Odnos pedagogije sa drugim naukama

Pedagogija se u toku svog razvoja, našla između dva problema: definisanja svog predmeta i određivanja odnosa sa drugim, po predmetu, bliskim naukama. Pitanje koje se postavilo jeste da li treba stvoriti jednu, celishodnu nauku, koja će se baviti fenomenom vaspitanja u potpunosti, ili da se više nauka bave određenim aspektom vaspitanja, a da sve zajedno proučavaju ukupnost ovog fenomena.

Pedagogija i filozofija

Diferencirajući se od filozofije, pedagogija je imala zadatak da što preciznije odredi svoj predmet i odnos prema filozofiji. Došlo je do različitih i protivrečnih tendencija, kao i jedna da je pedagogija "praktična filozofija", odnosno "praktična etika", preko shvatanja da su osnovna teorijska pitanja vaspitanja zapravo filozofska pitanja poput:

• šta je čovek, kakva je njegova priroda i suština,
• kakva je njegova misija i sudbina,
• šta je smisao njegovog života, rada i postojanja;
• šta je to društvo,
• koji su osnovni mehanizmi njegovog struktuiranja i pravaca menjanja.

Herbart je etiku proglasio osnovom pedagogije i to pedagoške teleologije, jasno razdvajajući pedagogiju u dva dela: praktičnu i teorijsku. Pedagogija je zatim nastojala da se kao samostalna poveže sa pozitivistički zasnovanim naukama, sociologijom, psihologijom i antropologijom. Pozitivisti negiraju povezanost pedagogije kao nauke sa filozofijom. U Herbartovom radu je postojala izvesna dohotomija: pedagoška teorija i vaspitna praksa.

Pod uticajem najpoznatijih filozofa konstituisale su se i odgovarajuće pedagogije (pragmatistička pedagogija, egzistencijalistička pedagogija, marksistička pedagogija, itd). Povezanost filozofije i pedagogije proističe, dakle, iz same prirode vaspitanja, iz osnovnih pitanja pred kojima se nalazi svaka pedagoška koncepcija. U savremenim uslovima ponovne integracije svih nauka, podrazumeva se da svi koji se na naučan način bave pitanjima vaspitanja, poznaju dovoljno dobro sve relevantne naučne oblasti. U suprotnom samo mogu ostati na jednostranom i pojednostavljenom prakticizmu ili jalovoj spekulativnosti.

Dakle, povezanost filozofije i pedagogije nije dobra volja ovog ili onog filozofa ili pedagoga, već nužnost koja leži u prirodi predmeta pedagogije - vaspitanja. Ne postoji jedna i univerzalno i večito važeća filozofija i nepromenljiva pedagogija. Da li će u nekoj zemlji biti preovlađujuća i zvanično prihvaćena samo jedna filozofska koncepcija i pedagogija, zavisi od konkretnih okolnosti i odnosa snaga koje postoje i koje su uticajne u toj zemlji.

Osnivači eksperimentalne pedagogije

V. A. Laj: dovoljna je eksperimentalna pedagogija, jer je celokupna, može da obuhvati sveukupnu pedagošku problematiku. On kasnije odstupa od te ideje i izdvaja ciljeve vaspitanja.

E. Mojman: postoje dve pedagogije, naučna, eksperimentalna, koja proučava praksu, empiriju i iskustvo i teorijska (opšta) – uopštava rezultate istraživanja i na tome gradi teorijske stavove.

Drugi teoretičari vaspitanja

Brubaher - Ne postoji protivrečnost između filozofije i nauke , pa ni između„naučne“ i „filozofske“ pedagogije.

Neler - Sva glavna pitanja vaspitanja su po svojoj suštini filozofska, a azličite filozofije dovode do različitih definicija vaspitanja.

Mijalare - Zalagao se za premošćivanje postojećeg jaza između filozofije vaspitanja, teorijske pedagogije i eksperimentalnih istraživanja.

Pragmatistička pedagogija

U SAD je bio pokušaj da se izgradi prihvatljivija pedagoška teorija, koja će se zvati filozofija vaspitanja. Džon Djui je pedagošku problematiku učinio je centralnom filozofskom problematikom i kao reakcija na njegov rad nastaju novi pedagoški pravci na filozofskim osnovama.

Progresivistički pravac

Nastaje na osnovama pragmatizma. Smatraju da je vaspitanje život, a ne priprema za život. Nastavnik je savetnik, a ne rukovodilac, i u vaspitanju treba da bude više saradnje, a manje takmičenja. U vaspitanju treba da se reše konkretni problemi, a ne da se usvaja gradivo predmeta. Pravac je poznat i kao vaspitanje i obrazovanje okrenuto ka detetu (Child centered education). Džon Djui je smatrao da su progresivisti shvatili njegove zahteve previše ekstremno.

Rekonstuktivistički pravac

Nastaje kao odgovor na pragmatizam. Smatraju da vaspitanje treba da bude u službi kulturne rekonstrukcije i uskladu sa naukama o ponašanju. Pravac je nastao i kao odgovor na društvenu „kulturnu“ krizu. Oni smatraju da Djuji nije dovoljno isticao ciljeve vaspitanja.

Ostali pravci

Religijski, perenijalistički, esencijalistički pravci... Romantični naturalizam je nastao prema idejama Rusoa i delu Aleksandra Nila "Slobodna deca Samerhila". Egzistencijalizam prevazilazi jednostransti idealizma i materijalizma i suština vaspitanja jeste da u dehumanizovanom društvu vrati čoveka samom sebi. Analitička pedagogija preispituje pojmove, kategorije, jezik pedagogije.

Pedagogija i andragogija

Problem definisanja predmeta pedagogije zavisi i od njenog odnosa sa andragogijom, tačnije, da li će andragogija biti tretirana kao pedagoška disciplina ili pak kao samostalna nauka o vaspitanju.

Prihvatanje odredbe andragogije kao pedagoške discipline činilo bi adekvatnom odredbu pedagogije kao nauke o vaspitanju, međutim, prihvatanje odredbe andragogije kao samostalne nauke o vaspitanju označavalo bi da postoje bar dve nauke koje se bave vaspitanjem. U tom slučaju razgraničenje ove dve nauke bi moglo biti izvršeno jedino prema kriterijumu uzrasta, tako da se pedagogija odredi kao nauka o vaspitanju dece i/ili mladih a andragogija kao nauka o vaspitanju odraslih. Oni koji zagovaraju tezu da je andragogija posebna nauka o vaspitanju polaze od toga da se odrastao čovek razlikuje od deteta, što naravno nije sporno, međutim, postavlja se pitanje da li je to dovoljan razlog za konstituisanje dve posebne nauke o vaspitanju.

Postoje znatno razvijenije nauke od pedagogije sa mnogo širim predmetom istraživanja, ali one nemaju potrebu za raščlanjavanjem svoga predmeta i izdvajanjem disciplina u posebne nauke. Samim tim, logično bi bilo da se pedagogija odredi kao nauka o vaspitanju koja bi obuhvatila vaspitanje u celinu, a andragogija bi bila definisana kao jedna od pedagoških disciplina iz čega izvodimo zaključak da nema racionalnih razloga za izdvajanje andragogije iz pedagogije i da pedagogija predstavlja jedinu nauku koja proučava vaspitanje u celini, drugim rečima, predmet pedagogije jeste vaspitanje u totalitetu i može se odrediti kao nauka o vaspitanju (matičnu nauku). Druge naučne discipline koje se bave proučavanjem jednog aspekta vaspitanja sa svog stanovišta ne mogu biti ovako definisane, već se prilikom određivanja njihovog predmeta mora navesti aspekt sa kojeg proučavaju vaspitanje, i samim tim, imaju uži predmet u odnosu na pedagogiju.

Pedagogija i psihologija

Pedagogija i psihologija često predstavljaju istu ili veoma sličnu nauku, što na određeni način govori o njihovoj srodnosti, bliskosti i tradicionalnoj povezanosti. Psihološka saznanja su u osnovi svih shvatanja i koncepcija vaspitanja.

Proces razdvajanja psihologije i pedagogije nije štetio njihovom razvoju, već je naprotiv, doprineo da se niz problema, vezanih za predmet i metode ovih nauka, razjasni i obogati novim istraživanjima. Istraživanjima individualnih razlika među decom, razvojna psihologija, mentalna higijena, psihologija ličnosti i pedagoška psihologija davale su osnovu za novi pedagoški tretman učenika, omogućavali da se pređe sa didaktike poučavanja na didaktiku učenja itd.

Ovih decenija se, na jednom višem nivou, opet teži ka integrisanju i ostvarivanju jedinstvenog pedagoško-psihološkog pristupa u proučavanju vaspitnih pojava.

Pedagogija i sociologija

Vaspitanje je oduvek društveno uslovljeno i ostvaruje se u određenim društvenim strukturama, kao što su porodica, škola, dečja organizacija i slično. Vaspitanje, dakle, ima svoje sociološko značenje, a to značenje treba otkriti i upoznati, ako želimo da nam pedagoške koncepcije odgovaraju aktuelnoj društvenoj stvarnosti i društvenim potrebama.

Za pedagogiju su značajna sociološka proučavanja društvene strukture, društvenih odnosa, socijalnih razlika, povezanosti i suprotstavljenosti pojedinih socijalnih grupa, a naročito istraživanja iz oblasti socijalizacije ličnosti. Društveno uređenje, socijalna struktura društva i pojedinih društvenih grupa (porodice, na primer), polazna su osnova u proučavanju većine školskih i pedagoških pitanja.