Manastir Svetih apostola Petra i Pavla u Dubnici
Manastir Dubnica se nalazi na četiri kilometra severozapadno od Dubnice, u gustoj višestoletnoj šumi. Pripada Eparhija vranjskoj SPC Srpske pravoslavne crkve.[1]
| Manastir Dubnica | |
|---|---|
 | |
| Osnovni podaci | |
| Jurisdikcija | SPC |
| Osnivanje | 11. vek |
| Mesto | Dubnice |
| Država |  Srbija |
Istorija uredi
Pored manastira nalazi se manastirski konak, gde su nekada boravili monasi. Za vreme verskih praznika kaluđeri su odlazili u crkvu Svetu Bogorodicu (nekada ženski manastir), koji se nalazi 3 — 4 km istočno od manastira. Putanjom kojom su se kretali i danas se naziva Kaluđerska putina. U neposrednoj blizini manastira, sa zapadne strane, protiče Manastirski potok, koji se uliva u Dubničku reku iznad sela. Na planinskoj padini kraj manastira kaluđeri su gajili čuvenu vinovu lozu. Ne zna se tačno kada je manastir podignut, a prvi put se spominje u turskom popisu iz 1576/1577. godine. Pretpostavlja se, sa puno opravdanja, da je manastir podignut još pre dolaska Turaka na Balkan. Čak postoji predanje da je stariji od manastira Prohora Pčinjskog.[2]
Posvećenost manastira uredi
Manastir je posvećen apostolima Petru i Pavlu i proslavljuje se 12. jula (Petrovdan). Tog dana je manastirska i seoska proslava. Tad Dubničani i žitelji okolnih mesta porodično posećuju ovaj hram. Posle crkvene službe, tutor (čovek koji se brine o crkvi) podnosi račun o prihodima i rashodima manastira u toku godine, a potom narod bira tutora za narednu godinu. Iako svako domaćinstvo ponese sve što treba za jelo i piće, prvo se služi osvećeno crkveno jelo od junećeg mesa, jer se za taj dan obavezno za kurban kolje junica. Tako je ostalo „od starina”. Predanje kaže da se nekada za kurban klao jelen koji je tog dana sam dolazio pred manastir. Ali desi se da jedne godine jelen zakasni i da bi stigao na vreme, morao je dugo da trči kroz šumu. Onako umoran pao je pred manastirska vrata. Ljudi nisu sačekali da se jelen odmori, iako ih je on zamolio, već su ga odmah zaklali. Od tada s jelen nikada više nije pojavio.[3]
Sveti Petar uredi
Za svetog Petra se veruje da je zaštitnik sela Dubnica i njenih žitelja. O tome postoji legenda, koju je često pričala Ljubica Jovanović iz Dubnice, udata u selu Mečkovac. Naime, nekad davno, tri zene iz Mečkovca odu po vodu na izvor koji se nalazio u seoskom potoku. Vreme je bilo lepo, pa su se tri žene toliko zapričale da nisu ni primetile da je u planini, iznad sela, pala velika kiša. Iznenada nadođe velika bujica i sve tri žene su stradale. Pričao je neki starac da se njemu „ prikazalo ” da je trebalo da te žene budu iz Dubnice, ali je sveti Petar gurnuo lejče prema Mečkovcu i tako ih spasao.
Poštovanje crkve uredi
Oduvek je u narodu postojalo duboko poštovanje prema crkvi i crkvenoj imovini. Crkveno ništa nije smelo da se dira. O tome postoji mnogi istiniti dogadjaji. Posle Drugog svetskog rata, kada su se gradili zadružni domovi u svim većim mestima u Srbiji, nova komunistička vlast u Dubnici odluči da se gradja za zadružni dom poseče u manastirskom zabranu. U to vreme crkveni tutor bio je Dušan Dodić zvani Abdža, jedan od najimućnijih ljudi u selu, ugledan i pošten domaćin. Za njega se govorilo da „ nije mešao svoju i crkvenu kesu ”. Pozovu Dušana Abdžu u Opštinu i saopšte mu odluku da se gradja za Zadružni dom poseče u manastirskoj šumi. Na kraju pošto nije mogao da ih odvrati od te namere on im je rekao: „ Prvo me razrešite, pa radite kako ,oćete, ali dok sam ja tutor nesme da se iseče ni jedna greda. Samo ko ima dve glave može da izađe i da seče.” I ljutito je napustio opštinsku zgradu. Sutradan opštinari odrede nekoliko domaćina i pošalju ih u manastirsku šumu po grede. Kad tamo nasred puta stoji Dušan Abdža sa sekirom na ramenu. Videvši ga onako krupnog i ozbiljnog, a neželeći da se zameraju I još manje da seku crkvenu šumu, ljudi se vrate neobavljenog posla. Da bi vlast pokazala svoju moć, naredi istim ljudima da odu ispod sela pored reke i poseku Abdžine topole. Posekli su svih 12 velikih topola. Dušan koji je tako odlučno branio crkvenu imovinu, za svoju ni reč nije rekao, niti se zamerio ljudima koji su to morali da urade.
Među dva rata tutor je bio Ariton Simonović, po čijem imenu porodica „ galci ” i danas nosi prezime. Za njega se zna da je svake godine slamom „ čukanicom ” omedjivao crkvenu šumu, da ne bi slučajno neko greškom posekao ni jedno crkveno stablo. S obzirom na to da je crkvena šuma vrlo stara, uvek se moglo naći suvo granje, pa i čitava stabla koja su trulela i propadala, jer niko nije smeo da ih dira. Ipak se desilo da je jedan Dubničanin, znajući da će to propasti, sakupio suvarke i oterao kući. Svu noć čovek nije mogao da zaspi. Ujutru, natovari sve što je doterao i vrati na mesto odakle je uzeo.
Kao za Petrovdan i za prvi dan Božića, Dubničani masovno posećuju manastir sveti Petar da se pomole Bogu i zajednički proslave ovaj veliki hrišćanski praznik. Na tim svečanostima dogovore se da obnove manastir, koji je bio u dosta zapuštenom stanju, a potom da se renoviraju crkva svete Bogorodice i svetog Ilije. Uz blagoslov vladike vranjskog, punu podršku Skupštine opštine Vranje i mnogih donatora, krenulo se u obnovu. Vojska je proširila i uredila put, tako da se sada i putničkim vozilima može doći do manastir sveti Petar, a u planu jej da se isti takav put uredi i do crkve Svete Bogorodice I da se sve tri svetinje međusobno povežu.[4]
Reference uredi
- ^ „Eparhija vranjska/Manastir sv. apostola Petra i Pavla Dubnica, Opština Vranje”. Arhivirano iz originala 24. 09. 2015. g. Pristupljeno 16. 08. 2015.
- ^ [1]
- ^ „Manastir Petra i Pavla u Dubnici”. Arhivirano iz originala 04. 03. 2017. g. Pristupljeno 03. 03. 2017.
- ^ Bajka o zografu ili hram Svetih apostola Petra i Pavla u Dubnici
