Википедија

Martim Anes de Soveros

Martim Anes de Soverosa, poznat kao O Tio (oko 1250 - 25. avgust 1295[1]), bio je značajan portugalski plemić iz druge polovine 13. veka, na dvoru kralja Dinisa I u Portugalu. Podržan porodičnom mrežom koju su stvorili njegovi preci, Martim je postao simbol oporavka prestiža Kuće Soverosa u Portugalu. Međutim, i njegovom smrću porodica je biološki izumrla.

Grb porodice Soverosa

Rane godine

uredi

Rođen verovatno oko 1250. godine, Martim je bio jedini sin Žoaoa Žila de Soverose i njegove žene Konstanse Gil de Riba de Vizele. Njegov otac je, dakle, bio polubrat Martima Gila de Soverose, koji je važio za miljenika kralja svrgnutog 1248. godine, Sanča II od Portugala[2][3], a takođe i trubadura Vaska Gila de Soverose. Majka mu je, bila ćerka značajnog magnata Gila Martinsa de Riba de Vizela, majordoma kralja Afonsa III od Portugala, i Marije Anes da Maje, prvenca Žoaoa Piresa, gospodara Maje.

Porodica je sredinom tog veka doživela komplikovanu situaciju: uloga Soverosa je dobila poseban značaj upravo između 30-ih i 40-ih godina, kada je Martim Gil de Soverosa imao veliki uticaj na portugalsku kuriju[4]. Uzimajući u obzir da je on bio desna ruka kralja Sanča II Portugalskog, porodica je stala na stranu monarha, postajući jedna od porodica koje su se suprotstavljale stranci grofa Afonsa de Bolonje, u sukobu 1245. godine. Grof od Bolonje proglasio se za pobednika u sukobu 1247, a kralj Sančo II, svrgnut bulom pape Inoćentija IV, definitivno je napustio Portugal i sklonio se u Toledo. Soverosa je pratio svrgnutog monarha u izgnanstvo u Kastilju[5].

Međutim, Martimov otac, Žoao Gil de Soverosa, vratio se u Portugal u pratnji infante Beatriz, kada se ona 1253. godine, preselila u Portugal da se uda za tadašnjeg portugalskog kralja Afonsa III[6]. Tamo je Žoao postigao izvesnu stabilnost kada se oženio ćerkom tadašnjeg majordoma, Gil Martins de Riba de Vizela. Trubadur Vasko Gil de Soverosa se takođe vratio u Portugal, gde je bio 1258. godine[7].

Dolazak na dvor

uredi

Martim Anes je počeo da dobija na značaju na portugalskom dvoru od 1280-ih[8], verovatno motivisan bliskošću koju je imao sa Beatriz od Kastilje, njegovom bliskom rođakom, a potom i kraljicom Portugala, koja je uvek vodila računa o Martimovim interesima. Uprkos njegovoj blizini dvoru, nije dobio nikakav palatinski položaj dok je boravio na dvoru, što je period koji će pokrivati prvi deo vladavine kralja Dinisa I. Međutim, primio je značajnog poručnika Souse[9], povezanog sa njegovim precima još od braka njegovog pradede Vaska Fernandesa de Soverose sa Terezom Gonsalves de Sousa[10].

Brak

uredi

Verovatno su na portugalskom dvoru kralj Dinis I od Portugala i kraljica Izabela od Aragona shvatili potrebu porodice da poveća svoj uticaj i prestiž, i dogovorili su 1285. ili 1288. godine, brak sa Vatacom Laskaris[11] (1268-1336), unukom po majci. pretposlednjeg vizantijskog cara sa sedištem u Nikeji, cara Teodora II Laskarisa[12]. Ona je, dakle, bila princeza značajnog grčkog porekla koja je pratila pratnju nove portugalske kraljice 1282. godine, i koja je obećala da će doneti carsku krv porodici Soverosa. Uprkos razlici u godinama neveste i mladoženje (verovatno oko deset godina), tvrdilo se da je to bilo svrsishodno, s obzirom da je verovatno trebalo da olakša stvaranje potomstva[13].

Kralj je bio prisutan kada je Martim ozvaničio privolegije svojoj ženi, što je uključivalo polovinu imovine koju je posedovao u Santaremu, i ono što je imao u Galiciji i Kraljevini Leonu, pošto je referenca na njih veoma generička[14].

Martim Anes je verovatno bio svestan da je u vreme ženidbe bio poslednji muški predstavnik porodice. U stvari, njihovi rođaci, sinovi Vaska Gil de Soverosa, već su umrli: Gil Vasko II de Soverosa je poginuo u borbi kod Guveje, a Martim Vasko II u borbi protiv Alfajata, 1282. godine. Vanbračno dete Tereze Gil de Soverosa i kralja Afonsa IX od Leona takođe nije ostavio muških potomaka[15]. Štaviše, tu je sakupljena većina imovine njegovih rođaka po ocu[16].

Podrška Beatriz de Kastilja i ponovno okupljanje porodične imovine

uredi

Veza između Martima i portugalske kraljice, njegove rođake, bila je veoma bliska; Brinula se o svojim interesima na dvoru, čemu su doprinele donacije koje je dala Martimu, sa glavnim ciljem da ojača i koncentriše, u Martimovim rukama, imovinu porodice Soverosa u portugalskim zemljama[17]: 1280. godine, kupio je od Urake Afonso de Leon, ćerke Tereze Gil de Soverose, koja je bila u Arandi de Duero sa svojim mužem (i kraljičinim ujakom), Pedrom Nunesom de Gusmaom, svu imovinu koju je Uraka nasledila od svoje majke, za pet hiljada funti[18]. Dana 29. maja 1289. godine[19], na zahtev svoje snahe, ona je ponovo poklonila ovu imovinu, ovog puta Vataci, uz uslov da, ako Vataca umre pre njenog muža, imovinu vrati njihovoj deci. Ako bi Martim prvi umro, imovina bi bila vraćena kraljici Beatrisi, a da deca para nemaju pravo na imovinu[20].

Kada je kralj Dinis I od Portugala posredovao u podeli imovine svog ujaka, Manrikuea Gil de Soverose, takođe 1289. godine, njegovi nećaci, Martim i njegov drugi rođak, Guiomar Gil II de Soverosa, ćerka njegovog bliskog rođaka, predstavili su se kao njegovi naslednici. Gil Vaskues II de Soverosa. U sporazumu koji je dao monarh, 17. aprila te godine, Martim je uzeo svu imovinu svog strica, dajući Giomaru 100 funti godišnjeg prihoda u zamenu[21].

Pošto je bio predstavnik porodice u Portugalu, nije se pridružio svojoj rođaki Beatriz kada se ona preselila u Kastilju da bi bila sa svojim ocem, kraljem Alfonsom X od Leona i Kastilje, u njegovim poslednjim godinama života. Beatriz su, međutim, prtili njeni ujaci, Martima Gil I de Riba de Vizela i Teresa Gil de Riba de Vizela[22].

Upravljanje imovinom

uredi

Martim je nastavio da prikuplja porodičnu imovinu. On je rešio zaveštajni ćorsokak svoje tetke, Dordije Gil de Soverose, naredivši Domingosu Piresu, svom čoveku iz Santarema, da manastiru Aruka, gde je ona živela, preda imovinu u gradu koja je manastiru bila obećana, po njenoj volji. Ovaj dokument je overen njegovim ličnim pečatom, koji bi sadržao oblik štita i pet ljiljana, porodični grb[23]. Godinama kasnije, 28. juna 1289. godine, u događaju kojem su svedočili Martim Anes Redondo, Soeiro Mendes de Melo i Žeraldo Afonso de Rezende, prior manastira Sao Domingos u Lisabonu dao je Martimu polovinu imovine koju je Dordia držao u Estremaduri, uz uslov da se Manastiru daruje šezdeset funti godišnje[24].

Zahvaljujući podršci kraljice Portugala, njegovog rođaka i raznim donacijama njegove porodice, Martim Anes je tako sakupio u svom posedu značajnu količinu dobara, što ga je učinilo, možda, jednim od najbogatijih ljudi na Dinisovom dvoru I po mišljenju Geje, na primer, imao je čin i posed Avintes, i, kao i njegov deda, imao je po časti parohiju Seikezelo, koja je obuhvatala jedanaest parohija iz manastira Pedroso, manastira Grijo i Santa Marija de Rokamador[25]. U Lusadi je držao farmu u gradu Lusada, a po presudi Montelonga držao je parohiju Cepaes kao posed, a tako je bilo još od vremena njegovog pra-pradede, Gonsala Mendesa I de Souse[26].

Nasleđe Gonsala Garsije de Souze i ispitivanja iz 1288.

uredi

Godine 1285. preminuo je možda najpoštovaniji aristokrata u Portugalu, grof Gonsalo Garsia de Sousa, sa zavidnim nasleđem na koje su pretendovali članovi porodica raznih loza, počev od njegove nećakinje Konstance Mendes de Souze (snahe bivšeg majordoma Žoaoa de Sousa) i njena nećakinja, Ines Lorenso de Valadares (kćerka Konstancine sestre, Marije Mendes II de Sousa), koju je u ovoj pretenziji podržao njen otac Lorenso Soares de Valadares. Članovi drugih porodica su tražile nasledstvo, kao što je Riba de Vizela, a sam Martim Anes je bio jedan od kandidata za ovu imovinu, tvrdeći da je naslednik preko zajedničkog pretka, Tereze Gonzales de Souse (sestra Menda Gonsalesa I de Souse i supruga Vaska Fernandesa de Soverosa )[27].

Sada, pošto se spor nije mogao lako rešiti, pretendenti za grofovsko bogatstvo zatražili su od kralja Dinisa I da posreduje u sporu između njih i tako naložili da se krajem 1286. godine, izvrši istraga o grofovskoj imovini, koja se nastavila do sledeće godine. Ovu malu istragu pratio je Kortes od Gimaraeša 1288. godine, iz koje je proizašla odluka da se sprovedu nove opšte istrage, iste godine, što je rezultiralo najiscrpnijim prikupljanjem podataka o imovini plemstva i sveštenstva tada postojećih, nakon čega slede presude izrečene između 1290. i 1291. godine[28].

Na ovaj način kralj uspeva da povrati dobar deo imovine za koju je, zahvaljujući ovim istraživanjima, otkrio da se nezakonito nalazi u rukama plemića, još jednom razotkrivajući zloupotrebe ove klase prema pojedinim vlasnicima.

Smrt i potomstvo

uredi

Martim Anes je izdiktirao svoj testament 19. avgusta 1295. u svom domu u Gvardi, a za izvršitelje je imenovao svoju ženu Vatacu, svog majordoma Garsiju Martinsa do Kasala i Freja Antonija Rodrigesa[29]. U njemu je Martim tražio da bude sahranjen u manastiru Sao Francisko de Santarem, a od svoje majke, koja je još bila živa, zamolio je da se očevi ostaci, koji su se nalazili u manastiru Sao Domingos de Santarem, prenesu u njegovu grobnicu[30]. Ne zna se, međutim, da li je molbi iz testamenta udovoljeno, posebno zato što u pomenutom manastiru nisu pronađeni posmrtni ostaci ovog vlastelina ili njegovog oca[31].

Martimova bliskost sa kraljevskim parom je bila očigledna, jer su bili prisutni i kraljičin kapelan i službenik, kao i neki članovi Martimovog dvora, kao što je njegov štitonoša, Rodrigo Anes[32][33]. Blizinu monarsima priznao je čak i kralj Đaume II Aragonski koji je u pismu od 6. septembra 1294. godine, upućenom Martimu Gil I de Riba de Vizela, naveo Martima Anesa kao ujak portugalskog kralja.[34]

Njegov testament podelio je imovinu na generički način, po feudalnom principu. Stoga je teško utvrditi dalje detalje o imovini koju je on držao. Dana 1. jula 1296. godine[35], nakon Martimove smrti, njegova majka i udovica su se sastale u kući Reda Hospitalaca u Koimbri da razgovaraju i formalizuju deobu. Vataca je dobila Martimovo nasledstvo u Estremaduri; farma Soverosa u zemlji Sousa; polovina imovine Dordije Gil de Soverose, Martimove tetke, u Elvasu, i polovina imovine u Lusadi za koju su se obe borile za posed sa Sančom Manrikes de Soverozom, ćerkom Manrikea Gila de Soverose. Majka pokojnika nasledila je posede u Cepaes, Ataes Lordelo, Cerva, Atei i takođe posed Avintes, u zemlji Panoias, i posed Ribelasa, u zemlji Lamego[36].

Martim je sigurno umro 25. avgusta 1295. godine, jer je to bio dan kada je služena misa zadušnica za njegovu dušu na glavnom oltaru katedrale u Koimbri, kojoj je Vataca ostavila deset funti[37].

Knjige o rodu pominju Martima kao grešnog [sterilnog/impotentnog] i nije bilo semena[38]. U stvari, kao i njegovi rođaci i ujaci, Martimov brak se pokazao neplodnim u pogledu potomaka, što je verovatno posledica moguće impotencije[39]. Njegov nadimak, O Tio, možda je zbog ovog problema, i/ili takođe zbog činjenice da okuplja imovinu svih članova svoje porodice.

Soverosa su tako, kao i druge važne portugalske plemićke porodice, kao što su Kasa de Baiao ili Kasa de Sousa, biološki izumrle nakon Martimove smrti, dakle čak i pre kraja 13. veka. Međutim, nasledstvo se nastavilo po ženskoj liniji, pošto je imovinu koju je držao Martim kasnije prikupio Žoao Afonso Teles de Meneses, 1. grof Barselosa, sin Tereze Martins de Soverose. Takođe je usvojio, u svom grbu, grb kuće Soverosa, pet fleurs-de-lis, u pokušaju da otkloni svaku sumnju u svoje legitimno pravo na status te porodice i njene imovine[40].

Reference

uredi
  1. ^ Sottomayor-Pizarro 1997, p. 813-14.
  2. ^ David 1986, str. 67
  3. ^ Sottomayor-Pizarro 1997, p. 809.
  4. ^ Sottomayor-Pizarro 1997, p. 809.
  5. ^ David 1986, str. 62
  6. ^ Calderón Medina 2018, p. 174.
  7. ^ Calderón Medina 2018, p. 163.
  8. ^ Calderón Medina 2018, p. 174.
  9. ^ Ventura 1992.
  10. ^ Calderón Medina 2018, p. 228-229.
  11. ^ Calderón Medina 2018, p. 175.
  12. ^ Rei 2013.
  13. ^ Calderón Medina 2018, p. 175.
  14. ^ Calderón Medina 2018, p. 175.
  15. ^ Calderón Medina 2018, p. 175.
  16. ^ Sottomayor-Pizarro 1997, p. 814-816.
  17. ^ Calderón Medina 2018, p. 176.
  18. ^ Sottomayor-Pizarro 1997, p. 815.
  19. ^ Sottomayor-Pizarro 1997, p. 815.
  20. ^ Calderón Medina 2018, p. 176.
  21. ^ Sottomayor-Pizarro 1997, p. 815.
  22. ^ Calderón Medina 2018, p. 175.
  23. ^ Sottomayor-Pizarro 1997, p. 815.
  24. ^ Sottomayor-Pizarro 1997, p. 815.
  25. ^ Sottomayor-Pizarro 1997, p. 814.
  26. ^ Sottomayor-Pizarro 1997, p. 814.
  27. ^ Sottomayor-Pizarro 1997.
  28. ^ Sottomayor-Pizarro 1992.
  29. ^ Sottomayor-Pizarro 1997, p. 815.
  30. ^ Sottomayor-Pizarro 1997, p. 815.
  31. ^ Calderón Medina 2018, p. 228-229.
  32. ^ Calderón Medina 2018, p. 177.
  33. ^ Sottomayor-Pizarro 1997, p. 815.
  34. ^ Sottomayor-Pizarro 1997, p. 815.
  35. ^ Sottomayor-Pizarro 1997, p. 815.
  36. ^ Calderón Medina 2018, p. 177.
  37. ^ Sottomayor-Pizarro 1997, p. 816.
  38. ^ Sottomayor-Pizarro 1997, p. 816.
  39. ^ Calderón Medina 2018, p. 177.
  40. ^ Calderón Medina 2018, p. 218-219.


Bibliografija

uredi
  • Calderón Medina, Inés (2018). Los Soverosa. Una parentela nobiliaria entre tres reinos. Poder y parentesco en la Edad Media hispana (ss.XI-XIII). Valladolid: Universidad de Valladolid
  • Correia, Francisco Carvalho (2008). O Mosteiro de Santo Tirso, de 978 a 1588: A silhueta de uma entidade projectada no chao de uma história milenária. Santiago de Compostela: Tese de doutoramento. Facultade de Xeografía e História. Universidade de Santiago de Compostela. ISBN 978-8498-8703-81
  • David, Henrique; Sottomayor-Pizarro, José Augusto P. (1990). «Nobres Portugueses em Leão e Castela (Século XIII)». Actas de las II Jornadas de Historia sobre Andalucía y el Algarve (Siglos XIII-XVIII), La Rábida, 24-26 abril, 1986 (PDF). Sevilha: Departamento de Historia Medieval, Universidad de Sevilla. pp. 135–150. ISBN 8487165125
  • David, Henrique (1986). «Os portugueses nos livros de Repartimiento da Andaluzia (século XIII)» (PDF). Universidade de Oporto. Revista da Faculdade de Letras. Historia (3): 51-. OCLC 770912493
  • Rei, António (2013), Uma Senhora Bizantina nas cortes de Aragão, Portugal e Leão e Castela, Roda da Fortuna - Revista Eletrônica sobre Antiguidade e Medievo, Vol. 2, nº 1, pp. 157–171, ISSN: 2014-7430. URL: [1]
  • Salazar y Acha, Jaime de (1989). «Los descendientes del conde Ero Fernández, fundador de Monasterio de Santa María de Ferreira de Pallares». El Museo de Pontevedra (em espanhol) (43): 67-86. ISSN 0210-7791
  • Sottomayor-Pizarro, José Augusto (1997). Linhagens Medievais Portuguesas: Genealogias e Estratégias (1279-1325. Porto: Tese de Doutoramento, Edicão do Autor
  • Ventura, Leontina (1992). A nobreza de corte de Afonso III. II. Coimbra: Universidade de Coimbra
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мартим_Анес_де_Соверос&oldid=27892645”