Magijsko mišljenje i mentalno zdravlje

Magijsko mišljenje i mentalno zdravlje su dva međusobno povezana odnosa koja verovatno deluju u čoveku otkako on postoji. Iako je magijsko mišljenje karakteristika primitivnih kultura, i danas je vidljiv njihov međusobni uticaj u kulturama sa tzv. paganskim verovanjem, ali i u životu ljudi u razvijenim civilizacijama, u kojima preovlađuju velike monoteističke religije (hrišćanstvo, islam, budizam...).

Magično mišljanje je pripisivanje uzročnih veza određenim pojavama i događajima koji se ne mogu opravdati razumom i posmatranjem. Sujeverje, religija, magijska medicina najčešće su u korelaciji sa religijskim ritualima, molitvama, žrtvovanjem, odnosno poštovanjem tabua, čijim upražnjavanjem čovek očekuje razrešenje magijom izazvanih poremećaja u njegovom mentalnom zdravlju.

Magijsko mišljenje, po opštem stavu socijalnih antropologa, prethodilo je racionalnom odnosno naučnom mišljenju, i spada u period apstraktno zamišljenog društvenog razvoja. Ono je slično sa psihosocijalnim razvojem pojedinca, kako smatraju psihoanalitičari i psiholozi, koji magijsko mišljenje „smeštaju“ u životni uzrast između druge i treće godine života. Po istoj analogiji smatra se da je magijska medicina u širem smislu, prethodila naučnoj medicini i psihijatriji, sa vidljivim reliktima i u savremenoj psihijatriji odnosno lekarstvu.

U kliničkoj psihologiji, magično razmišljanje može izazvati kod pacijenta doživljaj straha od obavljanja određene radnje ili su njegove određene misli u lažnoj korelaciji između njegovog očekivanja i preteće nesreće. Magično razmišljanje može dovesti čoveka u situaciju da veruju da mu je samo mišljenje dovoljno da postigne željene rezultate u svetu koji ga okružuje ili da razmišljam odagna neželjene događaje. Tako nastaje jedna vrsta kauzalnog razmišljanja ili uzročno-posledične zablude u kojoje se traži smislene u odnosu grupisanih fenomena (slučajnosti) između dela i događaja.

Istorijat

Magijsko mišljenje može se prepoznati u svim vrstama regresivnog ponašanja koje prati teže psihičke poremećaje, ali i u mišljenju pripadnika tzv. primitivnih plemena. koje je još Frojd detaljno opisao u delu „Totem i tabu“.

U svom čuvenom delu „Kurs pozitivne filozofije“, Ogist Kont je sačinio pretpostavku da svaka nauka prolazi kroz tri stadijuma:

• Teološki, u kome se događaji tumače kao posledica natprirodnih sila
• Metafizički, u kome se događaji objašnjavaju apstraktnim principima
• Pozitivistički, u kome se, konačno, tok događaja objašnjava kauzalnim načelima. Samo je ovaj poslednji stadijum, po Kontu, prema uzoru u prirodnim naukama, oslanja se na objektivni ili pozitivni metod i ima istinsku naučnu vrednost.

Istorijske gledano, početkom druge polovine 20. veka, uočeno je da se odnos između magije i religije sa jedne i mentalnog zdravlja sa druge strane, može posmatrati iz dva pravca:

Pravac negativnog odnosno psihopatološkog gledanja

U ovaj, prvom, pravac gledanja spada; opterećenost grehom kod hrišćana, zabrana uzimanja određene hrane u islamu, opsednutost izbegavanjem seksualnih odnosa i...

Pravac pozitivnog gledanja

U drugi pravc gledanja spada; sagledavanje religioznosti u funkciji pribavljanja utehe, podsticanja zaplašivanja, a naročito oslobađanja ličnog osećanja krivice, što je u funkciji integracije mentalnog zdravlja.

Kada se u čoveku razvilo magijsko mišljenje?

Čovekova priroda nije statična, „zatvorena ili izolovana“, autonomna suština, nego dinamična realnost određena u samoj svojoj biti svojim odnosom prema magijskom mišljenju koje postoji u čoveku (verovatno otkako on postoji), i Bogu. Ovaj odnos je viđen kao proces uzdizanja iz paganskog verovanja kao zajedništvo – čoveka stvorenog po slici Božjoj, pozvanog da ostvari „božansku sličnost“ i njegovog odnos prema Bogu kao datost i zadatak, neposredni doživljaj i očekivanje još uzvišenije vizije, koju treba postići u slobodnom i pozitivnom gledanju na život.

Zato možemo reći da magijsko mišljenje koje postoji u čoveku verovatno otkako i on postoji, a postaji i danas. Ono je u savremenom svetu vidljivo ne samo u kulturama sa tzv. paganskim verovanjem, tako da se ova vrsta mišljenja sreće i u životima ljudi u razvijenim civilizacijama, u kojima preovlađuju velike monoteističke religije (islam, hrišćanstvo, budizam...).

Istorijski gledano magijsko mišljenje vezano je i za predhrišćanska politeistička verovanja kao npr. kod Slovena:

„ Pomenimo samo za primer verovanja za postupke u svakodnevnom životu u srpskom i drugim susednim narodima označavana kao „valja se“, ili verovanja vezana za brojeve 3, 7, 13, za dane u nedelji – petak, crnu mačku, za dimnjačara itd. ”

Polazne osnove

Magijsko mišljenje u čoveku zasniva se na verovanju da u njegovom okruženju postoji nešto natprirodno, i što kod njega pokreće sklonost da se tome natprirodnom potčini, kao i da izvršava ono što se od njega u ime nadprirodnog traži. Magijsko verovanje podrazumeva da se mislima (ili magijskim radnjama) može uticati na realnost i odnose u njoj.

Animističko verovanje, je nešto specifično za magiju, a nastalo je iz ubeđenje da sve što postoji (odnosi se i na neživi predmeti) ima svoju unutrašnju živu suštinu tj. dušu, i da je to što egzistira međusobno povezano, tako da su delovi onoga u šta se veruje smisaoni elementi neke zamišljene apstraktne celine koja je nadređena svakodnevnoj realnosti.

U primitivnim (varvarskim) društvima (bez pismenosti i uticaja velikih cilivizacija) karakteristične su, između ostalog, brojne forme ponašanja i rezonovanja u skladu sa magijskim predubeđenjima, kao što je; doživljaj unošenja opasne materije u organizam, različiti tabui vezani za odnos i primenu predmeta i živih bića, doživljaj gubitka vitalne telesne supstance pod uticajem spoljnjih sila itd.

Neki istraživači (kao što je Frejzer) razlikuju:

• Imitativnu magiju, koja počiva na doživljaju uticaja magijskog imitativnog ponašanja na celinu tela.
• Kontagioznu magiju, koja se temelji na doživljaju uticaja prostornog ili vremenskog kontakta magijskog izvora sa delom tela koji naknadno može da se proširi na celo telo.

Veći deo magijskih postupaka odnosi se na prevenciju uticaja „zlih sila“ koje imaju negativne posledice, između ostalog i na nastanak psihički izmenjenog ponašanja.

Magijsko mišljenje i postupci vezani su odvajkada za individualnu i društvenu kontrolu agresivnosti i seksualnosti pojedinca s jedne, kao i za redukciju psihičkih problema, najčešće straha, depresivnosti i opšte napetosti sa druge strane. „Prelazak“ iz sfere logičnog ili naučnog u oblasti magijskog i nelogičnog, ogleda se najčešće u „graničnim situacijama“ u kojma je čovekova egzistencija ozbiljno suočena sa mogućnošću prestanka postojanja (teška fizička bolest, teška iznenadna psihička trauma, gubitka vlastitog života, nestanak bližnje i...).

Kao element ljudske prirode, kvalitet magijskog, susreće se u dubokom sloju kolektivno nesvesnog čak i kod mladih ljudi visokog obrazovanja. Tako pojedini istraživači iz Srbije (kao što je Opalić), navode da su ga uočili kod studenata iz Istočne Srbije u Studentskom domu „Studentski grad“ u vidu „bacanja čini“, stavljanjem zamotuljaka od obojenih vrpci, trava, delova odeće ili kose, koje su studenti zaticali pred vratima svojih soba, ostavljenih, kako su to oni tumačili, od strane onih kolega koji su nameravali da magijski utiču na njihova emocionalna opredeljenja za ili protiv određene ljubavne veze.

Etiopatogeneza poremećaja izazvanih magijskim mišljenjem

Magijsko mišljenje je značajno za razumevanju psihodinamike depresivnih oboljenja prisilnih radnji ili opsesivno-kompulsivne radnji.

Depresivna stanja izazvana magijskim mišljenjem mogu nastati kao posledica introjektovanog doživljaja da se mislima naškodilo drugom (npr dete je želelo smrt ili nestanak brata ili sestre), kada se obično u ranom uzrastu javlja u obliku osećanje krivice, kao psihičkog jezgra iz koga će se kasnije razviti depresivni poremećaj.

Magijskog porekla su i mnoge prisilne misli ili opsesivno-kompulsivne radnje, kojima se na magijski način u okviru psihodinamike bolesti „poništavaju“ neželjeni efekti agresivnih ili seksualnih fantizama neurotičara.

Magijskog ili animističkog porekla, takođe je i stav, da se određenim postupcima (gledanjem u karte, pasulj, šolju od kafe, bajanjem, vezivanjem crvene vrpce, ili npr „bacanjem“ čini), može uticati na dobar ili loš ishod događaja (ili psihičko stanje pojedinca).

Stanja opsednutosti su česta u nekim epileptičnim, histeričnim i somnabulnim stanjima (koja se inače ne viđaju kod shizofrene opsednutosti) koja su praćena promenama svesti. Brojni autoritet se slažu da je magijsku opsednutost psihijatrijskog karaktera prisutnoj u opsesivno–kompulsivnim neurozama, naročito teško, u psihološkom smislu razlučiti od tzv. autentične religiozne opsednutosti demonima, kao što to pominje srpski psihijatar V. Jerotić (1999), misleći na verska iskustva nekih katoličkih sveštenika, koji uostalom i nisu usamljeni u svetu.

„ Međutim postoje brojniji stručnjaci, koji ove, na magiji zasnovane simptome opsednutosti, ne vežu isključivo za psihopatologiju, kao što to čini S. Bojanin (1999), držeći da su takva stanja u osnovi jedno od mogućih oblika ljudskog postojanja u kojem aktivno učestvuje i onaj koji prolazi kroz magijsku opsednutost, i više ili manje aktivni posmatrač. ”

Prevencija psihički poremećaja izazvanih magijom

Prevencija psihički poremećaja izazvanih magijom, u prošlosti (ali i danas) se vrši se pomoću magijskih radnji konkretnog karaktera (kao što je npr, puštanje krvi, zarezivanje kože, obredno mešanje krvi učesnika u magijskom činu, obrezivanje genitalija, kupanje i...), ili može biti vezano za obrednu upotrebu biljnih i drugih supstanci (npr, kofeina, efedrina, alkohola, LSD, opijuma, hašiša..).

Dosta preventivnih tehnika magijskog karaktera povezano je sa uzimanje hrane (bilo u smislu magijske poželjnosti ili zabrane uzimanja neke od njih).

Psihoterapijski tretman Osoba sa opsesivno-kompulsivnim karakterom poremećaja izazvanog magijskim mišljenjem, nalazi se u stanju verovanje da se na neki magijski način mogu preneti crne misli, zle slutnje ili negativna energija na neke druge osobe što podrazumeva osporavanje iracionalnih ideja o nepogrešivosti, savršenosti i perfekcionizmu. Tretman takvog poremećaja pre sveega obuhvata rad sa pacijentom koji treba da ga nauči da se; suočava sa strahom, da zrelije i na konstruktivan način, prevaziđe osećanja krivice, da se izražava i prihvata svoja osećanja bez straha i preterane samokritičnosti, i nauči asertivne veštine za rešavanje problema.

Jedna obimna studija sprovedena u 75 (tzv. primitivnih) društava pokazala je da postoji saglasnost između magijskih tehnika i obrazaca savladavanja straha od smrti u zapadnoj kulturi, koji se u oba slučaja usvajaju putem uobičajene socijalizacije. U svrhu prevencije straha u ovim društvima primenjuju se obredi žrtvovanja duhu; puštanjem krvi i sličnim postupcima, samokažnjavanja i... Ovo istraživanje dokazala su da u svim kulturama, postoji potreba da se savlada univerzalni strah od smrti i na više ili manje posredan način preveniraju psihički poremećaji.

Mnogi od navedenih radnji prevencije magijom izazvanih mentalnih poremećaja predstavljaju komplikovane – ceremonijalne magijske rituale koji se i danas primenjuju i u zbrinjavanju psihički obolelih ljudi.

Da li je povratak magijskom mišljenju u 21. veku jedan od pokušaja očuvanja mentalnog zdravlja?

Unazad nekoliko godina sve više se u različitim knjigama promoviše ideja da naše želje imaju moć da utiču na tok događanja u stvarnom životu, sa uveravanjem da ako neko nešto snažno želi, da tim činom željenja povećava verovatnoću da se u stvarnosti zaista dogodi ono što želi. Pri tome se daje objašnjenje da mentalna slika, kojom se zamišlja željeno stanje, ima „magnetsku” moć da željeni razvoj događaja „privuče” u stvarni svet.

Izneti stavovi nisu ništa drugo već pokušaj savremenog čoveka da se vrati magijskom mišljenju, koje je bilo dominantno kod njegovih primitivnih predaka pre više desetina vekova u praskozorju civilizacije. Magijsko mišljenje je uverenje da ljudi mogu svojim mislima, mentalnim slikama, željama ili postupcima, direktno da utiču da se dogodi ono što žele, odnosno da se ne dogodi ono što ne žele.

Primitivni čovek magijskim mišljenjem pokušavao je da utiče na događanje u svetu i svojoj okolini čije principe funkcionisanja nije razumeo, Međutim savremeni čovek, kome su naučna saznanja dala jasne prestave o magijijskom mišljenju i činjenici da nije dovoljno samo želeti da bi se uticalo na stvarnost, pokušava da se ponovo vrati magijskom mišljenju, kako bi ostvario nešto što jako želi, nešto koje mu se nije ostvarilo zbog toga što nije ispravno želeo. Tako čovek 21. veka, zapravo u sebi stvara uverenje da svojim mislima, mentalnim slikama, željama ili postupcima, direktno može da utiče na tok željenih ili neželjenih („da se ne dogodi“). Ovim postupcima neka osoba sebe uvlači u zatvoreni logički krug kojim sebi želi da dokaže: ako se željeno dogodi to je dokaz da želje imaju moć da se materijalizuju, ali ako se ne dogodi, to nije dokaz da želje nemaju tu moć, već je dokaz da osoba nije dovoljno iskreno ili dovoljno snažno želela ili da nije dovoljno dugo želela.

Iako magijsko mišljenje ne stvara u čoveku magijsku moć, ipak zamišljanje pozitivnih mentalnih slika kod savremenog čoveka izloženog brojnim stresogenim uticajima izazvanim sukobom želja i mogućnosti, njemu donosi određene psihološke, fiziološke i socijalne koristi. Imajući u vidu da čovekov mozak nije u stanju da jasno razdvoji slike koje su rezultat stvarnosti od zamišljenih slika, psiha i čovekovo telo reaguju na zamišljene slike kao da su one de stvarnost. Tako se kod neke osobe stvara iluziju (privid) prijatnih osećanja, zbog promenjenih fizioloških funkcija, koje su organizam dovele u stanje koje je suprotno od stresa. Pozivne slike prate i prijatna osećanja. „Obliven“ prijatnim osećanjima savremeni čovek druge ljude sada gleda pozitivnije, i ponaša se spontanije, toplije, zabavnije, više prijateljski.

Ideja da je dovoljno živopisno i strasno nešto želeti pa da će se to samo od sebe ostvariti jeste lepa, ali iracionalna, ali ali magijsko mišljenje željenog često čoveku može da omoguću da fokusira svoje ciljeve i prioritete, zbog čega može svoje svesne i nesvesne kapacitete da aktivira kako bi ostvarila te ciljeve. Takođe takva osoba može postati prijatnija za okolinu, što i drugi ljudi opažaju i sa njom stupaju u bolje odnose.

Spoljašnje veze

• What is the nature of reality and how do we understand it?