Markiz od Santiljane
Don Injigo Lopes de Mendosa (šp. Íñigo López de Mendoza), poznatiji kao Markiz od Santiljane (šp. Marqués de Santillana), jedan je od najbitnijih autora XV veka u Španiji, ali i jedan od najvećih kastiljanskih pesnika svih vremena. Rođen je 19. avgusta 1398. godine u mestu Karijon u Palensiji (šp. Carrión, Palencia), a preminuo je 25. marta 1458. godine u Guadalahari (šp. Guadalajara).[1]
.jpg)
Biografija
urediInjigo Lopes de Mendosa je rođen 1398. godine u veoma staroj, plemićkoj i imućnoj porodici u Španiji, porodici Mendosa. Njegov otac je bio Don Dijego Urtado de Mendosa (šp. Don Diego Hurtado de Mendoza) i imao je titulu višeg admirala Španije, dok je njegova majka, Leonor Laso de la Vega (šp. Doña Leonor Lasso de La Vega) bila naslednica bogatih imanja u Asturijasu de Santiljani. Injigov otac, kao i deda, Don Pedro Gonsales de Mendosa (šp. Don Pedro González de Mendoza), su se takođe bavili i bili poznati i po pisanju poezije, kao što će biti i sam Markiz od Santiljane. Kao vrlo mlad ostaje bez oca, gde nasleđuje većinu porodične imovine zbog čega se suočava sa dosta porodičnih svađa. Međutim, ubrzo nakon toga odlazi na dvor gde će raditi skoro ceo svoj život u službi kralja Huana II (šp. Juan II). Upravo na njegovom dvoru imao je prve kontakte sa poezijom, nekim kastiljanskim pesnicima, kao i narodnom lirikom, kastiljanskom i provansalskom.[2]
Pored toga što je pisao književna dela i bio jedan od najznačajnijih kastiljanskih pesnika, učestvovao je u javnom i političkom životu Španije i imao veoma veliki uticaj u njemu, s obzirom na njegovo poreklo i moćnu porodicu u kojoj je rođen, a takođe je bio i vojnik. Nakon bitke u Olmedu 1445. godine u kojoj je učestvovao, kralj Huan II mu dodeljuje titulu markiza. Stekavši ovo zvanje postaje pripadnik najvišeg plemićkog društvenog sloja u Španiji, odnosno grupaciji pod nazivom Velikani Španije (šp. Los grandes de España) koje su činili ljudi iz aristokratije sa titulama markiza, grofa ili vojvode.[1]
Markiz od Santiljane je bio prototip predrenesansnog čoveka, što je značilo da je bio multitalentovan, odnosno da je bio dobar u još mnogo stvari pored pisanja poezije. Govorio je više jezika pored španskog, italijanski, francuski, galisijsko-portugalski i bio je veoma intelektualno radoznao. Posedovao je najboljih biblioteka tog doba, u svojoj palati u Guadalahari, gde su knjige bile rukopisne.[1]
Što se tiče njegovog bračnog života, oženio se relativno mlad Katalinom Suares de Figeroa (šp. Catalina Suárez de Figueroa), sa kojom je imao desetoro dece.[3]
Kada na presto dolazi sin Huana II, Enrike IV (šp. Enrique IV), Markiz od Santiljane vodi poslednju bitku protiv muslimana, nakon čega se povlači iz politike i odlazi u svoju palatu u Guadalahari, gde umire 1458. godine.[2]
Stvaralaštvo
urediPoezija Markiza od Santiljane se može svrstati u nekoliko tematskih celina, a to su:
- Poezija pisana pod italijanskim uticajem, što su pesme alegorijskog tipa, učene su i teže za razumevanje.
- Didaktičko-moralistička poezija, predstavlja tradicionalni tok kastiljanskog pesništva gde se provlače refleksivne, ozbiljne i poučne teme.
- Narodna poezija, odnosno poezija pisana po uzoru na narodno poesništvo, gde se neguju metričke forme kao što su kanconi (šp. canción), desir (šp. decir), viljansiko (šp. villancico) i seranilje (šp. serranillas).[4]
Proza
uredi
Pored poezije po kojoj je ostao najpoznatiji, pisao je i prozu, a najznačajniji je jedan predgovor, odnosno tekst pod nazivom Carta prohemio. To je pismo koje je uputio jednom portugalskom velikodostojniku i gde je izneo svoje sudove o učenoj i narodnoj književnosti, kako šta treba vrednovati i slično. Upravo ovaj tekst se smatra jednom od prvih poetika u Španiji u srednjem veku na narodnom španskom jeziku.[4]
Seranilje
urediOno po čemu je Injigo Lopes de Mendosa ostao najzapamćeniji i najznačajniji jesu seranilje. Poreklo seranilja je u provansalskoj poeziji, dakle još iz XI i XII veka, a u špansku književnost dolaze preko galisijsko-portugalske lirike. U njima se opisuje susret pastirice i putnika namernika, koji je zapravo gradski čovek, a njihov susret je uvek u prirodi gde se opisuje ambijent, imaju realistički karakter i veoma su precizno lokalizovane. Pripoveda se skoro uvek u prvom licu, u uvodu se definiše gde se šta nalazi i šta se dogodilo, opisuje se susret, a zatim obavezno ide kraći ili pak duži razgovor i nakon toga stihovi koji zaključuju pesmu. Markiz od Santiljane ih je napisao 10 i upravo to su prvi nagoveštaji pastoralne književnosti koja će procvetati u XVI veku. Ime „seranilja” potiče od reči sierra što znači planina.[5] Imena njegovih deset seranilja jesu: La serrana de Boxmediano, La vaquera de Morana, Illana, la serrana de Lozoyuela, La mozuela de Bores, Menga de Manzanares, La moza de Bedmar, La vaquera de la Finojosa, La mozuela lepuzcana, La serrana de Navafría i La vaquera de Berzosa. U formi seranilje je takođe napisan i viljansiko u kojem govori o lepoti svojih ćerki, a naziva se Cantar que fizo el Marqués de Santillana a sus fijas loando su fermosura.[1]
Reference
uredi- ^ a b v g Pérez Priego, Miguel Ángel. „Marqués de Santillana”. Biblioteca virtual Miguel de Cervantes. Pristupljeno 27. 12. 2019.
- ^ a b Ruiza, M., Fernández, T. y Tamaro, E. (2004). „Biografia de Marqués de Santillana”. Biografías y vidas, La enciclopedia biográfica en línea. Arhivirano iz originala 27. 12. 2019. g. Pristupljeno 27. 12. 2019.
- ^ Ortiz, Juan. „Marqués de Santillana: Biografía y Obras”. Lifeder.com. Pristupljeno 27. 12. 2019.[mrtva veza]
- ^ a b García, Javier (2017). „Íñigo López de Mendoza, Marqués de Santillana”. Rincón Castellano. Arhivirano iz originala 25. 10. 2019. g. Pristupljeno 27. 12. 2019.
- ^ The Editors of Encyclopaedia Britannica (2019). „Iñigo López de Mendoza, Marquis de Santillana”. Encyclopaedia Britannica. Pristupljeno 27. 12. 2019.