Lažno priznanje
Lažno priznanje je priznanje krivice za zločin koji pojedinac nije počinio. Iako to nije u skladu sa zdravim razumom, takva priznanja se mogu dati dobrovoljno (da bi se zaštitila treća strana, ili podstaknuta tehnikama prinudnog ispitivanja). Kada je u pitanju određeni stepen prinude, studije su otkrile da su subjekti sa visokim koeficijentom inteligencije ili oni kojima manipulišu treća lica, skloniji da daju takva priznanja. [1] Mladi ljudi su posebno podložni priznavanju, posebno kada su pod stresom, izmoreni ili traumatizovani, i imaju znatno veću stopu lažnih priznanja od odraslih. Stotine nevinih ljudi je osuđeno, zatvoreno, a ponekad i osuđeno na smrt nakon priznanja zločina koje nisu počinili—tek godinama kasnije su oslobođeni krivice. [2] Tek kada je nekoliko šokantnih slučajeva lažnih priznanja objavljeno u kasnim 1980-im, u kombinaciji sa uvođenjem DNK ispitivanja dokaza, postao je vidljiv veliki broj pogrešnih osuda – i koliko često su lažna priznanja imala ulogu u tome. [3]
Lažna priznanja se razlikuju od prinudnih priznanja gde se upotreba mučenja ili drugih oblika prinude koristi da bi se podstaklo priznanje.
Reference
uredi- ^ Cooley, M. Craig; Brent, Turvey E. (2014). Miscarriages of Justice: Actual Innocence, Forensic Evidence, and the Law (1st izd.). Academic Press. str. 116. ISBN 9780124115583. doi:10.1016/C2012-0-06863-9.
- ^ Kassin, Saul M. (2014). „False Confessions”. Policy Insights from the Behavioral and Brain Sciences. 1: 112—121. doi:10.1177/2372732214548678
.
- ^ Starr, Douglas (13. 6. 2019). „This psychologist explains why people confess to crimes they didn't commit”. Science. doi:10.1126/science.aay3537.
