Lečenje u srpskim manastirima

Lečenje u srpskim manstirima u srpskoj nacionalnoj tradiciji, u zavisnosti od duhovnog i fizičkog stanja religiozne individue, česti je oblik traženja „spasa ” za mnoge bolesti i duševna stanja, jer su manastiri nudili nadracionalno verovanje i kolektivni ritual koji je vodio očišćenja čoveka. Religija, odnosno crkve i manastiri, ovog puta nude niz nagrada i kazni u zavisnosti od dobrog ili lošeg ponašanja i vrste ljudskih dela. Srpska pravoslavna crkva, kao „domaćin i posrednik ” između čoveka i Boga, tako je postala određena odgovarajućim konfesionalnim sličnostima. A često uz tradicionalnu konfesionalost išlo je i sujeverje „kao način prihvatanja sveta" ili „životni stil”, ali i kao izraz i plod društvene zavisnosti u određenoj definiciji vremena.

Manastir Hilandar u kome je u 12. veku začeto lečenje u srpskim manastirima

U ritualnim molitvama, i drugim sadržajima za ozdravljenje pod manastirskim svodovima pravoslavne crkve dominira hrišćanska religioznost koja se ipak izdigla iznad paganskih shvatanja zdravlja i bolesti. A da bi što većem broju bolesnih u pravo vreme pomoglo monaštvo u manastirima poziva i tvrdi da su vrata svih svetinja otvorena uvek, bez obzira na doba dana ili noći, za sve one koji preko isceljenja tragaju za sopstvenim opstankom.

Potraga za izlečenjem u manastiru

Čovek, kao ljudska i intelektualna jedinka, često bez obzira na vremensku distancu traga za Bogom. Tako se razvio sakralni model brige za zdravlje (koji dominira tokom mnogih vekova), i koji čoveka shvata naglašeno holistički. U tom kontekstu zdravlje se posmatra kao plod pravilnog načina življenja. Čovek je zdrav kad živi u skladu sa prirodnim ritmovima, u skladu s drugima, a posebno s Bogom ili bogovima. Dok se, bolest doživljava kao raskid odnosa sa prirodom, sa društvenom okolinom i duhovnim svetom. Lečenje je, dakle, prema takvom modelu zasnovano na istovremenoj primeni tradicionalnih lekova, ali i religioznih a katkad i magijskih obreda. Sakralni model je prisutan u svim velikim civilizacijama u prošlosti prožetima religijom, po čemu nisu bile izutak i srpske zemlje.

Ovo je vrlo česta pojava u biti ljudske vrste, bez obzira na stepen religioznosti ili prag ateizacije. Međutim čovekov um je veoma često sklon da svesno odbacuje Boga, a istovremeno ga nesvesno priziva. Veličina ovog jaza u svakom slučaju zavisi od trenutnog mentalnog i fizičkog stanja u telu neke osobe. To znači da je dozivanje Boga uslovljeno zdravstvenim stanjsem čoveka, i slično je onom narodnom predanju (poslovici) po kojoj je zdravlje najveće bogatstvo, i za njega sve treba učiniti kako bi ga stekli. Doveden u sistuaciju da počinje da gubi, ili je dobrim delom izgubio, ovo civilizacijsko iskonsko bogatsvo -zdravlje, čovek se okreće u svim pravcima i često u paničnom strahu traži pomoć. Ti putevi traganja su raznovrsni i umnogome zavise od velikog broja faktora. Jedan od njih u traganju za zdravljem kao najvećim bogatstvom vodi utabanim stazama prema hrišćanskim crkvama i manastirima koje su u srpskoj tradiciji stare taman toliko koliko i starost samog hrama.

Najčešće, u srpskoj narodnoj kulturi, tradicija lečenja bollesnika se vrši kombinovanim metodama, od stručno medicinskih pa sve do najraznovrsnijih alternativnih metoda. U zavisnosti od stepena razvijenosti ljudske svesti i samosvesti, kod pojedinac dominira jednan ili drugp sredstvo sa zajedničkim ciljem. Na ovaj način, čovek je pronalazio svoju ulogu i obogaćivao životno znanje o mestu pojedinca u čitavom univerzumu.

Uloga manastira u lečenju

Ulogu manastira u lečenju i, pre svega, očuvanju postojećeg dobrog zdravstvenog stanja, prikriva samo po sebi duboku poruku zasnovanu na čuvenoj narodnoj poslovici: „Bolje je sprečiti nego lečiti”. Pri tome treba imati u vidu da je od dolaska Svetog Save na čelo crkve, Srpska pravoslavna crkva vremenom nezvanično odbacila sve alternativne i nenaučne metode zdravstvene zaštite, i na taj način omogućila monasima da sami odluče o načinu lečenja. Kao oštar protivnik nadrilekarstva, Sava je sve više jačao i ulogu države na očuvanju i unapređenju zdravlja, pa je tako njegovim zalaganjem nastao veći broj propisa koji su ograničavali upotrebu magijskih rituala i vradžbina u lečenju stanovništva. U tom smislu specijalnim pravilima (tipik) određene su dužnosti i zadaci ovih institucija crkve od socijalne zaštite do medicinske nege, gotovo identična savremenom pristupu socijalne medicine u zaštiti zdravlja u Evropi toga vremena.

Vođena principima još iz perioda prihvatanja hrišćanstva srpska manastirska medicina stvarana je po ugledu na vizantijsku, u kojoj se moštima svetitelja pripisivala velika isceljska moć, zbog čega su oni uživali veliko poštovanje i imali veliku dragocenost. Izgrađujući i uobličavajući duhovni i kulturni život srpskog društva, sveštenstvo je istovremeno izgrađivalo i uobličavalo sebe. Kako je svim oblicima društvenog života srednjeg veka srpska hrišćanska crkva davala svoje obeležje, tako se njen uticaj i te kako osećao i u medicini.

Hrišćanska medicina u načelu dogmatska u početku je pretpostavljala lečenje duše nad lečenjem tela, što je imalo direktne posledice na razvoj i napredak medicine. Zagovarajući prevashodno kurativni pristup obolelom, potiskivala je preventivni oblik medicine. Međutim vremenom predstavnici Srpske pravoslavne crkve, kao i celokupno sveštenstvo i monasi, menjaju mišljenje i vrlo često zagovaraju i izražavaju svoj stav i tumače svoje shvatanja da osoba mora razmišljati o svom zdravlju, kao i opštem napretku i sreći na vreme, dok još ne postoji problem. Pravednim delima sadržanim u Starom i Novom zavetu čovek na jednostavan i neopterećujući način „obezbeđuje” svoje i zdravlje svojih najdražih. Time je u molitvama pod manastirskim svodovima bila prisutna hrišćanska religioznost koja se daleko izdigla iznad paganskih percepcija o zdravlju i bolesti. A koliko se lečenje u manastirima izdiglo govori manastirska bolnica, otkrivena pre nekoliko godina, prilikom arheoloških iskopavanja na lokalitetu manastira Svetog Georgija u Dabru, kasnije poznatog kao manastir Orahovica u Mažićima, smeštenog na levoj obali Lima. Reč je o manastiru koji je već početkom 13. veka bio ugledno i važno monaško središte srpske države, a kasnije je imao burnu istoriju, pa je 1732. godine bio sasvim porušen. U njemu su spas za svoje bolesti našli mnogi bolesnici sa prostora Srbije i šire.

Narodna vorovanja i običaji vezani za lečenje u srpskom manastiru

Molitve za bolesnike Tropar (glas 4.) Ti si, Hriste, jedini brzi zastupnik; skore posete višnje udostoj napaćenog slugu Tvoga (ime) , i izbavi ga od nemoći i gorkih bolesti; i podigni ga da Ti poje i neprestano slavi Tebe, molitvama Bogorodice, Jedini Čovekoljubče. Kondak (glas 2.) Kao što si nekada, Spase, Petrovu taštu podigao i raslabljenog koga na odru nosijahu iscelio, tako i sada, Milostivi, poseti i isceli ovog stradalnika koji na odru bolesti leži i žalac rane smrtne podnosi. Jer si Ti Jedini nemoći i bolesti roda našega poneo, i sve si kadar učiniti, kao Mnogomilostivi. Molitva Vladaru, Svedržitelju, Sveti Care, Koji kažnjavaš i ne pogubljuješ, Koji klonule podižeš i pale uspravljaš, i telesne patnje ljudske na dobro upravljaš: molimo Ti se, Bože naš, slugu Tvoga (ime) , koji u nemoći prebiva, milošću Svojom poseti, oprosti mu svako sagrešenje voljno i nevoljno. O, Gospode, nispošlji isceljujući silu Svoju s nebesa, dotakni se tela njegovog, žar groznice ugasi, ukroti bol i svaku nemoć pritajenu, budi lekar sluzi tvome (ime) , podigni ga iz postelje bolesti i sa odra teskobe njegove čitavog i svesavršenog: podari ga Crkvi tvojoj da Ti u dobru ugađa i čini volju Tvoju. Jer je Tvoje da nas miluješ i spasavaš, Bože naš, i Tebi slavu uznosimo, Ocu i Sinu i svetome Duhu, sada i uvek i u vekove vekova. Amin. PRAVOSLAVNI KANONIK,

Kada se bolest manifestuje i kada čovek postane svestan njenog prisustva, a lečenje bezuspešno, bolesnik, kao i njegova uža porodica odlaze u razne manastire za koje po sopstvenom saznanju veruju da su najefikasniji i traže pomoć. A ta pomoć se ogledala u molitvama, prinošenju darova, osveštavanju hrane i predmeta itd:

Čitanje molitva za ozdravljenje

Dok svešteno lice čita molitvu, bolesnik stalno ponavlja reči „svoje molitve”, sadržane u želji ozdravljenja.

Ako s emolitve sprove u toku medicinske terapije, molitve pa i magijske radnje imaju za cilj da jedni druge dopune i pojačaju snagu delovanja sve do konačnog cilja, izlečenja ili dobijanja potomstva, ako se radi o lečenju neplodnosti.

U mnogim receptima za izlečenje, narodni lekari, pa i pojedini lekari narodni lekari, tražili su od bolesnih i čitanje molitava kao što su Pater Noster i Ave Maria i razne druge molitve upućene svetiteljima, i upotrebu različitih bajalica i amajlija, u zavisnosti od težine bolesti. Zanimljiv je i podatak da je u Kotoru u vreme kuge, 1526. godine, izvesni lekar Ivan Mednić prepisao bolesnom ne samo lekove koje je lično napravio već i čitanje molitava upućenih Bogu i Sv. Sebastijanu, zaštitniku od ove opake bolesti.

Po molitvu bolesna osoba dolazi i više puta, što zavisi od stanja njegovog zdravlja. Kada dođe do ozdravljenja, a sam bolesnik misli da je došlo zahvaljujući molitvi u manastiru, on nastoji da i dalje što je moguće češće dolazi u njega iz zahvalnosti i sa ciljem da se bolesno stanje više ne ponovi. Imućni u znak zahvalnosti darivaju manastir novom ikonom, gradnjom konaka ili neke druge zgrade u manastirskoj porti.

Prinošenje darova za ozdravljenje

Bolesnik prinosi darove uglavnom svecu kome je manastir posvećen. Prinošenje dara predstavlja trag paganskog običaja žrtvovanja sadržan u hrani, stvarima novcu, cveću itd:

• Od hrane se najčešće prinosi ulje, šećer, crveno vino, brašno, med.
• Od stvari u najvećem broju slučajeva zastupljeni su peškiri, čaršavi, čarape, košulje, razna platna, ženski ručni radovi ili pak nešto od dečjih odevnih predmeta. * Novac se daje u zavisnosti od materijalne mogućnosti vernika.
• Cveće, bosiok plodovi voća (jabuka i grožđe najčešće), razne grančice lekovitog čaja. Na Đurđevdan se snaga bosioka još više pojačavala, tako da bolesni baš na ovaj praznik tragaju za ozdravljenjem baš u manastirima. U cilju očuvanja zdravlja u crkve se unose najčešće drenove i leskove grančice. Sa njima se kite ikone, a neke se nakon očitane molitve nose kući, kada im se pojačava zaštitna uloga. Veruje se da ovakve grančice poput amajlije štite ukućane kako od bolesti, tako i od svake druge nesreće.

Darovanje ikona

Bogorodica Trojeručica iz Manastira Hilandar, jedna je od moćnih relikvija za koju se i dan danas smatra da pomaže u lečenju svakojakih tegoba i bolesti, ako se dodirne ili pred njom čitaju molitve

Kupovina raznih ikona, stručne literature, privezaka u obliku krsta ili sa ikonom Bogorodice ili nekog od svetaca, predstava su preventivnog očuvanja zdravlja i opšteg pozitivnog stanja u organizmu čoveka. Za predstavu priveska u vidu krsta jedino možemo reći da predstavlja amajliju koju je prihvatila Srpska pravoslavna crkva.

Osveštavanje hrane i delova odeće u cilju lečenja

Dok se pod manastirskim svodovima čita molitva za bolesnika bilo lično ili pak posredno drži se nešto od hrane kao što je šećer ili med koji se nose kući i koje bolesnik treba sam da uzima. Na taj se način snaga molitve pojačava i prenosi i na namirnicu koja će sama ritualnim jedenjem predstavljati lek. Veruje se da se na ovaj način pojačava snaga molitve koja će uvek unošenjem osveštane hrane "preobraziti" i izlečiti bolesno telo.

Ukoliko je bolesnik slab i nemoćan da dođe u svetinju donosi se nešto od njegovih ličnih odevnih predmeta i nad njima svešteno lice čita molitvu. Oblačenjem osveštanog odela bolesnik na posredan način dolazi u direktnu vezu sa svetim rečima molitve čiji je krajnji cilj ozdravljenje.

Krštenje kao oblik prevencije protiv bolesti

Krštenja ka obredni čin, ima za cilj da stane na stranu pravednih, odričući se đavola i svake druge negativnosti. Na ovaj se način čovek „lišava" iskušenja da pogreši što će na nekakvom „ukupnom skoru prebrojavanja" imati za cilj pobedu dobrih dela i stvaranje prostora za zdravlje i sreću.

Svetoj tajni krštenja monaštvo daje veliku ulogu i značaj, kada pojedinac dolazi u direktnu vezu sa Hristom, odnosno krstom, kao jedinom pravom zaštitniku od zlih sila i demona.

U srpskom narodu se veruje da činom krštenja pojedinac staje u službu Boga, odnosno pravednih dela. Ovu upravo izrečenu ideju o izjednačavanju i poistovećivanju pravednih ljudskih dela i Boga nalazimo manje ili više svrstanu u crkvenoj literaturi i u biti svakog visoko moralnog čoveka, a koji to u velikom broju slučajeva nije ni svestan. Ukoliko dođe do bolesti za krštenu jedinku put do milosti Božije je kraći a vrata spasenja više otvorena. Pravedna dela pomažu u izlečenju. Veruje se da molitva za ozdravljenje od strane krštenog ima veću snagu i izražajnost, da je delotvornija.

Isceliteljska moć manastirskih izvora

Velika većina manastira smeštena je uz nekakav izvor, tako da se isceliteljska moć pridaje i samoj vodici. Veruje se da kada voda izvire neposredno uz manastir da ona ima lekovitu moć i natprirodna svojstva. Bolesnici se tom vodom umivaju, kupaju, rukama zahvataju i prebacuju preko sebe, na koji način simboličkim putem prebacuju odnosno vodom teraju bolest što dalje od sebe. Bolesnici se pored ovih izvora veoma često brišu a peškir ili maramicu ostave pored izvora u cilju simboličkog ostavljanja bolesti da je voda odnese. Vodica se plaća odnosno daruje najčešće novcem na koji se način po narodnom verovanju pojačava lekovito dejstvo vode.

Na primer, iznad manastira Stjenik kod Čačka nalazi lekoviti izvor gde gotovo svakodnevno dolaze i navraćaju mnogi, pa i oni koji traže spas od bolesti. Posebno se veruje u lekovitu moć ove vode na Ivandan (7. juli), kada se osim kupanja i umivanja voda nosi kući i čuva kao najveća svetinja i upotrebljava za pranje i škropljenje u slučaju da se neko razboli, ili se pak samo preventivno popije po neki gutljaj. Ovoj se vodi osim zdravstvene pripisuje i velika zaštitna moć od zlih sila i demona.

Lečenje spavanjem u manastiru

Tokom spavanja u manastiru bolesnika bi u snu posetili svetitelji. Mogao je da ih prepozna zahvaljujući njihovim predstavama koje je video u svetilištu. Ponekad bi viđenje izgledalo kao prava lekarska vizita, pošto su npr. sveti lekari Kozma i Damjan i Kir i Jovan neretko imali odeću lekara i nosili medicinske instrumente. Sveti bi ili odmah izlečili bolesnika ili bi mu dali savet da koristi određenelekove, koji su u prvom redu sadržali vosak ili ulje iz svetiljke ili vodu sa obližnjeg manastirskog izvora.

Uspešneo izlečenje nakon viđenja svetitelja u snu bilo je podsticano predstavama svetih postavljenih u blizini kivota ili groba u manastirskom kompleksu. Bolesni bi, nakon što je video svetitelje na likovnom obličju, kojim se pružao osećaj njihovog prisustva, verovao u čudesna svojstva čestica njihovih moštiju. Drugim rečima, predstave svetitelja su podsticale uzdanje vernih u moć manastirskih relikvija.

Lečenje u manstirskim bolnicama

Sveti Sava je više puta boravio u Carigradu, gde je upoznao način organizovanja tamošnjih manastira-bolnica, koje su služile isključivo za smeštaj ubogih i nemoćnih. Stečena iskustva Sava je iskoristio da organizuje još u 12. veku, najstariju srpsku bolnicu za lečenje kaluđerau Hilandaru 1199. godine (srediištu srpskog književnog, kulturnog i prosvetiteljskog rada), van prostora Srbije. Potom su vladari iz dinastije Nemanjića uz manastire u Srbiji otvrali manastirske bolnice za njihove potrebe ili kao sklonište za obolele od neizlečivih bolesti, među njima i one obolele od duševnih bolesti.

Padom srednjovekovnih srpskih zemalja pod vlast Osmanskog carstva, naglo nestaje naučna medicina, a ostaju samo narodna — svetovna i verska medicina, zbog povratka plemenskoj i patrijarhalnoj kulturi.

Versku medicinu, poprilično nazadnu, praktikuju u manastirima, pa su pojedini od njih izašli na glas po lečenju određenih bolesti. Duševne bolesti su zauzimale posebno mesto u manstirskoj medicini, „jer pošto je oboleo duh, smatralo se da je najbolji lek duhovni“. Zato su pojedini manastiri, kako pravoslavni tako i katolički, važili kao jedina mesta gde se ovi bolesnici mogu uspešno lečiti i izlečiti.

Među lekovima su bili i oni koji se sreću i u drugim središtima poznatim po isceliteljskim svojstvima, kao što su vosak (grč. κηρωτή), ulje osvećeno time što je poticalo iz svetiljke koja je gorela nad njihovim grobom, te voda u kupatilu ili sa obližnjeg izvora.

Neki manastiri, poput Studenice, pojedini manastiri po Makedoniji, franjevački manastiri srednje Bosne, bili su poznati po lečenju duševno obolelih molitvom, postom i „drugim poznatim sredstvima“. Podaci iz prve dve decenije 19. veka ukazuju da su manastiri Vraćevšnica i Kalenić bili centri gde su primani bolesnici s jakim epileptičnim napadima, kao i oni koji su kao teško duševno oboleli i u tom stanju počinili ubistva ili razbojništva.

Bolesnima, koji su ponekad veoma dugo boravili u svetilištu do kojeg su katkad prelazili i dugačak put, u cilju da im se odvuče pažnja od bolova i patnji, podigne raspoloženje, da se zabave, pa čak i nasmeju, kako bi im se popravilo sveukupno stanje čitani su Zbornici koji sadrže mnogobrojne priče o čudima svetih, najvećim delom o izlečenjima, iz ranovizantijsko i poznovizantijsko doba.

Literatura

• Stamenić M. Narodno sujeverje, Pregled br 2, 1932, 59.
• Petrović S. Narodno sujeverje, Pregled br 9-12, 1928
• Krečković R O smešnim brakovima, Pregled br 9-12, 1928
• Aleksić Ž Naše slave, Čačak, 1928.

Spoljašnje veze

• Kanononi za bolesnike U.:Kanononi i službe — www.molitvenik.in.rs