Kupanje u antičkom svetu
Kupanje u antičkom svetu, kao jedna od osnovnih čovekovih potreba bila je povezana ne samo sa higijenom, već i sa sportom, kulturom i hedonizmom življenja ali i kultnim radnjama. Većina rimskih gradova je imala bar jedno kupatilo, kao građevinu, koje su bile centar javnog života. Bogatiji Rimljani su kupatila obično posećivali svakog dana, dok su siromašniji to činili jednom nedeljno. Rimskim kupatilima koja su građena posebno za muškarce, a posebno za žene.
Sam ritual kupanja kod Rimljana uključivao je, pored kupanja u pravom smislu te reči, vežbe i masažu, a za sam proces kupanja bilo je potrebno izdvojiti dosta vremena, kupanje je vremenom postalo i društveni događaj, a kupatila omiljena mesta za sastanke prijatelja i klijenata.
Antički izvori beleže da je za korišćenje kupatila u carsko doba cena boravka iznosila jedan kvadrans (quadrans, quadrantaria), dok je u Dioklecijanovom Ediktu o cenama naznačeno da je najviši iznos za kupatilo mogao da bude dva kvadransa.[1] U pojedinim slučajevima cenovnici kupanja za muškarce i žene su se razlikovali, za žene je kupanje u javnom kupatilu bilo nešto skuplje.
Istorija kultnog kupanja uredi
Još u bronzanodopskim kulturama Starog Istoka, Egipta i Egeje, ritualno kupanje je imalo veoma važnu ulogu. Ceremonije kultnog pranja odvijale su se u blizini hramova, kultnih mesta, palata, kod svetih izvora ili veštački napravljenih bazena.[2]
U Starom Zavetu na više mesta se preporučuje ritualnog kupanja i čišćenja. U Drugoj Mojsijevoj knjizi beleži se sledeći propis:
Još reče Gospod Mojsiju govoreći: 18. Načini i umivaonicu od mjedi i podnožje joj od mjedi za umivanje; i metni je između šatora od sastanka i oltara, i nalij u nju vode,19. Da iz nje pere Aron i sinovi njegovi ruke svoje i noge svoje.20. Kad idu u šator od sastanaka, neka se umivaju vodom, da ne izginu, ili kad pristupaju k oltaru da služe i da pale žrtvu ognjenu Gospodu.21. Tada neka peru ruke svoje i noge svoje da ne izginu. To neka im bude uredba vječna Aronu i sjemenu njegovu od koljena do koljena.[3]
U judaizmu više od 3000 godina kupanje ima izražen ritualni karakter i sproovodilo se u obrednom kupatilu (mikve), koje je jedan od obaveznih objekata koji su Jevreji gradili unutar svojih zajednica. Jer u judaizmu nema religioznog života bez obrednog kupatila. Mikve je po jevrejskim propisima obavezno, i zajednica koja nema sopstveno obredno kupatilo (mikve) nema ni status zajednice. Obredno kupatilo nije bilo namenjen održavanju higijene već obrednoj čistoći, ritualnom pročišćenju – promeni duhovnog statusa, uključujući i „poništavanje” i novo rađanje.[4]
I u Homerovim epovima „Ilijada“ i „Odiseja“ često se pominje kupanje u toploj vodi, kao odlika ugodnog života, i neke vrste kulra rezervisanog za junake nakon bitke ili dugog putovanja.[5].
U delima antičkih pisaca i epigrafskoj građi, koja broji nekoliko stotina različitih natpisa, nalaze se brojni podaci o različitim aspektima kupanja u rimsko doba (Fagan (2005), str. 225 sqq). Arheološkim istraživanjima otkriveno je preko hiljadu rimskih kupatila širom Rimskog carstva, a u rimskim provincijama na tlu današnje Republike Srbije, registrovano je i istraženo oko četrdesetak rimskih kupatila, dok je broj epigrafskih svedočanstava o kupatilima veoma redak.
Kupatila u antičkom svetu uredi
Pod uticajem grčke kulture, kupatila su uvodena i u rimskom svetu,[6] a širenjem Rimskog carstva ona su postala sastavni deo kulture življenja na mnogim prostorima gde su vladali Rimljani. U osvojenim gradovima i novonastalim kolonijama kupatila su među prvim građevinama koje se podižu.
Kupatila su u antičkom svetu bila su povezana sa održavanjem čistoće, čuvanjem zdravlja, odmorom, sportom, plivanjem i druženjem, a kupatila iz tog perioda uglavnom su se sastojala od dve prostorije - jedne za presvlačenje i druge za kupanje.
Kupatila su brzo postala deo društvenog života stanovnika u urbanim sredinama i na imanjima bogatih vlasnika. U 1. veku u Rimu je postojalo 200 malih privatnih kupatila, dok je prema dva popisa, iz vremena Konstancija II (334—357) (Notitia Urbis regionum) i druge polovine 4. veka (357—403) (Curiosum Urbis Romae regionum) zabeleženo postojanje 856 privatnih kupatila i 10—11 velikih i luksuznih termi.[7] U preglednom katalogu 387 kupatila (thermae i balnea) iz svih delova Rimskog carstva, balneumima pripada samo 59 građevina (15,24%), odnosno iz doba ranog Carstva 28 (7,24%) i perioda 4. — 6. veka 31 (8%).[8]
Najveći broj balneuma registrovan je na teritoriji provincija Ahaje, Makedonije i Egipta, dok su u Maloj Aziji, zbog postojanja većeg broja termi, ona relativno malobrojna.
Stanovnici su se često kupali, uglavnom u popodne nakon posla, a pre večere. Kupatila su, naročito od kraja 1. veka, bila središta kulture,gde su ljudi provodili dosta vremena i gde su mogli da, osim u kupanju i sportu, uživaju u literaturi, umetnosti i muzici.[9]
Kada je hrišćanstvo uvedeno kao zvanična državna religija, sveštenici u antičkom periodu nisu zabranjivali odlaske u kupatila i kupanje. Naprotiv, i sami su se kupali, dok asketizam nije igrao veću ulogu.[10] Crkva je počela da propagira i oseća da je kupanje nemoralno i promiskuitetno, jer predstavljalu uživanje u nečistim strastima, tek u srednjem veku.
Rimska kupatila, privatnog ili javnog karaktera, bila su otvorena i za javnost.
- Korišćenje banjske termomineralne vode
Rimska civilizacija koja je izuzetno poštovala i negovala kult vode obilato je koristila za kupanje i blagodeti toplih i lekovitih banjskih voda. Na primeru termi koje su sagradili i koristili stanovnici Medijane, koriđćena je lekovita banjsku voda sa termalnih izvora Niške Banje.
Terme (kupatilo) koje su na Medijani bile u sastavu vile sa peristilom nalazile su se na zapadnoj strani sale za audijencije.
Činio ih je niz međusobno povezanih prostorija različite namene, a najznačajnije su bile:
- svlačionica (lat. apodyterium),
- vežbaonica (lat. palestra),
- toplo kupatilo (lat. саldarium),
- hladno kupatilo (lat. frigidarium)
- prostorija za znojenje (lat. sudatorium),
- ložište (lat. praefurnium), koje je bilo smešteno pored prostorije za znojenje.
Topao vazduh iz ložišta strujao je između stubića hipokausta i zagrevao pod ispod kada i prostoriju za znojenje. Terme su bile manjih dimenzija i verovatno su služile samo vlasnicima vile, koji su u njih ulazili direktno iz svojih odaja.
Kupanje kao redovna aktivnost uredi
Sam ritual kupanja kod Rimljana uključivao je, pored kupanja u pravom smislu te reči, vežbe i masažu. Za ovaj proces bilo je potrebno izdvojiti dosta vremena, pa je tako kupanje vremenom postalo i društveni događaj, a kupatila omiljena mesta za sastanke prijatelja i klijenata.
Korisnik kupatila je, stupajući u kupatilo, najpre skidao odeću u svlačionici, mazao se uljima a potom vežbao, uglavnom kroz igre loptom.[11] Kada bi se dobro preznojio, na raspolaganju su mu bili bazeni sa toplom vodom.
Uobičajeno je da su kupači najpre koristili kade i bazene sa toplom (mlakom) vodom. Da bi nakon adaptacije odlazili u bazene sa vrućom vodom, ponovo se vraćali u tople, da bi na kraju išli u bazene sa hladnom vodom.[12]
Preterano izlaganje hladnoj vodi, naročito kod osoba koje su opsluživale kupatila, moglo je da dovede do egzostoze na spoljašnjem ušnom kanalu, kako je zabeleženo kod nekoliko stanovnika antičkog Sirmijuma i Naisusa.[13]
U prostorijama sa toplim bazenima kupači su često skidali znoj, ulja i prljavštinu pomoću strigila. Nakon čitavog rituala bi se sušili, oblačili i odlazili svojim kućama.
Zavisno od veličine i uređenja kupatila, u zgradama su mogle da postoje i posebne prostorije za saunu, kao i dvorišta i zatvoreni prostori sa velikim bazenima, u kojima su Rimljani provodili veliki broj sati.
Vidi još uredi
Izvori uredi
- ^ Inge Nielsen, Thermae et Balnea. The Architecture and Cultural History of Roman Public Baths , Vols. I-II, 2 nd edition, Aarhus University Press, Aarhus. (1993), pp. 131-132
- ^ Erika Brödner, Die römischen Thermen und das antike Badewesen. Eine kulturhistorische Betrachtung, 2. Auflage, Wissenschaftliche Buchgesellschaft, Darmstadt (1997). str. 2
- ^ Druga knj. Mojs., 30, 17-21
- ^ Arije Kaplan: Rajske vode, tajna mikve; Književno društvo „Pismo”, Zemun, 1999.
- ^ Fikret Yegül, Baths and Bathing in Classical Antiquity, The Arhitectural History Foundation, New York, Cambridge, Massachusetts and London. (1995). str. 6)
- ^ Fikret Yegül, Bathing in the Roman World, Cambridge University Press, Cambridge 2010:XII
- ^ Fikret Yegül, Bathing in the Roman World, Cambridge University Press, Cambridge 2010:XII pp. 2—3
- ^ Inge Nielsen, Thermae et Balnea. The Architecture and Cultural History of Roman Public Baths , Vols. I-II, 2 nd edition, Aarhus University Press, Aarhus. (1993), pp. 114.
- ^ Erika Brödner, Die römischen Thermen und das antike Badewesen. Eine kulturhistorische Betrachtung, 2. Auflage, Wissenschaftliche Buchgesellschaft, Darmstadt (1997), pp. 1.
- ^ Inge Nielsen, Thermae et Balnea. The Architecture and Cultural History of Roman Public Baths , Vols. I-II, 2 nd edition, Aarhus University Press, Aarhus. (1993), pp. 1.
- ^ Garrett G. Fagan, Bathing in Public in the Roman World, 5th edition, Ann Arbor, Michigan. (2005), pp. 10.
- ^ René Rebuffat, Vocabulaire thermal. Documents sur le bain romain, in: Les thermes romains. Actes de la table ronde organisée par l’École française de Rome, Rome, 11-12 novembre 1988 , Collection de l’ École française de Rome 142, Rome, (2005), pp. 10.
- ^ Nataša Miladinović-Radmilović, Exostoses of the external auditory canal, Starinar n. s. 60 (2011), Beograd. str. 137-146