Википедија

Надница за страх

Nadnica za strah (franc. Le Salaire de la peur) je francuski triler film iz 1953. godine, režisera Anrija Žorža Kluzoa, u kome glavnu ulogu igra Iv Montan, zasnovan na istoimenom romanu Žorža Arnoa. Kada se naftna bušotina u vlasništvu američke kompanije zapali, kompanija unajmljuje četvoricu Evropljana da prevezu dva kamiona preko planinskih zemljanih puteva, napunjenih nitroglicerinom potrebnim za gašenje plamena.

Nadnica za strah
Filmski poster
Izvorni naslovLe Salaire de la peur
RežijaAnri Žorž Kluzo
ScenarioAnri Žorž Kluzo
Žerom Žeronimi
ProducentRemon Borderi
Temelji se naNadnica za strah
Žorž Arno
Glavne ulogeIv Montan
Šarl Vanel
Folko Luli
Piter van Ajk
MuzikaŽorž Orik
Direktor
fotografije		Arman Tirar
MontažaMadlen Gug
Etinet Mus
Anri Rust
StudioCinédis
Godina1953.
Trajanje153 minuta
ZemljaFrancuska
Italija[1]
Jezikfrancuski
španski
engleski
nemački
italijanski
ruski
Zarada6,9 miliona ulaznica[2]
IMDb veza

Film je doneo Kluzou međunarodnu slavu — osvojio je Zlatnog medveda na Berlinskom filmskom festivalu i Zlatnu palmu na Kanskom festivalu — i omogućio mu da režira Zlobnike (1955). U Francuskoj je bio četvrti film godine sa najvećom zaradom, sa skoro 7 miliona prodatih bioskopskih karata.[2]

Radnja uredi

  Upozorenje: Slede detalji zapleta ili kompletan opis filma!

Francuzi Mario i Žo, Nemac Bimba i Italijan Luiđi zaglavljeni su u izolovanom gradu Las Piedras. Okružen pustinjom, grad je povezan sa spoljnim svetom samo uzletnom pistom, ali cena avionske karte je prevelika za njih. Malo je mogućnosti za zapošljavanje osim američke korporacije koja dominira gradom, Južne naftne kompanije (JNK), koja upravlja obližnjim naftnim poljima i poseduje ograđeno imanje u gradu. JNK se sumnjiči za neetičke radnje kao što su iskorišćavanje lokalnih radnika i uzimanje zakona u svoje ruke, ali je zavisnost građana od nje tolika da se javno ne žale.

Mario je sarkastičan korzikanski plejboj, koji se sa prezirom odnosi prema svojoj odanoj ljubavnici Lindi. Žo je ostareli bivši gangster koji se nedavno našao nasukan u gradu. Bimba je intenzivan, tih čovek čijeg su oca ubili nacisti, a koji je i sam radio tri godine u rudniku soli. Luiđi, Mariov cimer, je veseo, vredan čovek, koji je upravo saznao da umire od nakupljene cementne prašine u plućima. Mario se sprijatelji sa Žoom zbog njihovog zajedničkog pariskog porekla, ali dolazi do raskola između Žoa i ostalih redovnih gostiju u kantini zbog njegove borbene, arogantne ličnosti.

Ogroman požar izbija na jednom od naftnih polja JNK. Jedini način da se ugasi plamen i začepi bušotina je eksplozija izazvana nitroglicerinom. Sa kratkim rokom i nedostatkom odgovarajuće opreme, nitroglicerin se mora transportovati u kantama smeštenim u dva velika kamiona iz sedišta JNK, udaljenog 500 kilometara. Zbog lošeg stanja puteva i isparljive prirode nitroglicerina, posao se smatra previše opasnim za sindikalne zaposlene u JNK.

Nadzornik kompanije Bil O’Brajen regrutuje vozače kamiona iz lokalne zajednice. Uprkos opasnostima, mnogi meštani volontiraju, namamljeni visokom platom: 2.000 dolara po vozaču. Ovo je za njih bogatstvo, a novac neki vide kao jedini izlaz iz ćorsokaka. Grupa kandidata je sužena na četiri lično birana vozača: Mario, Bimba i Luiđi su izabrani, zajedno sa Nemcem po imenu Smerlof. Smerlof se ne pojavljuje na zakazani dan, tako da je Žo, koji poznaje O’Brajena iz njegovih dana krijumčarenja, postavljen na njegovo mesto. Drugi vozači sumnjaju da je Žo na neki način zastrašio Smerlofa da bi mu oduzeo posao.

Žo i Mario prevoze nitroglicerin u jednom vozilu; Luiđi i Bimba su u drugom, a voze sa razmakom od 30 minuta kako bi se ograničile potencijalne žrtve. Vozači su primorani da se nose sa nizom fizičkih i psihičkih prepreka, uključujući deonicu izuzetno neravnog puta, građevinsku barikadu koja ih primorava da se teturaju oko trule platforme iznad provalije i stenu koja blokira put. Žo otkriva da njegovi živci više nisu ono što su bili, a ostali se suočavaju sa Žoom zbog njegovog sve većeg kukavičluka. Na kraju, Luiđijev i Bimbin kamion eksplodira bez upozorenja, ubivši ih obojicu.

Mario i Žo stižu na mesto eksplozije, gde pronalaze veliki krater koji se brzo puni naftom iz cevovoda koji je pukao u eksploziji. Žo izlazi iz vozila da bi pomogao Mariju da prođe kroz krater ispunjen naftom. Kamion je, međutim, u opasnosti da se zaglavi i tokom njihovih mahnitih pokušaja da to spreče, Mario pregazi Žoa. Iako je vozilo na kraju oslobođeno, Žo je smrtno ranjen. Po dolasku na naftno polje, Mario i Žo su pozdravljeni kao heroji, ali Žo je mrtav, a Mario pada od iscrpljenosti. Kada se oporavi, Mario odlazi kući u istom kamionu, sada oslobođen opasnog tereta. On prikuplja duplo veću platu nakon smrti svojih prijatelja, a odbija vozača kojeg mu nudi JNK. Mario veselo vozi planinskim putem, dok se istovremeno održava zabava u kantini u gradu gde Mariovi prijatelji željno iščekuju njegov dolazak, koji se očekuje za dva sata. Mario nepromišljeno i namerno skreće po putu, pošto je tu već prevario smrt toliko puta. Linda, koja pleše u kantini, pada u nesvest. Mario prebrzo ulazi u jednu krivinu, propada kroz zaštitnu ogradu i umire.

Uloge uredi

Glumac Uloga
Iv Montan Mario
Šarl Vanel Žo
Folko Luli Luiđi
Piter van Ajk Bimba
Vera Kluzo Linda
Vilijam Tabs Bil O’Brajen
Dario Moreno Ernandez
Žo Dest Smerlof
Luis de Lima Bernardo
Antonio Čenta šef kampa
Darling Legitimus Roza

Prijem i nasleđe uredi

Film je dobio pohvale tokom svog prvobitnog izdanja. Bosli Krauter iz novina The New York Times napisao je: „Uzbuđenje u potpunosti potiče od svesti o nitroglicerinu i opreznog rukovanja njime bez daha. Sedite tamo i čekate da bioskop eksplodira.”[3] Film je takođe bio hit javnosti, prodavši 6.944.306 karata u Francuskoj, gde je bio četvrti film godine sa najvećom zaradom.[4][5]

Godine 1982, Polin Kejl ga je nazvala „egzistencijalnim trilerom — najoriginalnijom i najšokantnijom francuskom melodramom 1950-ih... Kada možete biti razneseni u bilo kom trenutku, samo budala veruje da karakter određuje sudbinu... Ako ovo nije parabola o položaju čoveka u savremenom svetu, onda je barem ilustracija toga... Nasilje... se koristi za forsiranje vizije ljudskog postojanja.”[6] Godine 1992. Rodžer Ibert je izjavio da „proširene napete sekvence filma zaslužuju mesto među velikim bioskopskim delima”.[7] Leonard Maltin dodelio je filmu tri i po od četiri zvezdice, nazivajući ga „čudesno grubim i izuzetno napetim epom”.[8] Godine 2010. film je rangiran na 9. mesto liste 100 najboljih filmova svetske kinematografije časopisa Empire.[9] Na sajtu Rotten Tomatoes film ima rejting odobravanja od 100% na osnovu 47 recenzija, sa ponderisanim prosekom od 8,90/10. Konsenzus kritičara sajta glasi: „Kao klasik egzistencijalne neizvesnosti, film meša neprekidnu neizvesnost sa jetkom satirom; njegov uticaj se i dalje oseća na današnjim trilerima.”[10] Metacritic izveštava o oceni od 85 od 100 na osnovu 15 kritika kritičara, što ukazuje na „univerzalno priznanje”.[11]

Britansko-američki režiser Kristofer Nolan bio je pod jakim uticajem Nadnice za strah kada je pravio svoj film Denkerk.[12]

Film je drastično skraćen za izdavanje u SAD 1955. godine, pri čemu je isečeno oko 35 minuta originalnog vremena prikazivanja. Ovo je uključivalo izbacivanje nekoliko scena koje su negativno prikazivale fiktivnu američku naftnu kompaniju „JNK” nakon što je film optužen za antiamerikanizam.

Restauracija i kućni mediji uredi

Kao jedan od najpoznatijih i najuspešnijih Kluzoovih filmova, Nadnica za strah, naširoko je objavljivan u svakom formatu kućnog videa.[13][14][15] Međutim, sa izuzetkom francuskog DVD-a sa originalnom 153-minutnom francuskom bioskopskom verzijom, donedavno je većina izdanja sadržala verziju od 148 minuta. Sveobuhvatna 4K restauracija, zasnovana na originalnom negativu i nadgledana od strane snimatelja Gijoma Šifmana, završena je 2017. godine.[16] U velikoj meri je poboljšala kvalitet zvuka i videa,[17][18] i objavljena je na Blu-ray, DVD i DCP formatima u Francuskoj, Ujedinjenom Kraljevstvu i Japanu.

Film je kolorizovan 1996. uz odobrenje Kluzoove ćerke.[traži se izvor] Kasnije je emitovan na francuskoj televiziji i objavljen na francuskom VHS-u.[19]

Nagrade uredi

Film je jedinstven po tome što je osvojio i Zlatnog medveda i Zlatnu palmu.

Rimejkovi uredi

Nasilni put (takođe poznat i kao Pakleni autoput), u režiji Hauarda V. Koha iz 1958. i Čarobnjak, u režiji Vilijama Fridkina iz 1977. godine, američki su rimejkovi Nadnice za strah, iako nisu potpisani kao takvi. Fridkin je svoj film opisao kao adaptaciju originalnog romana.[23]

Radnja je adaptirana za epizodu „Hellfire” američke TV serije Mekgajver iz 1980-ih.[24][25]

Reference uredi

  1. ^ „Le Salaire de la Peur”. British Film Institute. London. Arhivirano iz originala 14. 1. 2009. g. Pristupljeno 8. 8. 2018. 
  2. ^ a b „Le Salaire de la peur (1953)”. jpbox-office.com. 2014. Pristupljeno 8. 8. 2018. 
  3. ^ „The Wages of Fear”. rottentomatoes.com. 1. 1. 1953. Pristupljeno 8. 8. 2018. 
  4. ^ „Le Salaire de la peur (1953)”. jpbox-office.com. 2014. Pristupljeno 8. 8. 2018. 
  5. ^ „1953 at the box office”. Box Office Story. 
  6. ^ Pauline Kael (1991). 5001 Nights at the Movies. New York: Holt Paperbacks. str. 821. ISBN 978-0-8050-1367-2. 
  7. ^ Roger Ebert (6. 3. 1992). „The Wages of Fear Movie Review (1955)”. Chicago Sun-Times. Pristupljeno 8. 8. 2018. 
  8. ^ Maltin, Leonard. Leonard Maltin's 2014 Movie Guide . Penguin Press. str. 1512. ISBN 9780451418104. 
  9. ^ „The 100 Best Films Of World Cinema: 9. The Wages of Fear”. Empire. Pristupljeno 8. 8. 2018. 
  10. ^ „The Wages of Fear (1953)”. Rotten Tomatoes. Fandango. Pristupljeno 16. 12. 2020. 
  11. ^ „The Wages of Fear (1953) Reviews”. Metacritic. Red Ventures. Pristupljeno 16. 12. 2020. 
  12. ^ Leonard Pearce (28. 2. 2017). „Christopher Nolan Inspired by Robert Bresson and Silent Films for ‘Dunkirk,’ Which Has "Little Dialogue"”. The Film Stage. The Film Stage, L.L.C. Pristupljeno 23. 9. 2021. „Na pitanje o remek-delu Anrija Žorža Kluzoa, Nolan je odgovorio sledeće: „Da, Nadnica za strah. Većina ekipe nije razumela zašto im prikazujem ovaj film. Ali on je bio onaj koji je imalo najviše smisla. Čista neizvesnost. Koji govori o mehanici, postupku i fizičkim poteškoćama. Pogledajte scenu gde kamion mora da se vrati na platformu, a točkovi više ne reaguju… To sam morao da tražim za Denkerk! Hteo sam da pokažem kako se vozi kamion na pristanište, šta se dešava kada gume ne prođu, kada točkovi više ne reaguju. Čista fizika.”” 
  13. ^ „The Wages of Fear LaserDiscs”. LaserDisc Database. 
  14. ^ „The Wages of Fear DVD comparison”. DVDCompare. 
  15. ^ „The Wages of Fear Blu-ray comparison”. DVDCompare. 
  16. ^ „Interview: Guillaume Schiffman”. Ecran Total. Arhivirano iz originala 23. 05. 2020. g. Pristupljeno 13. 10. 2022. 
  17. ^ „The Wages of Fear Blu-ray comparison”. Caps-a-holic. 
  18. ^ „Le salaire de la peur Blu-ray Test”. DVDClassik. 
  19. ^ „Le Salaire de la peur: Mais de quelle couleur étaient-ils donc?”. Le Camion Club de France. 
  20. ^ „3rd Berlin International Film Festival: Prize Winners”. Berlin International Film Festival. Arhivirano iz originala 15. 10. 2013. g. Pristupljeno 8. 8. 2018. 
  21. ^ „Festival de Cannes: The Wages of Fear”. Cannes Film Festival. Arhivirano iz originala 22. 08. 2011. g. Pristupljeno 8. 8. 2018. 
  22. ^ „Film in 1955”. BAFTA.org. 
  23. ^ William Friedkin, The Friedkin Connection: A Memoir, HarperCollins Publishers, 2013. Memoir of the director.
  24. ^ „MacGyver: Hellfire”. macgyveronline.com. Pristupljeno 16. 3. 2022. 
  25. ^ „Hellfire”. IMDb. Pristupljeno 16. 3. 2022. 

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Надница_за_страх&oldid=26670403”