Lokaut u Nacionalnoj hokejaškoj ligi 2004/05.

Lokaut u nacionalnoj hokejaškoj ligi (NHL) u sezoni 2004/05. rezultovao je odlaganje 88. po redu sezone. Prvi put od 1919. godine nije dodeljen Stenlijev trofej, prvi put da je neka profesionalna liga u Severnoj Americi prekinula kompletnu sezonu zbog spora sa radnicima i drugi put nakon štrajka u MLB-u iz 1994/95. da je neka profesionalna liga u Severnoj Americi otkazala plej-of.

Lokaut je trajao deset meseci i šest dana počevši od 16. septembra 2004., dan nakon što je kolktivni ugovor kojim je okončan lokaut u sezoni 1994/95. između čelnika lige i asocijacije igrača u NHL-u (NHLPA) istekao. Lokaut iz 2004/05. imao je za posledicu 1.230 neodigranih utakmica. Pregovarački timovi postigli su dogovor 13. jula 2005. godine a štrajk je zvanično završen 9 dana kasnije (22. jula) pošto su obe strane, i vlasnici lige i igrači, ratifikovali kolktivni ugovor.

Uzrok štrajka

NHL na čelu sa komesarom Gerijem Betmenom pokušao je da ubedi igrače da prihvate finansijski model gde bi njihove plate zavisile od prihoda lige, garantujući pri tom klubovima "predvidljive troškove". Prema izveštaju koji je zatražio NHL a pripremio bivši predsednik državne komisije za hartije od vrednosti Artur Levit, pred sezonu 2004/05 klubovi u ligi su na plate igrača trošili oko 76% od svoje bruto zarade. To je znatno više u odnosu na druge severnoameričke sportove a na globalnom nivou predstavljalo je gubitak za klubove od 273 miliona dolara za vreme sezone 2002/03.

21. jula 2004. godine liga je Asocijaciji NHL igrača predstavila šest koncepata za postizanja predvidljivih troškova. Ovi koncepti su prema tvrdnjama nudili različita rešenja, od čvrstog i nefleksibilnog modela kakav postoji u Nacionalnoj fudbalskoj ligi (NFL) preko balansiranog modela koji imaju Glavna fudbalska liga (MLS) i Liga za fudbal u dvorani (AFL), pa do veoma fleksibilnog modela koji dozvoljava neke izuzetke od pravila a kakav se primenjuje u Nacionalnoj košarkaškoj asocijaciji (NBA). Prema Betmenovim rečima, porez na luksuz, sličan onome koji se naplaćuje u bejzbol ligi ne bih mogao da obezbedi predvidljivost troškova za klubove. Mnogi sportski komentatori okarakterisali su Betmenov plan kao razuman, ali su mnoge kritike upućivale na to da je visok selari-kep (limit na maksimalnu platu) u stvari pokušaj da se pridobiju jaki tržišni klubovi kao što su Toronto, Montreal, Njujork rendžersi, Vankuver i Filadelfija, isti oni koji su bili suprotstavljeni Betmenu za vreme lokauta 1994/95.

Asocijacija igrača osporila je sva potraživanja od strane lige. Prema rečima sindikata, "predvidljivi troškovi" nisu ništa više od eufemizma za selari-kep, što su obećali da nikada neće prihvatiti. Oni su odbacili svaki od šest koncepata koje je NHL predstavio, tvrdeći da svai sadrže neki vid ograničenja na plate igrača. Asocijacija je stala u odbranu postojećeg sistema "nagodbe" gde igrači pojedinačno dogovaraju uslove sa klubovima, dok klubovi, s druge strane, imaju potpunu kontrolu nad budžetom koji žele da potroše na igrače. Opravdanost nepoverenja igrača u namere lige potvrdio je u novembru 2004. Forbsov izveštaj u kome stoji da realni gubici nisu ni upola od onoga što liga potražuje.

Nekoliko igrača kritikovalo je ugovore kojim su pojedini osrednji igrači preplaćivani. Jedan od primera bio je ugovor Boba Holika iz 2002. godine prema kome je potpisao petogodišnji ugovor sa Njujork rendžersima u vrednosti od 45 miliona dolara. Nakon dve godine Rendžeri su poništili taj ugovor.