Načela međunarodnog krivičnog prava

Međunarodno krivično pravo se zasniva na određenim načelima koja su mu svojstvena i po kojima se razlikuje od drugih grana prava. Načela međunarodnog krivičnog prava slična su osnovnim načelima krivičnog prava, uz izvesne specifičnosti. To su:

• načelo zakonitosti
• načelo legitimnosti
• načelo individualne subjektivne odgovornosti
• načelo solidarnosti i uzajamnog poverenja među državama
• načelo humanosti
• načelo pravednosti i srazmernosti

Ta načela su novija tekovina međunarodnog krivičnog prava i neka od njih su za razliku od krivičnog prava gde su postala opšta, univerzalna tekovina, i dalje bar u nekim segmentima sporna.

Načelo zakonitosti

Načelo zakonitosti obično se izražava u latinskoj formulaciji nullum crimen, nulla poena sine lege. Ovo načelo znači da niko ne može biti kažnjen za neko ponašanje ako pre nego što ga je preduzeo ono nije bilo zakonom predviđeno kao krivično delo i za isto nije bila zakonom propisana kazna.

Ovo načelo nalazi se propisano u Univerzalnoj deklaraciji o pravima čoveka i Evropskoj konvenciji za zaštitu ljudskih prava, ali je dugo bilo pod znakom pitanja u međunarodnom krivičnom pravu usled shvatanja da se i običajima mogu propisivati norme. Ovo shvatanje se napušta u međunarodnom krivičnom pravu, a na to ukazuju i član 22. i 23. Rimskog statuta koji jasno propisuju načelo zakonitosti i zabranjuju analogiju kod međunarodnih krivičnih dela.

Načelo zakonitosti i u krivičnom i u međunarodnom krivičnom pravu ima četiri segmenta:

• nulla poena sine lege scripta - zabranjuje primenu nepisanog, običajnog prava
• nulla poena sine lege praevia - zabranjuje retroaktivnu primenu zakona (često se smatra najbitnijim segmentom)
• nulla poena sine lega certa - zahteva da delo i sankcija budu jasno određeni
• nulla poena sine lege stricta - zabranjuje primenu analogije i proširivanja kriminalne zone preko nje

Načelo legitimnosti

Načelo legitimnosti nalaže da krivičnopravna represija i krivično pravo u celini moraju biti suštinski opravdani i nužni. Za pojam legitimnosti, tj. opravdanosti i prihvatljivosti krivičnopravnih normi i instituta od presudnog značaja je vrednosni element a ne stroga formalnost. Stoga je legitimnost od većeg značaja kod stvaranja normi, a ne kod primene jer bi procena legitimnosti u svakom pojedinačnom slučaju ugrozilo pravnu sigurnost. Samo se u najočiglednijim i najdrastičnijim slučajevima može dopustiti neprimenjivanje krivičnopravnih normi u konkretnom slučaju.

Ovo je od posebnog značaja u međunarodnom krivičnom pravu jer se njime štite neka od najvažnijih dobara čovečanstva.

Načelo individualne subjektivne odgovornosti

Ovo načelo ima dva svoja dela. Subjektivna odgovornost odnosi se na to da neko može odgovarati samo ako je kriv, ako postoji subjektivan odnos prema učinjenom delu. Individualna odgovornost odnosi se na to da svako odgovara samo sa svoje postupke, za ono što je sam učinio. Ovo načelo je dostignuće novijeg perioda u krivičnom pravu, jer je ranije dominirala objektivna odgovornost. Izuzeci od ovog načela danas su retki i u krivičnom pravu (u oblasti dela učinjenih preko sredstava javnog informisanja) i u međunarodnom krivičnom pravu (komandna odgovornost). Iz ovog načela proizlazi i zahtev da se zakonskim opisima krivičnih dela obuhvate samo ona ponašanja koja je moguće da izbeći, koja se jednom apstraktnom učiniocu normalnih, prosečnih sposobnosti objektivno mogu uračunati, koja sa aspet opštih ljudskih sposobnosti dozvoljavaju upravljanje uzročnim tokom.

Načelo solidarnosti i uzajamnog poverenja među državama

Ovo načelo je specifično za međunarodno krivično pravo i nije poznato u internom krivičnom pravu. Ovo načelo polazi od koncepcije relativnog suvereniteta država i dobrovoljnog prenošenja nekih funkcija u oblasti krivičnog prava na međunarodnu zajednicu. Ovo načelo došlo je do izražaja i kod nastanka Međunarodnog krivičnog suda, mada činjenica da mnoge značajne države nisu pristupile ovom sudu jasno pokazuje da ovo načelo nije u potpunosti prihvaćeno.

Načelo humanosti

Načelo humanosti u krivičnom pravu ima dva svoja aspekta. Prvi aspekt znači da zaštitna funkcija krivičnog prava mora biti humanistički orijentisana, tj. da se krivičnim pravom pre svega štite najvažnija dobra čoveka. Drugi aspekt je ono što se uobičajeno podrazumeva pod načelom humanosti, a to je da u odnosu na učinioca krivičnog dela krivično pravo i krivične sankcije treba da budu humane. Krivične sankcije nužno sadrže određenu nehumanost, zato ovo načelo treba shvatiti kao težnju da se izbegne nepotrebna nehumanost.

Načelo pravednosti i srazmernosti

Kazna i druga krivična sankcija koja se primenjuje prema učiniocu krivičnog dela mora biti pravedna i srazmerna učinjenom delu. Gornja neprekoračiva granica prilikom odmeravanja kazne je stepen krivice učinioca. Ovim načelom propisuje se utilitaristička funkcija krivičnog prava, a izbegava njegova puka retributivnost.

Vidi još

• Načela krivičnog prava

Literatura

• Stojanović, Zoran (2006). Međunarodno krivično pravo. Beograd. ISBN 978-86-86223-03-6.