Mlinar
Mlinar je zanatlija koji se bavi mlevenjem žitarica u mlinovima. On upravlja mlinom, mašinom za mlevenje žitarica (na primer kukuruza ili pšenice) radi proizvodnje brašna. U zavisnosti od pokretačke snage, postoje mlinovi vodenice - koje pokreće snaga vode, vetrenjače - koje pokreće snaga vetra, suvače – mlinovi koje pokreće snaga zaprežne stoke, parni mlinovi – koje pokreće snaga vodene pare i električni mlinovi – koje pokreće elekrična energija.
Kod nas se najčešće pominju vodenice, kao potočare – na potocima, i lađare – na rekama, a u ravničarskim predelima Vojvodine – vetrenjače ili suvače. Seoske vodenice su se koristile po dogovorenom rasporedu a vodenice u vlasništvu jednog ili par vlasnika, su radile na ujam.
Istorija
urediMlinarstvo je jedno od najstarijih ljudskih zanimanja. Mlinarstvo je postojalo u zajednicama lovaca i sakupljača, a kasnije su mlinari, primenjujući iskustva prikupljena generacijama, postali važni za celokupni razvoj poljoprivrede. Mlinovi su neke od najstarijih fabrika u ljudskoj istoriji. U prošlosti, znanje o mlinarstvu se sticalo kroz šegrtovanje. Zvanična škola za mlinare nije postojala sve do 19. veka.[1]
Vodenice su u svim zemljama u srednjem veku bile preka potreba stanovništva, i podmirivale su potrebe u brašnu, bile su veoma cenjene i često se spominju u srednjovekovnim spomenicima. Svim napravama zajednički je bio osnovni princip rada – žito se mlelo trenjem dva kamena kola između kojih se ubacivalo zrnevlje, a to je i osnova konstrukcije arhaičnog ručnog žrvnja, koji se u mnogim krajevima dugo zadržao kao pomoćni, kućni mlin.
U vodenicama na ujam, za mlevenje 100 kg žita, uzimalo se 6-10% ujma. Mlinar je odmeravao ujam pomoću merice za ujam, i svoj deo je sipao u ambar sa pregradom – za pšenicu i za kukuruz.[2]
Najstariji podatak o vodenicama u Banatu datira iz 1573. godine, kada je veliki Mehmed Sokolović podigao na Begeju, u Zrenjaninu, mlin od četiri kamena. On je izgradio na Tamišu u varošici Rekaš, vodenicu sa dva kamena. Prvi i jedini popis vodenica u Srbiji izvršen je 1867. godine. Po njemu je tada bilo 7510 vodenica.[3]
Nekada su mlinar i cela njegova porodica živeli su u mlinu. Deo u kom su živeli i prostorija u kojoj se mlelo žito, bili su pod istim krovom. Da bi mogao obavljati ovaj posao, mlinar je morao biti fizički snažan. Njegov zanat je bio cenjen i obično se prenosio s generacije na generaciju. Sin je učio zanat od oca, ali je takođe mogao neko vreme raditi i sa drugim mlinarima kako bi stekao više iskustva.[4]
I pored sve manje starih mlinara i vodenica, u našim krajevima posebno se ceni brašno „mleveno na kamenu“, kao izuzetno kvalitetno za pripremu tradicionalnih jela, proje i kačamaka.
Mlinari danas
urediZa obavljanje poslova mlinara, potrebno je završiti srednje strukovno obrazovanje. Posao mlinara uključuje preuzimanje sirovina, njihovu pripremu i obradu, izradu mlinskih proizvoda, te njihovo pakovanje i skladištenje. Mlinar preuzima zrnevlje, sortira ga i doprema u silose i mlinske uređaje, gde proverava njegovu vlažnost. Zrnjevlje zatim čisti i razvrstava prema kvalitetu, i zatim ga melje u mlinskim mašinama. Mlinar nadzire i samostalno obavlja poslove, kao što su merenje i pakovanje mlinskih proizvoda. Odgovoran je za njihov transport i skladištenje. U svom radu koristi različite uređaje i naprave - od jednostavnih alata (ručni alati, sita, merni instrumenti) do složenijih uređaja za pripremu mlinskih proizvoda. Vrlo je važno da prostor i mašine sa kojima radi održava čistima. Nastava se sastoji od teorijskog i stručnog dela. Učenik tokom školovanja prolazi i stručnu praksu. U školi za mlinara uči se podela proizvoda od brašna, pekarskih i konditorskih proizvoda. Tokom školovanja upoznaje se s tehnologijom prerade žitarica, mašinama i uređajima, kao i tehnološkim postupcima obrade zrna žita. Stiče znanja o osnovama prehrane, prehrambenim potrebama čoveka, svojstvima i vrednostima pojedinih namirnica, značenju mikroorganizama u prehrambenoj industriji, i osnovama pakovanja, skladištenja i transporta žitarica i mlinskih proizvoda. Upoznaje se sa higijenskim zahevima proizvodnje hrane, i zahevima kvaliteta prehrambenih proizvoda. Uči i o propisima sigurnosti na radu i protivpožarne zaštite, te očuvanja okoline.[5][6]
Legende
urediZa vodenice su više nego i za jedan objekat vezana verovanja, praznoverice, gatanja, priče... Uglavnom se pominju kao stecišta raznih nečastivih bića, a u prvom redu đavola. Mnoga verovanja zadržala su se u selima do najnovijeg vremena. Ni potočaru na Prolomskoj reci nisu zaobišle priče o vampirima. Kažu da su lopovi u teškim vremenima često dolazili u ovu vodenicu i krali brašno. Da bi zaštitli krađu brašna, meštani - mlinari su izmislili da u vodenici ima vampira pa je retko ko smeo da se usudi da noću navrati u vodenicu.[7]
Vidi još
urediReference
uredi- ^ Posner; Hibbs, E.S., A.N. „Proizvodnja pšeničnog brašna”. tehnologijahrane.com. Pristupljeno 9. 3. 2023.
- ^ Dušković, Vesna (urednik) (2009). Stari zanati u Srbiji (Čigoja štampa izd.). Beograd: Etnografski muzej u Beogradu. str. 81—83. ISBN 978-86-7891-048-7.
- ^ „Mlin nekad / Iz istorije mlinarstva”. kikindskimlin.rs. Pristupljeno 9. 3. 2023.
- ^ „Kako je izgledao život u češkom mlinu”. wol.jw.org. Pristupljeno 9. 3. 2023.
- ^ „Mlinar/Mlinarica”. e-usmjeravanje.hzz.hr. Pristupljeno 9. 3. 2023.
- ^ „Kurs za mlinara”. akademijaoxford.com. Pristupljeno 9. 3. 2023.
- ^ ŠEGOVIĆ, GORICA. „Kuršumlijske priče: Vodenica koju su čuvali vampiri”. blaceinfopress.rs. Pristupljeno 9. 3. 2023.