Krivični postupak u Kraljevini Jugoslaviji
Pre stvaranja zajedničke države Kraljevine Jugoslavije, svaka od zemalja članica je imala svoje posebno krivičnoprocesno zakonodavstvo. Najviše uticaja na formiranje krivičnog prava imala su austrijska zakonodavna rešenja u svojoj starijoj i modernijoj verziji. Konačan oblik, krivični postupak je dobio stvaranjem Zakona o krivičnom postupku 1929.godine. Istovremeno sa donošenjem ZKP iz 1929.godine izvršena je reorganizacija sudova i uvedena je institucija javnog tužioca u onim jugoslovenskim zemljama gde nije postojala.Zakonik je razlikovao subjekte koji započinju postupak gonjenja krivičnog dela i sprečavao tužioca da izrazi slobodnu volju prilikom istog. Zahtevao je materijalnu istinu koja se izvodila na osnovu samostalne procene dokaza od strane sudija. U celini gledano, ZKP iz 1929.godine bio je moderan i na nivou tada najboljih evropskih zakona o krivičnom postupku. [1]
Krivičnoprocesno zakonodavstvo u novonastaloj državi
urediU jugoslovenskim zemljama do 1. decembra 1918. godine postupak su uređivale različite grupe zakona:
- prema austrijskom Zakoniku o krivičnoprocesnom redu iz 1853. godine bio je napisan ZKP u Srbiji iz 1865. i u Crnoj Gori iz 1910;
- austrijski Zakonik o krivičnoprocesnom redu iz 1873. godine bio je na snazi u Sloveniji i Dalmaciji i po njemu je sačinjen ZKP za Hrvatsku i Slavoniju iz 1875. i za Bosnu i Hercegovinu iz 1891. godine i
- ugarski ZKP iz 1896. godine važio je u Vojvodini.
Uticaj drugih pravnih rešenja se razlikovao u zavisnosti o kojoj državi je reč. U Srbiji i Crnoj Gori su se koristila prevaziđena pravila iz austrijskog prava, dok su se u delovima koji su bili pod habzburškom vlašću koristili savremeniji propisi. Ugledanje na austrijsko zakonodavstvo u svim zemljama koje su se ujedinile u zajedničku državu bio je razlog što je kao osnova za jedinstveni jugoslovenski zakonik o krivičnom postupku bio uzet ZKP za Hrvatsku i Slavoniju iz 1875, koji je bio prevod veoma uspešnog austrijskog (habzburškog) ZKP iz 1873. godine.[1]
Zakon o krivičnom postupku iz 1929. godine
urediZakon o sudskom postupku u krivičnim stvarima je donet u februaru 1929. godine i nije stupio u isto vreme na snagu u celoj zemlji.
Načela postupka
urediZakonik je nastao baziran na određenim načelima koji su i danas u upotrebi prilikom rešavanja nekog krivičnog spora:
- načelo oficijelnosti,
- optužno ili akuzatorko načelo,
- načelo zakonitosti (načelo legaliteta),
- načelo traženja materijalne istine i načelo slobodne ocene dokaza,
- načelo javnosti,
- načelo usmenosti i
- načelo neposrednosti.[1]
Načelo oficijelnosti je sposobnost koju poseduje država prilikom pokretanja nekog slučaja. Država određuje ko će i kada započeti gonjenje krivičnog dela, kako će se voditi i okončati krivični postupak. Kada je reč o subjektima koji započinju gonjenje, došlo je do podele na dve vrste krivičnih dela:
- krivična dela koja goni državni tužilac, nazivaju se delima koja se gone „po službenoj dužnosti“, i
- krivična dela koja je ovlašćeno da goni samo privatno zainteresovano lice, nazivaju se privatnim krivičnim delima ili delima koja se gone po privatnoj tužbi.
Optužno (akuzatorsko) načelo predstavlja mogućnost da se krivični postupak pokrene isključivo na zahtev tužioca, bilo državnog bilo privatnog tužioca. Tada nastaje krivični sporni predmet između tužioca i učinioca krivičnog dela, koji raspravlja treća neutralna strana tj. krivični sud.
Načelo zakonitosti je uvedeno da bi se sprečila samovolja državnog tužioca prilikom gonjenja tokom krivičnog postupka koji se odvija po službenoj dužnosti. Na osnovu tog načela državni tužilac je morao „u svakom slučaju, kada je krivično delo učinjeno, da pokrene krivično postupanje“.
Načelo traženja materijalne istine zahteva od suda da pronađe materijalnu i stvarnu istinu koja nije fomalna i prividna. Kada je reč o formalnoj istini, ona se odnosi na priznanje optuženog koje se klasifikuje kao istinito, bez bilo kakve provere putem drugih dokaza. To priznanje se ne može okarakterisati kao istinitojer optuženi može lažno priznati lakše krivično delo a prikrivati neko teže učinjeno krivično delo. Prilikom traženja materijalne istine, sud u krivičnom postupku nije bio ograničen rokovima za podnošenje dokaza niti je bio vezan predlozima stranaka.[1] Postoji odredba 3 koja govori o načelu materijalne istine: „ sve vlasti koje rade ili deluju u krivičnom postupku dužne su da podjednakom brižljivošću uzimaju u obzir kako okolnosti koje okrivljenika terete, tako i okolnosti koje mu služe za odbranu, i da ga poučavaju i njegovim pravima i onde, gde to nije naročito rečeno“.[2]
Načelo slobodne ocene dokaza je značilo da sudija slobodno prosuđuje dokaze po svojoj savesti i znanju, preduslov je da bi se došlo do materijalne istine u krivičnom postupku. Sudija je bio dužan da u obrazloženju konačne presude izloži one činjenice koje su mu pomogle prilikom donošenja i sve razloge zbog kojih ih uzima kao dokazane ili nedokazane.
Načelo javnosti je predstavljalo stranačku i opštu javnost. Pravo koje su stranke imale da prisustvuju svim procesnim radnjama koje se izvode u krivičnom postupku jeste stranačka javnost.Opšta javnost je pravo svakog punoletnog lica da prisustvuje glavnoj raspravi i objavljivanju presude nakon okončanog spora, zavisno od prostornih mogućnosti sudnice. Jugoslovenski krivični postupak prihvatio je načelo javnosti nakon što je reformisan 1929. godine iz više razloga. Poverenje u nepristrasnot sudova i njihova pravičnost je mogla najbolje da se proceni zahvaljujući javnosti suđenja. Javnost suđenja funkcioniše tako što omogućava građanima nadzor nad radom i proveru istog pravosudnih organa, a pravosudnim organima dozvoljava vaspitno i preventivno delovanje na građane. Prisutna javnost ima deo i prilikom određivanja interesa okrivljenog kao i to da procesni subjekti postupaju savesno, a da svedoci govore istinu. Činjenica da je postupak javan sa sobom povlači i negativne posledice. Javnost nekada može da bude preterano zainteresovana za slučaj, bilo zbog dela ili ličnosti koja ga je učinila, gde spor postaje predstava za publiku i na glavnom pretresu i nakon njega u novinskim crnim hronikama. Iz tog razloga je ZKP iz 1929. propisao da se javnost isključi iz obzira morala, javnog poretka i bezbednosti države.[1]
Načelo usmenosti je značilo da je sud smeo doneti presudu samo na osnovu građe koja je izneta i koja je detaljno istražena na glavnom prestresu.
Načelo neposrednosti zahteva od sudija da mora biti lično prisutan na glavnom pretresu, da se u toku glavnog pretresa moraju izvesti svi važni dokazi i da se presuda treba doneti i objaviti odmah po okončanju glavnog pretresa, to jest dok su sudije još pod neposrednim utiskom rasprave, naročito dokazivanja na glavnom pretresu.[1] Pošto samo formalna odbrana stoji u neposrednoj vezi sa predmetom ovog razmatranja a bazirana je na načelima akuzatornosti i materijalne istine, dok ostala procesna načela – legaliteta, oficijelnosti, javnosti, neposrednosti i usmenosti – nisu u užoj i neposrednoj vezi sa ovom odbranom, dovoljno je bazirati se na prva dva.[2]
Tok postupka
urediPripremni postupak se sadržao iz dva dela:
- pripremni postupak i
- glavni pretres
Pripremni postupak su činili izviđaj i istraga. Izviđaj je postojao kako bi se utvrdilo da li je krivično delo zaista izvršeno i ko je učinilac tog dela. Istraga se otvarala protiv lica za kog se smatra da je prekrišio pravo i izvršio krivično delo i tada dobija status okrivljenog. Na kraju istrage se itvrđivalo da li se postupak nastavlja ili će protiv okrivljenog biti podneta optužnica. Kada se podigne optužnica okrivljeni postaje optužen za krivično delo.[1]
Pre glavnog pretresa je bilo potrebno obaviti pripreme kako bi on bio održan. U okrviru glavnog pretresa su se izvodili dokazi i utvrđivale sve činjenice koje su osnov za presudu. Rasprava tokom pretresa je bila javna, usmena i neposredna. Nakon završenog glavnog pretresa prvostepeni sud je donosio odluku u nejavnom zasedanju. Presuda se objavljivala u prisustvu stranaka i publike. Kako bi postojao postupak pred višim sudovima morali su da postoje pravni lekovi koji su se ulagali na presudu. Razlikuju se redovni i vanredni pravni lekovi.
Redovni pravni lekovi su bili žalba, priziv i revizija. Žalba je mogla da se uloži protiv rešenja i naredaba. Priziv i revizija su se ulagali protiv presuda okružnog suda. O prizivu je odlučivao apelacioni sud. Revizija se izjavljivala Kasacionom sudu zbog povrede formalnog ili materijalnog zakona.
Vanredni pravni lekovi su obuhvatali ponavljanje krivičnog postupka i zahtev za zaštitu zakonitosti. Ponavljanje postupka je bio vandredan pravni lek koji je imao cilj da se presuda suda odredi kao nepravilna i nepravedna jer su se pojavile nove činjenice koje do tada nisu postojale.[1]