Nara budizam

Tokom 8. veka u Japanu je razvijen sistem hva širom države. Ovi hramovi, zajedno sa orijentacijom i aktivnostima Tang kulture, dalje jačaju duhovnu vlast autokratskih careva i carica.

Hramovi su akumulirali ogromna imanja, a njihovi sveštenici su stekli neviđen politički uticaj, posebno za vreme vladavine dva vladara koji su bili jako posvećeni budizmu: cara Šomua i njegove ćerke carice Koken. Tada su se budistički monasi oslobodili mera kontrole koji su od osmog veka čvrsto upisani u zakon, a samim tim počeli su i da se bave verskim pokretima koji nisu direktno služili interesima ni cara ni države.

Državni sistem hramova

Boginja sunca Amaterasu

Iako je zadatak uspostavljanja zakonskih aranžmana za kontrolu budističkog klera u velikoj meri završen pre nego što je carska palata sagrađena u Nari 710. godine, stvaranje državnog sistema hramova tek je počelo. Carski edikt, koji je car Šomu izdao 741. godine, pozvao je na uspostavljanje državnih hramova (kokubun-đi) u svakoj provinciji zemlje; 743. godine je proglasio da će napraviti ogromnu pozlaćenu statuu Rušana bude; a 749. je abdicirao i ušao u budističko sveštenstvo, kao potomak boginje Amaterasu.

Za manje od jedne decenije, ovaj posvećeni budista je uložio veliku količinu državnih resursa u izgradnju ovih državnih hramova na čelu sa pozlaćenom bronzanom statuom Rušana bude visokom 16m.

Ideja da car treba da naredi osnivanje službenog hrama u svakoj provinciji zemlje nije nastala od cara Šomua. Više od pedeset godina ranije je njegov pradeda, car Tenmu, naredio da se izgrade budistička svetilišta u svim rezidencijama.

Međutim, sistem hramova koje je Šomu planirao su se razlikovali od ranijih. Za razliku od Tenmua, Šomu je insistirao da se izgrade veliki hramovi sa sedmospratnnim pagodama, a ne samo kapele za ceremonije. Još jedna razlika je i to da Tenmu je hteo da osnuje nove hramove, nije hteo da prati kinesku praksu davanja zvaničnih priznanja već postojećim institucijema. Uz sve to, Šomuov državni sistem hramova je bio usko vezan za obećanje Sutre zlatnog svetla, za razliku od kineskih koji nisu bili posvećeni određenim sutrama.

Na osnovu ekonomske i političke situacije, kao i pažljivim izučavanjem onog što je sam Šomu rekao u ediku iz 741. godine, smatra se da mu nije bio cilj da završi projekat svog pradede, a ni da kopira kineski sistem, već da je iskreno verovao da će građenje ovih hramova zajedno sa religijskim aktivnostima da se eliminišu epidemije, loše useve i da će se obnoviti zdravlje i prosperitet zemlje.

U Japanu se 735. godine se proširila epidemija velikih boginja koja dolazi i do dvora 737. godine izazivajući smrt četiri najznačajnija pripadnika Fuđivara klana. Zbog toga je opao uticaj Fuđivara klana, a uticaj režima princa je iznenada povećan.

Suočeni sa kritičnom situacijom koja je nastala posle 737. godine, Šomu se nije oslanjao samo na duhovnu moć uvezenog budizma, već je, poput careva i carstava pre njega, preuzeo ulogu vrhovnog sveštenika šintoizma.

Velika statua Rušana bude

Manje od tri godine nakon proglašenja edikta o izgradnji državnih hramova, car Šomu izdao je još jedan edikt. Naredio je da se izgradi velika statua Bude, koja i danas stoji kao spomenik kulturnim dostignuć ima Nara Japana. Edikt takođe sugeriše carsko odobrenje za novu vrstu budizma: učenja Kegon sutre. Novo interesovanje cara Šomua za Rušana (umesto za Četiri nebeska kralja) i masovno preobraćanje (umesto magijskih obreda) sugeriše da je fundamentalna promena religiozne misli nastala uvođenjem i širenjem učenja Kegona.

Statua Rušana bude iz Nare

Izgradnja statue je konačno otpočela 747. godine. Iako su imali 8 neuspeha, uspešno je sagrađena 749. godine. Početkom te godine, za vreme pozlaćivanja statue i otkrića nedostatka zlata, u prestonicu je stigla neočekivana vest o pronalasku zlata u severnoj provinciji Mucu, što je bilo prvo takvo otkriće u Japanu. Car Šomu je saopštio ispred nove statue da je ovo čudesno otkriće blagoslov Rušana bude.  Godine 752., tri godine kasnije, stigla je služba za posvetu statue kojoj su prisustvovale carica Koken (koja je nasledila oca u godini kada je zlato otkriveno), njen kraljevski otac i majka i najviši državni zvaničnici. Kao što Šoku Nihongi napominje, nijedna japanska budistička služba (sai'e) nikada nije bila jednaka ovoj.

Statua Rušana bude je bila velika kruna državnog sistema hramova koji su uključivali sve veću mrežu hramova iz provincija kojima su upravljali sveštenici koji su prebivali u Todaiđi hramu u prestonici, gde se i nalazi statua Rušana bude.

Provincijski edikt o osnivanju hrama koji je car Šomu postavio 741. godine ukazuje da je u to vreme razmišljao o budizmu uglavnom u magijskom smislu: kao vera usredsređena na obrede koji bi mogli biti od koristiti državi uklanjanjem bolesti i proizvodnjom dobre žetve. A ipak dve godine kasnije, kada je naređivao izgradnju velike statue Rušana, njegova pažnja bila je usredsređena na drugog Budu (Rušana, a ne Šaka) i na drugu sutru (Kegon, a ne Zlatno svetlo ili Dobrodušni kralj). To i činjenica da se više nije oslanjao na magijske rituale već na dve glavne Budine poruke: moć Bude da prosvetli ljude i univerzalna istina da Buda nadilazi fizički svet.

Kegon sutra i Gjokijev uticaj

Prvo pominjanje Kegon sutre se može naći u zapisu carice Genšo iz 722. godine, koja je ovu i još nekoliko sutri kopirala kao molitvu za svoju majku Genmei koja je umrla 715. godine. Međutim, Kegon sutra nije imala veliki uticaj na japansku religijsku misao dok Roben, budistički sveštenik sa imigrantskom pozadinom, nije proučavao Kegon učenja u Kini i vratio se u Japan 740. godine i postao povezan sa hramom kasnije poznatim kao Todaiđi. Tada je otprilike nastala Kegon škola, sačinjena od sveštenika sa posebnim zanimanjima za ovu sutru. Prošireni interesi za Kegon stigli su i do cara Šomua na koga su ta učenja uticala.

Zanimanje cara Šomua za Kegon je verovatno bilo pod uticajem popularnog budističkog pokreta koji je dobijao na snazi u poslednjih 20 godina, a koji je povezan sa budističkim sveštenikom Gjokijem.

Smatra se da je Gjoki učio pod Došoom, sveštenikom koji je učio u Kini i koji je sagradio hram posvećen zenu kada se vratio u Japan. Smatra se da je on takođe bio i osnivač Hoso sekte. Zbog povezanosti i Gjokija i Došoa, smatra se da je Gjoki bio njegov učenik.

Do 717. godine, imamo nepotvrđenu informaciju da je Gjoki završio jedan ili više od njegovih „četrdeset devet hramova“, takođe je pravio i mostove i kopao jezera. Te godine, 717., zabranjene su aktivnosti Gjokija i optužen je za kršenje tri zakona:

1. kršenje zakona o propagiranju budističke vere izvan odobrenih hramova;
2. prema zakonu, mogle su da se traže samo male količine milostinje u određenom periodu, a Gjoki i njegovi sledbenici su išli od kuće do kuće i tražili više od onog što im treba;
3. i zakon koji zabranjuje paljenje i sakaćenje tela. Gjoki i njegovi sledbenici ne samo da su kršili ovaj zakon redovno, već su to povezivali sa budizmom i time zbunjivali narod.

Gjoki je zanemario zabranu i nastavio sa širenjem svoje vere, sprovodecći projekte javnih službi kao što su izgradnja mostova i puteva kako bi se olakšao prevoz, kopanje ribnjaka i nasipa radi poboljšanja sistema za navodnjavanje i uspostavljanje gostionica za smeštaj ljudi koji su prevozili robu radi placćanja poreza. Tokom 720-tih godina, vlada je ublažila svoj položaj prema njihovim aktivnostima, a zabrana je skinuta 741. godine. Kada su skinuli zabranu, takođe su dali priznanje grupi i iskoristili ih za gradnju mosta preko reke Kizu tokom premeštanja prestonice u Kuni.

Ovo skidanje zabrane se povezuje sa iznenadnim interesovanjem cara Šomua za Kegon učenja, ali nema dokaza da je Gjoki delio tu preokupaciju sa Kegon, kao ni da je car Šomu praktikovao Gjokijeva Hoso učenja. Ono što su obojica delili je Budina učenja univerzalizma i humanosti.

Asketski planinski budizam

Drugi budistički pokret iz perioda Nara, koji se uobičajeno naziva "asketskim planinskim budizmom" (sanrin Bukkjo), delio je određene karakteristike sa Gjokijevom religioznom aktivnošću. Oba pokreta su se širila među stanovnicima i lokalnim plemstvom, cvetala su izvan državnog sistema hrama i izvirala iz religioznih stavova koji nisu definisani doktrinom „zaštite države“. Ali bogoslužje planinskih asketa imalo je svoje osobine. Dok je Gjokijev rad koncentrisan na javni servis, planinski asketi, po opštoj pretpostavci imali su misteriozne moći, stečene ezoterijskim praksama, kako bi pomogli pojedincima da dostignu „budnost“ ovde i sada (sokušin đobucu). Ovaj naglasak na mističnoj moći bio je važan aspekt izvornog budizma Indije, kao i sekte Tendai i Šingon u kasnijim vremenima perioda Hejan.

Dok se planinski budizam širio u udaljene delove zemlje, to je takođe uticalo na verski i politički život na dvoru. Posebni uticaj te vrste imao je je Dokjo (umro 772.), čiji je iznenadni uspon na visoke položaje na dvoru u velikoj meri bio posledica čudesne isceljiteljske moći za koju se smatralo da je stekao u ranoj mladosti zahvaljujucći obuci i disciplini stečenoj u planinama Kacuragi Kavaći. Kaže se da je njegova obuka obuhvatila učenje sanskrita i ovladavanje ezoterijskim budističkim metodama za uklanjanje zagađenja i zla. Nakon što je napustio planinsko utočište, Dokjo je postao sveštenik u Todai-điu, gde je bio poznat kao majstor (kanbjo zenši) zen-isceljenja (kontemplacija). Konačno se pridružio budističkoj kapeli na dvoru i 761. godine postao je miljenik carice Koken, koja je osećala da su njen čudesni oporavak od bolesti doneli obredi koje je Dokjo izvršio.

Tokom Dokjovih godina vrhunca, budističke institucije i sveštenici bili su podvrgnuti posebnom tretmanu. Kada je carica, kao budistička monahinja, 764. godine prešla na tron kao carica Šotoku, izdala je edikt za koji se činilo da je budizam postavljen iznad obožavanja kamija. Za vreme njene vladavine došlo je do još jednog naleta hramova u kome su sagrađena dva velika hrama u glavnom gradu: Saidai-đi (namenjen da se izjednači sa velikim Todai-đi hramom) i Sairju-đi (hram uparen sa Horju-đi hramom).

Praćenjem promene budističke akcije i misli tokom perioda Nara, skrećući pažnju na nagli porast broja i moći hramova (verovatno ih je bilo oko dvesta na početku perioda i nešto više od hiljadu na kraju) i sveštenika (hiljade u glavnom gradu i stotine u pokrajinskim centrima), i navodeći širenja budističke umetnosti i učenja pogoduje da nadjača značaj budizma u verskom životu Nare. Najdublja i najrasprostranjenija verska aktivnost u ovom periodu bilo je obožavanje kamija, a ne obožavanje Bude. Većina budističkih obreda se, štaviše,  u suštini nije razlikovala od kami obreda: oba su trebala da pomognu zajednici (ili njenom vođi) u dobijanju bogatih žetvi, dobrom zdravlju i zaštiti od prirodnih katastrofa. Asketski planinski budizam, verovatno najpopularniji budistički pokret tog razdoblja, vecćinu svoje popularnosti dugovao je povezanosti s planinama na kojima se verovalo da žive pojedini kamiji i obredi koji su (u budističkom obliku) bili u suštini poput obožavanja kamija u svom isticanju božanskog blagoslova koji bi se mogao dobiti ovde i sada.

Brzo širenje budizma tokom perioda Nare je bilo povezano - društveno, institucionalno i teološki - sa obožavanjem autohtonih kamija, što je onemogućilo razumevanje razvoja jednog ili drugog bez viđenja njihove interakcije, koja se obično naziva kami-Buda fuzija (šinbucu šugo).

Kad se posmatra iz socijalne i kulturne perspektive, budizam je bio zaista značajna sila: obezbeđivao je dodirni put sa kulturno i tehnološki naprednim narodima azijskog kontinenta i  indukovao sve vecći broj Japanaca da pripisuju veću vrednost ljudskoj individui.

Literatura

• The Cambridge History of Japan Vol. 1 Ancient Japan. United States of America: CAMBRIDGE UNIVERSITY PRESS. 1993.

Spoljašnje veze

• Duhovnost Japana
• Budizam – religija ili filozofija?
• Nara period