Metodologija razvojne psihologije

Metodologija u razvojnoj psihologiji je disciplina koja individualne ciljeve pretvara u objektivne, društveno prihvaćene procedure za razumevanje, predviđanje i oblikovanje procesa razvoja. Ona, takođe, obezbeđuje bazu znanja koje se može povezati sa saznanjima naučnika koji pristupaju izučavanju razvoja iz srodnih disciplina, kao što su biologija, antropologija, lingvistika i sociologija. Od kada su psiholozi počeli da se bave sistematskim izučavanjem ljudskog razvoja prikupili su veliku količinu znanja o ponašanju ljudskih bića na svakom uzrasnom nivou, počevši čak od prenatalnog perioda.

Razvili su veliki broj raznovrsnih istraživačkih metoda za izučavanje dece i znatno su se potrudili da objasne razvojni proces koji je u osnovi uzrasnih promena koje se izučavaju. Razvojni psiholozi su, takođe, aktivni u primeni svog znanja u cilju unapređenja zdravog razvoja. Oni svoje znanje primenjuju u bolnicama, centrima za brigu o deci, školama, klinikama i rekreativnim centrima.

Oni procenjuju razvojni nivo dece i određuju mere za pomoć deci koja imaju teškoće. Osmišljeni su specijalni sredinski uslovi, kao što su boksovi za prerano rođene bebe, terapeutske metode za decu koja imaju teškoće u kontroli impulsa i efikasnije metode za učenje čitanja. Mnogi razvojni psiholozi koji veruju da je razvoj proces koji traje celog života, interesuju se i za dobrobit sredovečnih i starijih ljudi. Najopštiji cilj psiholoških nauka je povećati ljudsko razumevanje ljudske prirode i njenog razvoja.

Početak metodologije razvojne psihologije

Za više informacija pogledajte: Istorija metodologije razvojne psihologije

Razvojna psihologija je kao psihološka grana nastala u 20. veku, ali ljudsko interesovanje za razvoj čoveka traje dosta duže. Doduše, prvi korak ka metodologiji u ovoj grani psihologije postavio je francuski lekar Žan-Mark Itar u 19. veku, opisujući dečaka koji je živeo u socijalnoj deprivaciji. Njegov rad podstakao je dalje radove na ovom polju; njegovi sledbenici su se koristili njegovim tehnikama, a preuzeli su i Itarovu veru u nauku za unapređenje života ljudi.

Brigu o razvoju podstakla je i socio-ekonomska promena s industrijalizacijom, gde su deca radila u nehumanim i opasnim uslovima. Nažalost, mnogi veliki umovi su se okrenuli ka moralnom i religijskom obrazovanju dece, umesto poboljšanju njihovog zdravlja i omogućavanje normalnog i zdravog detinjstva.

Prava promena dolazi krajem 19. veka, osnivanjem udruženja za izučavanje deteta. Osnovane su brojne organizacije, donacije, bolnice i sirotišta koji su podržavali reforme u korist dece. Danas postoji veliki broj raznovrsnih istraživačkih metoda za izučavanje dece i pokušaji da se objasne razvojni procesi i promene u istim. Razvojni psiholozi svoje znanje primenjuju u bolnicama, školama, klinikama, a posebna pažnja se posvećuje i deci sa teškoćama u razvoju.

Ključna pitanja razvojne psihologije

Za više informacija pogledajte: Ključna pitanja razvojne psihologije

Uprkos velikoj raznovrsnosti u radu razvojnih psihologa i raznovrsnosti među teorijama koje vode njihova istraživanja, postoji zajedničko interesovanje za tri osnovna pitanja:

1. Kontinuitet. U kojoj meri razvoj odlikuju kontinuirane promene, odnosno u kojoj meri razvoj podrazumeva diskontinuitet koji dovodi do javljanja novih oblika i procesa promene?
2. Izvori razvoja. Da li je razvoj prvenstveno vođen genetskim programom koji je zaključan u ćelijama tela, ili je spoljna sredina sila koja proizvodi promene?
3. Individualne razlike. Nema dva ljudska bića koja su potpuno ista. Kako kod ljudi nastaju stabilne karakteristike koje ih razlikuju od svih drugih ljudi?

Među psiholozima postoje velike i brojne razlike u vezi sa odgovorima na ova pitanja. Različite pretpostavke o kontinuitetu, izvorima razvoja i individualnim razlikama dovode do suprotstavljenih teorijskih sistema koji tragaju za sveobuhvatnim objašnjenjem razvojnih procesa.

Disciplina razvojne psihologije

Među naukama koje se bave razvojem, psihologija je usmerena na individualna ljudska bića, dok su sociologija i antropologija usmerene na ljudske grupe, a biološke nauke obuhvataju ljudsku vrstu kao celinu, sagledavajući je u odnosu sa drugim oblicima života. Ova podela naučnog rada dovodi do paradoksa. S jedne strane, psiholozi treba da nastoje da razumeju razvoj u terminima pojedinačne osobe; sa druge, tradicija prirodnih nauka, koja je dominirala psihologijom tokom celog dvadesetog veka, naglašava da je čovečanstvo, a ne pojedinačni čovek, značajna jedinica naučne analize. Razlika između ova dva načina saznavanja – jednom, zasnovanom na detaljnom znanju o individualnim karakteristikama i biografiji i drugom, zasnovanom na karakteristikama zajedničkim za mnoge ljude – izvor je stalnih tenzija u nastojanjima psihologa da razumeju razvoj. Što više psiholozi žele da znaju o pojedincima, više moraju da znaju o životnim istorijama i trenutnim uslovima svakog pojedinca. Ali, što se više usmere na jedinstvene istorije i obrasce uticaja, manje mogu da generališu svoje znanje na druge slučajeve.

Ova razmena zahteva od psihologa da menjaju svoje istraživačke metode, birajući one koje najbolje odgovaraju njihovim specifičnim ciljevima. Na primer, ako je cilj da se stvori što povoljnija sredina za prerano rođene bebe, ili da se razume uloga simboličke igre u intelektualnom razvoju dvogodišnje dece, koriste se odgovarajuće metode koje svu decu tretiraju kao jednaku s obzirom na posmatranu crtu. Složena mreža faktora koji su u osnovi razvoja i različiti zadaci koje psiholozi treba da ispune, produbili su njihovu svest o metodama koje koriste da bi došli do zaključaka. Da bi nakupili korisno naučno znanje, moraju obraćati posebnu pažnju na adekvatnost svojih opisa, tehnika za prikupljanje podataka i nacrta istraživanja. Samo tada se podaci koje psiholozi prikupe mogu, na principijelan način, povezati sa teorijama koje vode njihove praktične aktivnosti u vezi sa decom.

Kriterijumi naučnog opisa

U psihološkoj metodologiji generalno, potrebno je ispuniti nekoliko kriterijuma, kako bi podaci koji se prikupljaju bili valjani i kako bi se iz njih mogli izvesti valjani zaključci. Neki od kriterijuma su objektivnost, odnosno istraživač ne sme da interpretira podatke na osnovu svojih uverenja. Podaci prikupljeni u istraživanju moraju biti pouzdani na dva načina. Prvo, opisi dobijeni iz dva, ili više posmatranja jednog ponašanja, trebalo bi da budu dosledni. Drugo, nezavisni posmatrači trebalo bi da se slažu oko opisa ponašanja.

Valjanost znači da podaci koji su prikupljeni zaista odražavaju psihološki proces koji psiholog tvrdi da odražavaju. Na primer, mnogi psiholozi veruju da uznemirenost koju beba ispoljava kada joj je sisanje prekinuto odražava trajnu predispoziciju za razdražljivost. Jedan važan način da se proveri valjanost, jeste da se utvrdi da li različiti načini merenja iste osobine daju isti rezultat. Drugi važan test valjanosti je da se proveri da li se ponašanje ispoljeno u jednom trenutku može koristiti za predviđanje budućeg ponašanja.

Četvrti zahtev, ponovljivost, u naučnim istraživanjima znači da drugi istraživači mogu koristiti istu proceduru kao i prvi istraživač, i dobiti iste rezultate. Pored ova četiri osnovna kriterijuma, važno je da grupa ljudi koja se proučava predstavlja reprezentativan uzorak ljudi o kojima psiholozi žele da daju odgovore. Zaključci izvedeni iz podataka prikupljenih na jednoj grupi ljudi ne moraju biti primenljivi na drugugrupu sa drugačijim karakteristikama.

Tehnike prikupljanja podataka

Za više informacija pogledajte: Tehnike prikupljanja podataka u razvojnoj psihologiji

Tokom proteklih sto godina, psiholozi su usavršavali raznovrsne tehnike za prikupljanje informacija o razvoju dece. Među najšire korišćenim tehnikama su izveštaji o sebi, prirodna posmatranja, eksperimenti i klinički intervjui. Nijedna tehnika ne može da odgovori na sva naša pitanja o ljudskom razvoju, ali svaka ima stratešku ulogu u unapređivanju našeg razumevanja tog razvoja.

Izveštaji o sebi

Možda najdirektniji način da se dobiju informacije o psihološkom razvoju jeste putem izveštaja o sebi – odgovora ljudi na pitanja o njima samima. Psiholozi obično sprovode intervjue da bi dobili ovakve izveštaje, ali često upotrebljavaju i pisane upitnike. Na ovaj način istraživane su različite teme, kao što su: adolescentne ideje u razvoju o prijateljstvu i popularnosti i roditeljske ideje o odgajanju dece. U jednom istraživanju, istraživači su išli tako daleko da su tinejdžerima davali pejdžere koji su se oglašavali nakon slučajnih intervala tokom dana, a na taj signal tinejdžeri su popunjavali upitnik o tome šta rade i kako se osećaju u tom trenutku.

Izveštaji o sebi pružaju detaljne opise o životnom iskustvu ljudi i mogu otkriti dinamiku misli i ponašanja što bi, inače, izmaklo beleženju. Međutim, osnovno ograničenje ove metode je u tome što je valjanost odgovora koje ljudi daju o sebi često pod znakom pitanja. Da bi rešili ovaj problem, istraživači često pokušavaju da na direktan način posmatraju ponašanja o kojima je izveštavano. Istraživanja zasnovana na ovoj strategiji utvrdila su samo umereno slaganje između izveštaja ljudi i njihovog stvarnog ponašanja.

Prirodna posmatranja

U devetnaestom veku, nekoliko naučnika je počelo sa pisanjem biografija beba – dnevnika u kojima su beležili posmatranja svoje dece. Najpoznatiji od ovih opisa je Darvinov (1877) dnevni izveštaj o ranom razvoju njegovog najstarijeg sina. Prirodnjak, Čarls Darvin, postao je poznat po svojoj teoriji evolucije. Njegova posmatranja sopstvenog sina, koja je zabeležio u biografiji bebe, pružaju jedan od prvih sistematskih opisa razvoja novorođenčeta. Dokumentujući karakteristike koje su zajedničke ljudskim bićima i drugim vrstama, Darvin se nadao da će podržati svoju tezu o ljudskoj evoluciji. Darvinova biografija bebe i druge, poput Leopoldovih zapisa o jezičkom razvoju njegove ćerke i Pijažeovih opisa mentalnog razvoja njegove dece, pokazalo se da imaju trajnu naučnu vrednost. Ali, sada se biografije beba retko koriste van oblasti jezičkog razvoja (gde su još uvek osnovni izvor podataka), jer čak ni naučnici ne mogu zadržati objektivnost kad opisuju svoju decu. Kao što je Kesen prokomentarisao: ”Niko ne može iskriviti istinu tako ubedljivo kao brižni roditelj”. Zbog problema koji nastaju kada odrasli posmatraju ponašanje vlastite dece, psiholozi se radije oslanjaju na izveštaje obučenih posmatrača koji nemaju lične veze sa decom koju posmatraju.

Cilj ovih prirodnih posmatranja je dobijanje detaljnih informacija o stvarnom ponašanju dece u realnom okruženju u kome žive, uključujući kuću, školu i zajednicu. Prirodna posmatranja su jedno od osnovnih istraživačkih oruđa razvojnih psihologa koji sebe smatraju etolozima. Etologija je jedna interdisciplinarna nauka koja se bavi biološkim osnovama ponašanja; etološki orijentisani razvojni psiholozi naglašavaju način na koji je razvoj ponašanja dece uslovljen evolucionom istorijom Homo sapijensa. Etolozi, u velikoj meri naglašavaju prirodna posmatranja, jer veruju da se biološki važna ponašanja koja utiču na ljudski razvoj, najbolje mogu proučavati u okruženju u kome imaju adaptivni značaj.

Kada je izučavao dečije interakcije u predškolskoj učionici, Strejer je sproveo prirodno posmatranje u ovoj tradiciji. Posmatrajući i beležeći ko je bio s kim u interakciji, i kvalitet interakcije, Strejer i kolege su utvrdili da spontani razvoj socijalne hijerarhije u predškolskom odeljenju reguliše stepen agresivnosti koju mala deca ispoljavaju jedna prema drugoj.

Eksperimentalne metode

Eksperiment se u psihologiji obično sastoji od uvođenja neke promene u iskustvo osobe ili životinje, a zatim u merenju efekata te promene na ponašanje osobe ili životinje. Idealno, svi ostali mogući uzročni uticaji drže se konstantnim dok se faktor koji se ispituje varira, da bi se utvrdilo da li taj faktor dovodido neke promene. Ako je eksperiment dobro osmišljen i izveden, trebalo bi da pruži dokaze za potvrđivanje naučne hipoteze o uzrocima posmatranog ponašanja. Naučna hipoteza je pretpostavka koja je dovoljno precizna da se može proveriti i za koju se može pokazati da nije tačna. Ako ne postoji način da se hipoteza ospori, ona ima mali naučni značaj. Jedno istraživanje o razvoju straha od visine, Kamposa i kolega, pokazuje kako eksperimentalna metoda može pomoći u razjašnjavanju sumnji u vezi sa uzročnim faktorima razvoja. Mnogo godina verovalo se da je strah od visine urođen.

Prema ovom stanovištu, strah od visine postaje uočljiv kada beba počne da se samostalno kreće, ne zato što strah uzrokuje kretanje niti kretanje uzrokuje strah, već zato što su i jedno i drugo rezultat maturacionih faktora i slučajno se razvijaju u isto vreme. Kampos i njegove kolege nisu se slagali sa ovom hipotezom. Oni su verovali da je strah od visine posledica iskustva, posebno iskustva koje beba stiče kada počne da puzi. Kampos i kolege počeli su sa proučavanjem grupe beba, uzrasta od 6 do 8 meseci, nedelju ili dve dana nakon što su počele da puze. Otkrili su da su u prvih nekoliko prilika koje su im pružene sve bebe prešle vizuelnu liticu – platformu koja je ostavljala utisak da je oštra strmina deli od mnogo niže platforme. Međutim, u sledećim pokušajima bebe su sve više odbijale da pređu preko vizulene litice, iako nikad nisu doživele neku neprijatnost kada su to činile. Kao da se nešto oformljivalo u glavama beba kako su sticale iskustvo.

Etika eksperimentalnih metoda

Osnovno etičko načelo svih psiholoških istraživanja je: Ako istraživačka procedura može naškoditi bilo kome, ne treba je sprovesti. Međutim, etički problemi u psihološkim istraživanjima nisu uvek tako jasni kao što ovo načelo sugeriše. Praktično, svaka intervencija u život druge osobe uključuje neki rizik, pa je ta odluka teška. Šta više, faktori koji su uzeti u obzir često variraju od jedne kulture do druge i od jednog istorijskog perioda do drugog. Bihejviorista, Džon Votson i Rozali Rajner, 1920. godine objavili su rezultate eksperimenta kojim su pokazali da dečiji strah od životinja nije urođen, već oblikovan sredinom (pogledati: eksperiment sa malim Albertom).

Psihološka procena etičnosti eksperimenta Votsona i Rajnerove sigurno bi danas bila drugačija nego tokom 1920-tih. Psiholozi su danas mnogo manje sigurni, nego što je Votson bio, u svoju sposobnost da izazovu, ili spreče, psihološke procese i mnogo potpunije prihvataju činjenicu da naučno znanje nikako nije sigurno znanje. Da bi zaštitili prava dece, savremene istraživače nadgledaju njihove institucije i vladine organizacije. Pre nego što mogu da sprovedu istraživanje, istraživači moraju ubediti odbor svojih kolega da neće nauditi ljudima koji učestvuju u njihovom istraživanju i da istraživanje tim ljudima nudi neku dobrobit na duže.

Metod kliničkog intervjua

Pijaže:..kažeš da snovi dolaze ”iz noći”. Gde idu?

Dete: Svuda.

Pijaže: Čime sanjamo?

Dete: Našim ustima.

Pijaže: A gde se nalazi san?

Dete: U noći.

Pijaže: Gde se dešava?

Dete: Svuda. U sobama. U kućama.

Pijaže: Gde tačno?

Dete: U krevetu.

Pijaže: Može li da se vidi?

Dete: Ne, jer je tu samo noću.

Pijaže: Da li bi iko mogao da zna da ti sanjaš?

Dete: Ne, jer je skroz uz nas.

Pijaže: Možeš li da ga dodirneš?

Dete: Ne, zato što spavaš kada sanjaš.

Adaptirano iz Piaget, 1929, str. 93

Suština kliničkog metoda je usklađivanje pitanja prema pojedinačnom subjektu, pri čemu svako pitanje zavisi od odgovora na prethodno pitanje. Kao što naziv govori, klinički intervju se često koristi za ispitivanje problema osoba koje imaju teškoća, ili koje nisu dobro. Kada razvojni psiholozi koriste metod kliničkog intervjua na ovaj način, oni, kao i lekari, istražuju niz odgovarajućih, pomoćnih sredstava.

U razvojnoj psihologiji, najpoznatija primena kliničkog intervjua potiče od Sigmunda Frojda, koji je smatrao da je rana porodična istorija deteta suštinska za kasniji razvoj ličnosti. On je, iz pacijentovih opisa, nastojao da utvrdi ključni događaj koji je stvorio teškoće od kojih je osoba patila. U Frojdovoj upotrebi kliničkog metoda, analiza je bila udružena sa terapijom; teorija analitičara proveravana je efikasnošću tretmana u razrešavanju problema osobe.

Međutim, klinički metodi nisu ograničeni samo na patologiju. Žan Pijaže je često koristio tehniku kliničkog intervjua da bi ispitivao dečije razvojno razumevanje sveta.

Nacrti istraživanja

Za više informacija pogledajte: Nacrti istraživanja u razvojnoj psihologiji

Da bi psihološko istraživanje rasvetlilo proces razvojne promene, mora biti tako osmišljeno da otkrije kako pretpostavljeni faktori deluju tokom vremena. Postoje dva osnovna nacrta istraživanja koje psiholozi koriste za ovu svrhu: longitudinalni i nacrt poprečnog preseka. Svaki od njih na drugačiji način uzima u obzir vreme.

Psiholozi koji koriste longitudinalni nacrt prikupljaju podatke o grupi dece sa povećanjem njihovog uzrasta, tokom dužeg perioda vremena.

Istraživači koji koriste nacrt poprečnog preseka prikupljaju podatke o deci različitog uzrasta u jednom trenutku. Ovi nacrti se mogu koristiti u kombinaciji i sa bilo kojom od upravo opisanih tehnika prikupljanja podataka. Svaki nacrt ima svoje prednosti i mane.

Literatura

• Eleanor J. Gibson & Richard D. Walk (1960). The “Visual Cliff”. Scientific American, 202(4), 64-71. http://www.jstor.org/stable/24940447
• Kol, Majkl; Kol, Šejla (1993). Razvoj deteta. ISBN 9780716786733.