Kultura osoba sa invaliditetom
Kultura osoba sa invaliditetom je koncept razvijen kasnih 1980-ih, predstavlja razlike u načinu života koje su uzrokovane ili promovisane invalidnošću.[1] Obuhvata umetničke pokrete, koalicije, poeziju, ples, performanse, skulpture i drugo. Stiven Braun je u akademskoj studiji napisao: „Postojanje kulture osoba sa invaliditetom je relativno nova i sporna ideja. Nije iznenađujuće, možda, za grupu koja je dugo opisivana terminima kao što su „nevažeći”, „oštećeni”, „ograničeni”, „osakaćeni” i tako dalje. Naučnicima je teško da ih povežu sa pojmovima nade, simpatije ili sposobnostima”.[2] Kultura gluvih ima stariju istoriju koja je opisana 1965. godine[3] i može se povezati sa kulturom osoba sa invaliditetom zbog toga što većina ljudi na gluvoću gleda kao na invalidnost. Kultura osoba sa invaliditetom se ne može definisati jednim specifičnim opisom ili jezikom već predstavlja složenu mešavinu umetnosti, performansa, izražavanja i zajednice. Unutar ove kulture reč „invaliditet” je namenjena da predstavlja društveni identitet osnaživanja i svesti. Kao i mnogi pokreti za građanska prava u prošlosti, kultura osoba sa invaliditetom dovodi u pitanje društvene norme i nastoji da se suprotstavi opresivnim načinima kao što su medikalizacija i institucionalizacija. Njene osnovne vrednosti kao kulture se ogledaju u umetnosti, razgovoru, ciljevima i ponašanju, često uključuju prihvatanje ljudskih razlika, ljudske ranjivosti i međuzavisnosti, toleranciju prema nedostatku rešavanja nepredvidivog u životu i smeh i humor uprkos situaciji bez obzira koliko je ona strašna.[4] Kultura osoba sa invaliditetom je putanja, pokret, put, a ne odredište. Prema Petru Kupersu ona predstavlja „razliku između biti sam, izolovan i individualizovan sa fizičkom, kognitivnom, emocionalnom ili senzornom razlikom koja u društvu izaziva diskriminaciju i pojačava izolovanost, razlika između svega toga i bivanja u zajednici. Imenovanje sebe delom veće grupe, društvenog pokreta ili pozicije subjekta u modernosti može pomoći da se razume da se solidarnost može pronaći”.[5] Džim Feris kulturu osoba sa invaliditetom definiše kao „vrednovanje međuzavisnosti u odnosu na iluziju nezavisnosti, privilegovanosti u odnosu na jednoobraznu perspektivu, validnost i vrednost širokog spektra načina kretanja kroz svet i različite perspektive koje ta različita iskustva stvaraju”.[6]
Vidi još
urediReference
uredi- ^ Vasey, Sian (1989). „Disability culture: it's a way of life” (PDF). Feminist Arts News. 2 (10). Arhivirano iz originala (PDF) 22. 12. 2006. g. Pristupljeno 10. 12. 2022.
- ^ Brown, Steven. „Investigating a Culture of Disability Final Report” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 13. 1. 2014. g. Pristupljeno 26. 3. 2013.
- ^ Stokoe, William C.; Dorothy C. Casterline; Carl G. Croneberg. 1965. A dictionary of American sign languages on linguistic principles. Washington, D.C.: Gallaudet College Press
- ^ Gill, Carol (1995). „A Psychological View of Disability Culture”. Disability Studies Quarterly (Fall Issue): 1–4 [3]. Pristupljeno 3. 4. 2013.
- ^ Kuppers, Petra (2011). Disability Culture and Community Performance: Find a Strange and Twisted Shape. Houndmills and New York: Palgrave. str. 109. ISBN 978-0-230-29827-9. Arhivirano iz originala 2012-10-10. g. Pristupljeno 2013-04-05.
- ^ Ferris, Jim (2011). „Keeping the Knives Sharp”. Ur.: Bartlett, Jennifer; Black, Shiela; Northen, Michael. Beauty is a verb : the new poetry of disability (1st izd.). El Paso, TX: Cinco Puntos Press. str. 91. ISBN 978-1935955054.