Википедија

Novčići u nevestinjskom nakitu Srbije

Novčići u nevestinjskom nakitu Srbije bili su prema etnografskim studijama deo tradicionalnog ženskog nakita i odevanja u Srbiji i drugim balkanskim zemljama tokom 19. i početkom 20. veka. Kao dekorativni dekorativni elemenat novčiću su preoblikovani u priveske za ogrlice, minđuše ili ukrase za glavu i grudi.[1][2] Nakit od zlatnih novčića uglavnom su posedovale i nosile imućnije devojke i žene. Ogrlica bi se sastojala od 4—5 ili više dukata što je zavisilo od imovnog stanja onoga ko ih je nosio.

Novčići kao deo nevestinjskog nakita

Istorijat

uredi

Običaj nošenja nakita od novčića kod Srba imao je u prošlosti dvojaku ulogu: estetsku i simboličnu. Korišćen je da ulepša osobu koja ga nosi, ali i što je posebna karakteristika nakita od novčića da ukaže na njen položaj, stalež i religioznu pripadnost. Simbolika nakita kod žena imala je naročito značenje u periodu njene pripreme za udaju, kada se značajno menjao njen društveni status.

Sklapanje braka predstavlja jedan od najvažnijih momenata u životnom ciklusu svakog pojedinca. Bračna ceremonija (kao obred kojim nevesta prelaza iz jednog životnog perioda u drugi), za srpsku ženu u prošlosti odvijao se u tri faze i obuhvatao je tri statusa:

  • U prvoj fazi, koja traje do veridbe, odnosno udaje, žena ima status udavače i morala je o tome da „obavesti“ zajednicu. Najrečitiji i najočigledniji način da stavi do znanja da se njen devojački život završava je putem načina ukrašavanja. Udavača se tada oblačila lepše od drugih mladih devojaka, kitila se cvećem i nosila bogatiji nakit nego ostale žene.
  • Druga faza, svadbeno ukrašavnje (na sam dan svadbe neveste) trebalo je da naročito istakne lepoti i bogatstvo nevestinog nakita. Količina i vrednost nakita koji se pripremao za svadbu jasno je govorio o značaju samog čina udaje i statusa neveste, kada svaka žena možda najviše u životu blista od sreće i zadovoljstva.
  • Treća faza, prelaznog stanja za srpsku nevestu u prošlosti nije bilo vremenski određeno. Trajala je do rođenja deteta, pa i duže. U tom periodu tek udata nevesta, stiče položaj udate žene, koji se u okviru zajednice najviše cenio, i zato ona nosi sav nakit koji je nosila kao devojka, ali još bogatiji i raskošniji.

Sekundarna upotreba novčića, rimskog novca i drugih predmeta rimske materijalne kulture kao nakita nije odlika samo nevesta u srednjem vekau na centralnom Balkanu, već je pojava karakteristična za sve prostore nekadašnjeg Rimskog carstva tokom srednjovekovnog perioda,[3][4][5] ali je za vreme vladavine Osmanlija ona kod srpskih nevesti bila u drugom planu zbog straha od oduzimanja.

Prema istraživanjima upotreba rimskih novčića kao nakita dokazana je na osnovu otkrića ustanovljenih u seoskim nekropolama, koje se datuju od 10. do 15 veka, sa teritorije Srbije. U analiziranim ženskim grobovi rimski novčići upotrebljeni su kao dekorativni elementi odeće pokojnice - najčešće preoblikovani u priveske na ogrlicama.[6][7]

Razmišljajući o prilikama u kojima je žena u kontekstu srednjovekovnog društva na porostoru Balkanskog poluostrva uopšte imala mogućnosti da dođe u posed predmeta poput nakita, može se doći do zaključka da je zasigurno na to uticao momenat stupanja u brak kao jedna od ključnih faza ženinog društvenog života kada su pokloni ovakve vrste nevesti bili najpogodniji, uključujući i priveske od rimskog novca, kao deo nasleđa stečenog kroz razmene koje su se odigravale prilikom stupanja žene u brak, bilo kroz običaj darovanja ili kroz prizmu običaja miraza.

Značaj nakita od novčića

uredi
 
Elektron - srebrni trahej Stefana Radoslava, sa rupicom ukazuje da je isti korišćen kao deo nevestinskog nakita u Srbiji.[8]

Neveste u Srbiji nekada su obavezno kitile vrat i grudi ogrlicama poznatim pod imenom gerdani, đerdani ili nanizi. Posebno omiljeni bili su đerdani ili dukati sa nanizanim rimskim, austrijskim, turskim i srpskim srebrnim ili zlatnim novcem, nanizani na vuneni gajtan, tekstilnu i kožnu traku, pa i srebrni lanac. Ovakve oglice od novca imale su ponekad i okvir u sredini za veću paru, koja je predstavljala lepo ukrašeni privezak.

Svrha nakita za vrat i grudi bila je prikazivanje vizuelni identitet mlade, zaštita mlade protiv uroka i zlih misli, i prikaz materijanog stanja devojke, što je bio jedan od osnovnih kriterijuma u izboru bračnog partnera.

Kao vizuelni identitet mlade

Većinu ovog nakita žena u Srbiji dobija kao miraz i nosi ga na svadbenoj ceremoniji. U ovim okolnostima, nakit od kovanica ima veoma važnu ulogu, jer zauzima centralno mesto u mladinom vizuelnom identitetu.[9]

Kao predmet sa apotropejskom funkcijom
 
Rimski dukat bio je posebno na ceni zbog apotropejske moći povezanih sa starošću novčića.[10]

Novčići koji se daju mladi nisu kod srpskih žena vrednovani samo u ekonomskom smislu, već su cenjeni i zbog svojih apotropejskih funkcija, jer se smatra da fizička svojstva novčića - snaga metala ili zveckanje koje proizvode kada se mlada pomera - štite mladu protiv uroka i zlih misli.[10]

Apotropejsa funkcija novčića nije karakteristična samo za Srbiju, ona je zabeležena u Engleskoj tokom srednjeg veka. U kasnijim istorijskim periodima apotropejske moći sve više se pripisuju starim rimskim kovanicama za koje je smatrano da su posedovale veću moć upravo zbog svoje starosti.[11]

Pored novčića, drugi važan predmet za mladu sa apotropejskim moćima zabeležen u etnografiji Balkana su i kauri školjke koje su takođe preoblikovane u priveske.[12]

Kao deo celokupnog miraza

Nakit koji mlada nosi ne predstavlja celokupan miraz koji joj se daje pre udaje. Ostatak miraza pakuje se u devojačku spremu koja može imati još novca, a zatim i posteljinu, odeću, nameštaj itd.[13]

Ponekad, ali tek u skorije vreme, od polovine 19. veka pa do današnjih dana, mlada može dobiti deo porodične zemlje u svoj miraz.[14] Nakon ulaska mlade u novu porodicu, cilj je da se nakit od novčića, sačuva za buduću kćer kojoj bi se opet darivao kao miraz. Tako je nakit od novčića U Srbiji postao deo porodičnih dragocenosti koje se generacijski nasleđuju. Ipak, etnografske studije pokazale su da postoje izuzeci, kada se nakit ne nasleđuje već postaje deo grobnih priloga, i u sledećim uslovima žena sa sahranjuje sa delom nakita koji je dobila kao miraz:

  • Ako umre pre nego što se uda.
  • Ako ne postoje naslednici i sl.[15]

Papirni novac kao nevestinjski nakit

uredi

U posavo-tamnavskim selima negde pred Drugi svetski rat, neke devojke i neveste nosile su na grudima uramljeni papirni novac (uglavnom hiljadarke), želeći da na taj način pokažu imovno stanje porodice kojoj pripadaju.

Izvori

uredi
  1. ^ Zegga, Nikola. 1925. Die Münze als Schmuck. Wiener Zeitschrift für Volkskunde 30 (Heft 3–4): 40–44
  2. ^ Rašević, Aleksandar. 2006. Nakit za glavu iz etnološke zbirke Narodnog muzeja u Šabcu. Museum 7: 200.
  3. ^ Kinney, Dale. 2006. The concept of Spolia”. In A Companion to Medieval Art: Romanesque and Gothic in Northern Europe, ed. Conrad Rudolph, 233–252. Oxford: Blackwell; 232—252;
  4. ^ Eckardt, Hella and Williams, Howard. 2003. “Objects without a past. In Archaeologies of Remembrance: death and memory in past societies, ed. Howard Williams, 141–170. New York and London: Kluwer – Plenum Academic Press.
  5. ^ Travaini, Lucia. 2004. Saints and Sinners: coins in medieval Italian graves. Numismatic chronicle 154: 159–181
  6. ^ Ciric, Gordana. 2013. Roman coins in medieval female graves in the territory of Serbia:from discarded to dowries. In Richesse et Sociétés, eds. Ctaherine Baroin andCécile Michel, 105–116. Paris: De Bocard.
  7. ^ J. Erdeljan, Srednjovekovni nadgrobni spomnenici u oblasti Rasa, Novi Pazar 1986.
  8. ^ Ivanišević, Vujadin (2001). Novčarstvo srednjovekovne Srbije. Beograd: Stubovi kulture.
  9. ^ Tešić, Jelena. 2003. Nevestinski nakit kod Srba u XIX veku i prvoj polovini XX veka. Beograd: Etnografski muzej; 55—57.
  10. ^ a b Tešić, Jelena. 2003. Nevestinski nakit kod Srba u XIX veku i prvoj polovini XX veka. Beograd: Etnografski muzej; 111—112.
  11. ^ Gilchrist, Roberta. 2008. Magic for the Dead? The Archaeology of magic in Later Medieval Burials. Medieval Archaeology 52: 141
  12. ^ Pantelić, Nikola. 1971. Nakit i kićenje u XIX i XX veku. Beograd: Etnografski muzej. str. 21.
  13. ^ Fileki, Irena. 2010. Vez i čipka u Pirotu i okolini. Glasnik Etnografskog muzeja u Beogradu74: 95.
  14. ^ Đorđević, Jadranka. 2005. Polna pripadnost i nasleđivanje. Glasnik Etnografskog instituta SANU 53: 212.
  15. ^ Đaković, Branko. 1989. Prilozi u grob. Studia ethnologica 1: 141—143

Literatura

uredi
  • Vujadin Ivanišević. Novčarstvo srednjovekovne Srbije, Beograd : Stubovi kulture, 2001.
  • Ivan Kovačević. Ogledi o jugoslovenskom kulturnom nasleđu : zbornik radova sa naučnog skupa Okviri konstruisanja jugoslovenskog kulturnog nasleđa - Beograd : Srpski genealoški centar : Filozofski fakultet, Odeljenje za etnologiju i antropologiju, 2012.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Новчићи_у_невестињском_накиту_Србије&oldid=26953480”