprečavaju bušenje otvora koji su obezbeđivali strujanje vazduha (vetar — u staroj rudarskoj terminologiji). Na većim dubinama prirodna ventilacija nije bila dovoljna, pa se svakako i tu moralo pribegavati upotrebi mehova, ali o tome nema sačuvanih podataka. Radove u jamama je ometala i veoma česta pojava vode, koja je mogla ugroziti i živote rudara. Oslobađanje od vode tražilo je mnogo dovitljivosti i tehničkog znanja, smatrano je za veštinu, kunst u užem smislu te reči. Jednostavniji vid odbrane bilo je probijanje hodnika kojima bi se voda odvodila do padine i tako oticala. Za to su najčešće služile duge i skupe štolne, ali često položaj jame i ležišta nije dozvoljavao takvo rešenje. Tada je bilo potrebno izbacivati vodu u kožnim posudama, ili graditi složene sisteme crpki ili točkova sa sudovima koji bi dizali vodu na veću visinu. Negde je bilo potrebno ponavljati taj postupak po spratovima dok se ne bi došlo do mesta odakle je voda mogla oticati. Bilo je posebnih stručnjaka za ovu vrstu posla koji su obezbeđivali rudnik od vode, uz učešće u dobiti u vidu procenta rude. Normalna naknada za uslugu odvođenja vode iznosila je devetinu dobijene rude, ali se u posebnim slučajevima velikih ulaganja taj udeo mogao povećati, tako da je štolna ubirala šestinu ili petinu proizvoda cehova kojima je činila uslugu. U Novom Brdu je u doba turske vlasti država uzimala jednu šestinu na ime usluga za oslobađanje od vode. O tome daje veština kako se osloboditi vode bilarazvijena, svedoče pomeni crpki u turskim dokumentima. Stručnošću u toj vrsti posla hvalio se početkom XVI veka jedan Dubrovčanin, čija su znanja mogla poticati samo iz srbijanskih ili bosanskih rudnika. On je nastojao sa saksonskim knezom sklopiti ugovor kojim se obavezivao da će mu rudnik kalaja u Rudnim planinama osloboditi vode, i to bez pomoći ljudske snage, konja ili vetra, služeći se samo tegovima. Nije poznato da li je i kako izvršio obećanje. Razumljivo je da su i specifična znanja i velika ulaganja mogla naći primenu samo kod velikih postrojenja koja su dugo radila i izvlačila profit od bogate rude. Ranije navedeni tehnički problemi stavljali su granicu prodiranju u dubinu zemljine utrobe u potrazi za ležištima rude. U našim dokumentima se 100 sežanja spominje kao najveća dubina do koje se stizalo u novobrdskom bazenu, a i arheološka rekognosciranja su konstatovala dubinu od 180 m, što spomenuti podatak potvrđuje, a istovremeno se približava dubini od 200 m, koja se smatra za najveće dostignuće u srednjovekovnom periodu evropskog rudarstva.

Literatura

Sima Ćirković, Desanka Kovačević-Kojić, Ruža Ćuk Staro srpsko rudarstvo

Spoljašnje veze

http://ribeograd.ac.rs/

Галерија

-Сењски рудник извозно окно ,, ЈОКСИМОВИЋ