Википедија

Mešovite borilačke veštine

Mešovite borilačke veštine (engl. mixed martial arts (MMA)), poznatije kao vale tudo, slobodna borba, ultimatna borba i slobodna borba, je moderni borilački sport u kojem se koriste tehnike raznih borilačkih veština.[1] U istoriji čovečanstva svaka od drevnih civilizacija imala je jednu svoju veštinu borenja „golim rukama“, tj. bez oružja (rvanje, udaranje itd). Najverovatnije je prapočetak mešovitih borilačkih veština u grčkom sportu tog vremena, pod imenom pankration. Grci su 648. godine pre nove ere, sport pankration uveli na Olimpijske igre. Reč pankration je kombinacija dve grčke reči „pan“, koja znači sve, i „kratos“, koja znači moć ili snaga. U pitanju je prilično dobar opis samog sporta, pošto je u pitanju bila kombinacija helenskog boksa i rvanja. Sport je imao samo dva pravila: bez ujedanja i kopanja očiju, mada su i ove tehnike bile dozvoljene kod Spartanaca. Mečevi su se završavali jedino ako bi jedan od takmičara ostao bez svesti, ili ako bi se predao podizanjem ruke. Često bi ove borbe trajale satima, a ponekad su se završavale smrću jednog, ili oba takmičara. Ovaj sport je postao najpopularniji događaj na Olimpijadi, i u čitavoj Grčkoj.

Prva dokumentovana upotreba termina mešovite borilačke veštine je bila u pregledu događaja UFC 1, koji je napisao televizijski kritičar Hauard Rozenberg 1993. godine.[2] Termin je stekao popularnost kad je newfullcontact.com, jedan od najvećih sajtova koji pokrivaju ovaj sport, ponovo objavio taj članak.[3] Vodi se tekuća debata o tome ko je zapravo skovao ovaj termin.[4] Tokom ranog 20. veka, razna takmičenja mešovitog stila su se odvijala širom Japana, Tajvana, i u zemljama četiri azijska tigra. U Brazilu je postojao sport pod imenom vale tudo, u kome se borci iz različitih stilova bore uz mali broj ili bez pravila. Porodica Grasija je bila poznata po promovisanju vale tudo mečeva, kao načina promovisanja njihovog sopstvenog brazilskog džijudžicu stila.[5]

Pankration

Glavni članak: Pankration

Borbe su se održavale u areni, ili u ringu koji je bio kvadratnog oblika, dužine od 3,5 - 4m, što je činjeno jer je favorizovana borba prsa u prsa. Borba je imala i sudiju koji je bio opremljen prutom ili palicom kojom je sprovodio pravila, koje su često bivala kršena. Tehnike koje su se upotrebljavale bile su udarci rukama, nogama, laktovima i kolenima, poluge i davljenja. Koristili su se i udarci nogom u noge, prepone i stomak. Udaralo se u stojećem stavu, mada je većina borbi u pankrationu završavala na podu, gde se i rvalo i udaralo. Borci su bili poznati po svojim grepling mogućnostima, i primenjivali su veliki broj tehnika, kao što su obaranja, davljenja, gušenja, poluge. Gušenje je bilo najčešći uzrok smrti u pankrationu.

Borci pankrationa drevne Grčke su postajali heroji, i teme brojnih mitova i legendi. Poznata je i legenda o Arihionu, Dioksipusu, Polidamosu, a čak se i za Herkula verovalo da je borac pankrationa. Aleksandar Veliki je među njima tražio vojnike, jer su njihove veštine u nenaoružanoj borbi bile legendarne. Mnogi od njih su sa Aleksandrom osvajali Indiju 326. p. n. e. To se smatra početkom azijskih borilačkih veština, koje većinom svoje korene nalaze u Indiji tog vremena. Pankration je prva zabeležena forma onoga što će kasnije biti poznato kao mešavina borilačkih veština, i nešto najdalje u čemu je bilo koje društvo došlo u dozvoljavanju golorukog borenja bez pravila.

Sa jačanjem Rimskog carstva opada popularnosti pankrationa u Grčkoj, a ovaj vid borenja biva zamenjen Gladijatorskim borbama. Znatno kasnije, rvanje i boks su postali dominantni sportovi na Zapadu, dok su tradicionalne borilačke veštine cvetale u Aziji. Ovako stanje je ostalo vekovima.

Moderna MMA takmičenja imaju dug istorijat, koji se pruža čak do 1800-ih godina kada su se rvači koji su predstavljali veliki broj stilova koji su uključivali џијуџицу, catch-as-catch-can (ухвати-како-можеш), collar-and-elbow (крагна-и-лакат), grčko-rimski i mnogi drugi, sastajali na turnirima i revijalnim borbama širom čitave Evrope. Ipak, popularnost profesionalnog rvanja je nestala nakon Prvog svetskog rata, da bi se nakon nekog vremena pojavila u dva glavna pravca: „šut“ (shoot), u kojem su se borci zaista takmičili, i „šou“ (show) koji se u velikoj meri zasnivao na koreografiji i teatru, koji se kasnije razvio u moderno profesionalno rvanje.

Savremeni MMA najviše vodi poreklo od takmičenja bez pravila vale tudo koja su postala popularna u Brazilu početkom XX veka. Ovaj sport je međunarodni uspeh postigao tek od 1993. kroz UFC turnire (Ultimate Fight Championship), koje je u SAD pokrenuo Rorion Grejsi.

Početkom 1900-ih u Brazilu se održavaju borbe bez pravila, pod nazivom vale tudo (sve dozvoljeno). U to vreme je bilo puno japanskih doseljenika koji su u Brazilu vežbali џудо и џијуџицу. Najpoznatiji, ali ne i jedini, predstavnici џијуџицуа tog vremena, bili su članovi familije Grejsi - Karlos i Helio Grejsi, koji su doprineli razvoju i popularizaciji brazilskog džijudžicua, kao osnove vale tudo borbi.

Vale Tudo borbe

Familija Grejsi je bila uspešna u većini tadašnjih vale tudo borbi, sve dok im početkom 2000. jedan japanski borac nije zadao problema. Nakon popularizacije UFC turnira u SAD, Japan je započeo seriju vale tudo turnira pod imenom Prajd FC (Pride FC), a jedan borac na svom samom početku privukao je pažnju svih. Bio je to Kazuši Sakuraba. Sakuraba nije bio tada poznat borac, ali je bio kreativan i iskusan. Sakuraba je predstavljao japanski stil rvanja, koji se u mnogo čemu razlikuje od američkog rvanja. Najveća razlika je ta što japansko rvanje ima izvanredno znanje u završnicama u parteru. Stil rvanja koji je Sakuraba primenjivao, izgledao je skoro kao džijudžicu, a i postoje tvrdnje da ga je Sakuraba uporedo trenirao. Neka istraživanja su dokazala da je Sakurabu trenirao nosilac crnog pojasa u brazilskim džijudžicu, Serđo Penja.[1]

Bezbednost

 
Doktor sa strane ringa brine o borcu nakon gubitka.

Takmičenja u mešovitim borilačkim veštinama su se dramatično promenila od prvog Ultimatnog borilačkog šampionata 1993. godine, posebno sa uvođenjem Jedinstvenih pravila mešovitih borilačkih veština. I dalje postoji mali broj podataka o povredama koje se dešavaju u ovim sportovima, a zabrinutost u pogledu bezbednošću ostaje i dalje. Sistematski pregled iz 2014. je zaključio da je stopa učestalosti povreda u MBV veća nego u većini, ako ne i u svim drugim popularnim i uobičajeno praktikovanim borilačkim sportovima.[6]

Stope povreda

U meta-analizi dostupnih podataka o povredama u MBV iz 2014. godine, stopa incidencije povreda je procenjena na 228,7 povreda na 1000 izloženosti sportista (jedna izloženost sportista je definisana kao jedan sportista koji učestvuje u jednoj borbi).[6] Procenjena stopa incidencije povreda u MBV je veća nego u drugim borilačkim sportovima sa punim kontaktom kao što su džudo (44,0 povreda na 1000 izloženosti sportista),[7] tekvondo (79,4 povreda na 1000 izloženosti sportista),[8] amaterski boks 77,7 povreda na 1000 izloženosti sportista),[9] i profesionalni boks (118,0–250,6 povreda na 1000 izloženosti sportista).[10][11][12][13]

Povreda mozga i hronična traumatska encefalopatija

Vidi još: Hronična traumatska encefalopatija

Obaranje osobe u nesvest ili čak izazivanje potresa mozga može izazvati trajno oštećenje mozga.[14] Ne postoji jasna podela između sile potrebne za nokautiranje osobe i sile koja će verovatno ubiti osobu.[15] Takođe, kontaktni sportovi, posebno borbeni sportovi, direktno su povezani sa bolešću mozga koja se zove hronična traumatska encefalopatija, skraćeno HTE. Ova bolest počinje da se razvija tokom života sportiste, a nastavlja da se razvija i nakon prestanka sportske aktivnosti. Pored toga, ponavljajući i podpotresni udarci u glavu, a ne samo potresi, izazivaju HTE.[16][17][18][19][20][21]

Reference

  1. ^ a b Preuzeto sa Istorija mešovitih borilačkih veština, MMA Beograd.
  2. ^ Rosenberg, Howard (15. 11. 1993). „'Ultimate' Fight Lives Up to Name”. Los Angeles Times. Arhivirano iz originala 6. 11. 2011. g. Pristupljeno 22. 6. 2016. 
  3. ^ „Full Contact! presents - A UFC 1 Article.”. Arhivirano iz originala 3. 2. 1998. g. 
  4. ^ Jenness, Kirik (4. 2. 2012). „Did LA reporter coin the term Mixed Martial Arts?”. Mixed Martial Arts News. Arhivirano iz originala 17. 10. 2014. g. Pristupljeno 8. 6. 2014. 
  5. ^ Grant, T.P. „History of Jiu-Jitsu: Coming to America and the Birth of the UFC”. Arhivirano iz originala 11. 10. 2012. g. Pristupljeno 7. 5. 2018. 
  6. ^ a b Lystad, Reidar P.; Kobi Gregory; Juno Wilson (2014). „The epidemiology of injuries in mixed martial arts: A systematic review and meta-analysis”. Orthopaedic Journal of Sports Medicine. 2 (1): 2325967113518492. PMC 4555522  . PMID 26535267. doi:10.1177/2325967113518492. 
  7. ^ Frey, A.; D. Rousseau; B. Vesselle; Y. Hervouet des Forges; M. Egoumendes (2004). „Neuf saisons de surveillance médicale de compétitions de judo: une analyse nationale de la traumatologie du judo en compétition”. J Traumatologie Sport. 21 (2): 100—109. doi:10.1016/s0762-915x(04)97390-1. 
  8. ^ Lystad, Reidar P.; Henry Pollar; Petra L. Graham (2009). „Epidemiology of injuries in competition taekwondo: a meta-analysis of observational studies”. Journal of Science and Medicine in Sport. 12 (6): 614—621. PMID 19054714. doi:10.1016/j.jsams.2008.09.013. 
  9. ^ Estwanik, J.J.; M. Boitano; N. Ari (1984). „Amateur boxing injuries at the 1981 and 1982 USA/ABF national championships”. Phys Sportsmed. 11 (10): 123—128. doi:10.1080/00913847.1984.11701972. 
  10. ^ Bledsoe, G.H.; G. Li; F. Levy (2005). „Injury risk in professional boxing”. South Med J. 98 (10): 994—998. PMID 16295814. S2CID 21838053. doi:10.1097/01.smj.0000182498.19288.e2. 
  11. ^ Zazryn, T.R.; C.F. Finch; P. McCrory (2003). „A 16 year study of injuries to professional boxers in the state of Victoria, Australia”. Br J Sports Med. 37 (4): 321—324. PMC 1724673  . PMID 12893717. doi:10.1136/bjsm.37.4.321. 
  12. ^ Zazryn, T.R.; P. Cameron; P. McCrory (2006). „A prospective cohort study of injury in amateur and professional boxing”. Br J Sports Med. 40 (8): 670—674. PMC 2579447  . PMID 16807306. doi:10.1136/bjsm.2006.025924. 
  13. ^ Zazryn, T.R.; P. McCrory; P. Cameron (2006). „Injury rates and risk factors in competitive professional boxing”. Clin J Sport Med. 19 (1): 20—25. PMID 19124979. S2CID 46530865. doi:10.1097/JSM.0b013e31818f1582. 
  14. ^ „Boxing: The health risks”. Arhivirano iz originala 18. 9. 2002. g. Pristupljeno 6. 5. 2010. 
  15. ^ Carter, Neil (jun 2006). „Better and Safer Boxing: Ringside and Boardroom Medical Control of Boxing Careers in the Twentieth Century”. Dora.dmu.ac.uk. hdl:2086/4437  . Arhivirano iz originala 04. 11. 2021. g. Pristupljeno 22. 9. 2014. 
  16. ^ Castellani, Rudy J. (24. 6. 2015). „Chronic traumatic encephalopathy: A paradigm in search of evidence?”. Laboratory Investigation. 95 (6): 576—584. PMID 25867769. doi:10.1038/labinvest.2015.54  . 
  17. ^ Ridler, Charlotte (24. 4. 2017). „New insights into the long-term effects of mild brain injury”. Nature Reviews Neurology. 13 (4): 195. PMID 28257129. doi:10.1038/nrneurol.2017.32  . 
  18. ^ Tagge, Chad A; Fisher, Andrew M; Minaeva, Olga V; Gaudreau-Balderrama, Amanda; Moncaster, Juliet A; Zhang, Xiao-Lei; Wojnarowicz, Mark W; Casey, Noel; Lu, Haiyan; Kokiko-Cochran, Olga N; Saman, Sudad; Ericsson, Maria; Onos, Kristen D; Veksler, Ronel; Senatorov, Vladimir V, Jr; Kondo, Asami; Zhou, Xiao Z; Miry, Omid; Vose, Linnea R; Gopaul, Katisha R; Upreti, Chirag; Nowinski, Christopher J; Cantu, Robert C; Alvarez, Victor E; Hildebrandt, Audrey M; Franz, Erich S; Konrad, Janusz; Hamilton, James A; Hua, Ning; Tripodis, Yorghos; Anderson, Andrew T; Howell, Gareth R; Kaufer, Daniela; Hall, Garth F; Lu, Kun P; Ransohoff, Richard M; Cleveland, Robin O; Kowall, Neil W; Stein, Thor D; Lamb, Bruce T; Huber, Bertrand R; Moss, William C; Friedman, Alon; Stanton, Patric K; McKee, Ann C; Goldstein, Lee E (1. 2. 2018). „Concussion, microvascular injury, and early tauopathy in young athletes after impact head injury and an impact concussion mouse model”. Brain. 141 (2): 422—458. PMC 5837414  . PMID 29360998. doi:10.1093/brain/awx350   — preko Silverchair. 
  19. ^ Montenigro, Philip H; Baugh, Christine M; Daneshvar, Daniel H; Mez, Jesse; Budson, Andrew E; Au, Rhoda; Katz, Douglas I; Cantu, Robert C; Stern, Robert A (oktobar 2014). „Clinical subtypes of chronic traumatic encephalopathy: literature review and proposed research diagnostic criteria for traumatic encephalopathy syndrome”. Alzheimer's Research & Therapy (na jeziku: engleski). 6 (5–8): 68. PMC 4288217  . PMID 25580160. doi:10.1186/s13195-014-0068-z  . 
  20. ^ Johnson, Brian; Neuberger, Thomas; Gay, Michael; Hallett, Mark; Slobounov, Semyon (decembar 2014). „Effects of Subconcussive Head Trauma on the Default Mode Network of the Brain”. Journal of Neurotrauma (na jeziku: engleski). 31 (23): 1907—1913. PMC 4238241  . PMID 25010992. doi:10.1089/neu.2014.3415. 
  21. ^ Di Virgilio, Thomas G.; Ietswaart, Magdalena; Wilson, Lindsay; Donaldson, David I.; Hunter, Angus M. (24. 7. 2019). „Understanding the Consequences of Repetitive Subconcussive Head Impacts in Sport: Brain Changes and Dampened Motor Control Are Seen After Boxing Practice”. Frontiers in Human Neuroscience. 13: 294. PMC 6746992  . PMID 31551732. doi:10.3389/fnhum.2019.00294  . 

Spoljašnje veze

 
Mešovite borilačke veštine na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мешовите_борилачке_вештине&oldid=27687242”