Mijoši trijumvirat
Mijoši trijumvirat (jap. 三好三人衆) bio je grupa japanskih velikaša koja je upravljala klanom Mijoši, Kjotom i šogunatom Ašikaga u periodu od smrti Mijoši Nagajošija (1564) do Oda Nobunaginog osvajanja Kjota (1568).[1]
Vladavina u Kjotu uredi
Nakon Oninskog rata (1467-1477) šogunat Ašikaga izgubio je vlast u većini provincija u korist lokalnih feudalnih gospodara (daimjo), ali je sačuvao vlast nad Kjotom i pet okolnih provincija (Kinaj). Do sredine 16. veka vlast šoguna je i u ovim suženim granicama postala uglavnom simbolična, prešavši u ruke lokalnih velikaša koji su prisvojili položaje guvernera (šugo-a), a izvršnu vlast u ime šoguna vršili su regenti (kanrei) iz stare aristokratske porodice Hosokava, koja je bila u srodstvu sa šogunima Ašikaga. Takvo stanje relativne stabilnosti potrajalo je do 1549, kada su poslednjeg regenta zbacili njegovi bivši vazali iz porodice Mijoši i postavili za guvernera prestonice svog saveznika Matsunaga Hisahide-a, posle čega su šoguni postali obične marionete, proterivani i smenjivani po volji velikaša. Vođa klana Mijoši i stvarni diktator šogunata, Mijoši Nagajoši, umro je 1564. Pošto e njegov sinovac i naslednik Mijoši Jošicugu bio suviše mlad, vlast nad klanom Mijoši i šogunatom preuzeli su njegovi glavni vazali, takozvani Mijoši trijumvirat, koji su činili Mijoši Nagajuki, Mijoši Masajasu i Ivanari Tomomiči. Trinaesti šogun Ašikaga Jošiteru pokušao je da se oslobodi diktature klana Mijoši tražeći pomoć provincijskih velikaša Imagava Jošimoto-a, Takeda Šingena, Uesugi Kenšina i drugih. Zbog tih napora je ubijen (19. maja 1565) u prevratu koji su organizovali klan Mijoši i Matsunaga Hisahide, zajedno sa bratom Suko-om, koji je bio opat Zen manastira u Kjotu, dok je najmlađi brat, Kakei, koji je u to vreme živeo kao monah u Nari, uspeo da izbegne smrt. Sve do leta 1568, vlast u Kjotu bila je u rukama Matsunaga Hisahide-a i Mijoši trijumvirata. Oni su za 14. šoguna postavili rođaka ubijenog šoguna Ašikaga Jošihide-a i nastavili da vladaju u njegovo ime.[1][2]
Nobunagin pohod na Kjoto uredi
Uprkos uveravanjima novih vlasti u Kjotu da mu nikakva opasnost ne preti dok je u monaškom činu, Kakei je krišom pobegao iz Nare 28. jula 1565. i sklonio se u provinciju Omi (21. novembra 1565), tražeći pomoć od raznih provincijskih velikaša da dođe na vlast. U decembru 1565. obratio se pismom (preko Hosokava Fuđitake) i Oda Nobunagi, gospodaru provincije Ovari, koji je u to vreme bio zauzet osvajanjem provincije Mino (1661-1667). 17. februara 1566. odrekao se monaškog čina i uzeo ime Jošiaki. Gospodar južnog Omija, Sasaki Jotei, sklopio je savez sa Mijoši trijumvirima i proterao Ašikaga Jošiakija u septembru 1566, pa je ovaj potražio utočište kod Asakura Jošikage-a, gospodara provincije Ečizen, koji je takođe bio nezainteresovan za mešanje u dvorsku politiku. Najzad je Oda Nobunaga, završivši osvajanje provincije Mino, prihvatio Jošiakijev predlog i 25. jula 1568. doveo ga u Mino.[1]
Pošto se između Nobunaginih poseda i Kjota nalazila provincija Omi, 7. avgusta 1568. Nobunaga i Jošiaki su poslali izaslanike Sasaki Joteiju, tražeći taoce kao jemstvo za slobodan prolaz u Kjoto. U zamenu, Jošiaki je ponudio Sasakiju položaj guvernera prestonice kada osvoji vlast: pošto je Sasaki odbio ovu ponudu, uzdajući se u svoje zamove i pomoć Mijoši Trijumvira iz Kjota, 7. septembra Nobunaga je krenuo iz Gifua (svoje prestonice) na čelu vojske iz 4 provincije (Mino, Ovari, Mikava i Ize), koju su predvodili Sakuma Uemon, Kinošita Tokičiro, Niva Gorozaemon i Azai Masazumi, i 11. septembra upao u Omi. Mimoilazeći manje tvrđave, Nobunaga je 12. i 13. septembra na juriš osvojio glavne zamkove porodice Sasai (Micukuri i Kanonđi), posle čega su Sasai Jotei i njegovi sinovi pobegli, a ostale njihove pristalice predale se na milost i nemilost. Uzevši od njih taoce, Nobunaga im je ostavio posede, zauzevši tako celu provinciju za samo 3 dana, i poslao glasnike po Jošiakija. 28. septembra Nobunaga je prešao reku Katsura zapadno od Kjota i napao zamak Šorjuđi, koju je držao Ivanari Tomomiči (jedan od Mijoši trijumvirata). koji se posle kratke borbe (oko 50 mrtvih) sutradan predao na milost i nemilost. Mijoši Nagajuki i Hosokava Nobujoši, koji su držali zamak Akutagava, pobegli su noću 30. septembra, i Nobunaga i Jošiaki zauzeli su tvrđavu bez borbe. Poslednji otpor na putu za Kjoto pružio je Ikeda Kacumasa u zamku Ikeda koji se predao posle teške, ali kratke borbe 2. oktobra. Matsunaga Hisahide, glavni pristalica klana Mijoši i guverner Kjota, pokorio se Nobunagi bez borbe. U naredne dve nedelje, svi velikaši iz Pet domaćih provincija (tzv. Kinaj - provincije Jamaširo, Jamato, Kavači, Izumi i Setsu) i dve susedne provincije Omi i Ize priznali su Nobunaginu vlast i predali taoce za vernost. Do 14. oktobra 1568. Jošiaki se vratio u Kjoto i smestio u hramu Honkokuđi, a već 18. oktobra je u carskoj palati zvanično proglašen za šoguna. Nobunagina vojska ušla je u prestonicu disciplinovano i bez incidenata, a pristalice Mijoši trijumvirata koje su se još držale napustile su Domaće provincije u narednih 10 dana.[1]
U izgnanstvu uredi
Dok su članovi Mijoši trijumvirata i njihove pristalice izbegle na ostrvo Šikoku, neki članovi klana Mijoši pokorili su se Nobunagi. Stvarna vlast u sedam provincija, koje su priznale vlast šoguna do kraja oktobra 1568, pripadala je Nobunagi: 25. oktobra Nobunaga se oprostio od šoguna i vratio se u Gifu.[1]
Pošto se Nobunagina vojska vratila u Mino, Mijoši trijumviri su 5. januara 1569. napali Kjoto sa preko 10.000 ronina iz južnih oblasti (među kojima su bili Saito Tacuoki i Nagai Hajato). Pošto grad nije bio utvrđen, Jošiaki je opkoljen u svojoj rezidenciji u hramu Rokuđo (u južnom delu grada), ali su njegove pristalice (koje su predvodili Hosokava Fuđitaka, Oda Sakon i Akeči Micuhide) odbile napad na hram, a neočekivanu pomoć pružili su šogunovi dojučerašnji neprijatelji Mijoši Nagajuki, Hosokava Nobujoši i Ikeda Kacumasa, čiji je napad iz pozadine razbio napadače. Na vesti o ovom napadu, Oda Nobunaga se za tri dana vratio u Kjoto, i odlučio da podigne šogunu tvrđavu u prestonici, na mestu izgorele palate Buei, gde je poginuo šogun Jošiteru: tako je do 14. aprila u rekordnom roku pod Nobunaginim nadzorom podignut zamak Novi Niđo, koji je ostao Jošiakijeva rezidencija sve do 1573[a].[1]
Jula 1570. Mijoši trijumviri, Saito Tacuoki i Hajato su podigli protiv Nobunage oko 8.000 ronina sa ostrva Šikoku i utvrdili se kod Osake, gde se nalazila prestonica tada najpopularnije budističke sekte u Japanu, poznate kao Džodo-šinšu ili Prava škola čiste zemlje: Nobunagin napad na obližnja utvrđenja pobunjenika doveo ga je do sukoba sa naoružanim vernicima ove sekte (militantni pokret vernika poznat kao Iko-Iki) , čime je počeo Nobunagin rat protiv Iko-Ikija koji je potrajao punih 10 godina (1570-1580).
Reference uredi
- ^ a b v g d đ Ōta, Gyūichi (2011). The chronicle of Lord Nobunaga. J. S. A. Elisonas, Jeroen Pieter Lamers. Leiden: Brill. str. 117—132. ISBN 978-90-04-20456-0. OCLC 743693801.
- ^ Turnbull, Stephen R. (2000). The samurai sourcebook. London. str. 42. ISBN 1-85409-523-4. OCLC 44910809.
- ^ Zamak je napušten i opljačkan posle Jošiakijevog proterivanja iz Kjota 1573: neke građevine su rastavljene i iskorišćene za Nobunagin zamak Azuči.