Opsada Alezije

Bitka kod Alezije
	Deo Galskih ratova
	; Rekonstruisani deo rimskih utvrđenja
Vreme	septembar 52. p. n. e.
Mesto	Alize Sen Ren (Francuska)
Ishod	odlučujuća rimska pobeda, konačno osvajanje Galije
Sukobljene strane
Rimska republika	Galska plemena
Komandanti i vođe
Julije Cezar	Vercingetoriks; Komije
Jačina
10 ili 11 legija, 10.000 pomoćnih trupa (auxilia) Gali, Germanska i Numiđanska konjica, Balearski praćkaši, Krićanski strelci. Ukupno oko 50.000 vojnika	80.000 Gala unutar utvrđenja Alezija (65.000 pešaka i 15.000 konjanika) i 240.000 Gala koji dolaze u pomoć sa još 8.000 konjanika
Žrtve i gubici
12.800 ubijenih i ranjenih	između 56.000 i 90.000 trupa poslatih u pomoć; 40.000 zarobljenika iz opsedanih snaga

Bitka kod Alezije, odnosno opsada Alezije, se odigrala za vreme galskih ratova u jesen 52. p. n. e. kada je rimska vojska pod Julijem Cezarom opkolila vojsku pobunjenih Gala pod Vercingetoriksom. Iako u jednom trenutku suočeni sa čak četiri puta brojčano nadmoćnijim snagama, Rimljani su istovremeno uspeli poraziti Vercingetoriksa i galske snage koje su pokušale da ga deblokiraju. Nakon bitke, Vercingetoriks se predao, označivši tako kraj organizovanog galskog otpora, odnosno konačno osvajanje Galije od strane Rimljana. Bitka, koju je Cezar detaljno opisao u svojim Galskim ratovima, svrstava se u najbolje primere Cezarovog ratnog umeća. Imala je dalekosežne posledice kako po Rim i Galiju, tako i po istoriju Evrope uopšte.

Opsada i bitka

Fortifikacije sagrađene od strane Cezara u Aleziji

Alezija je bila tvrđava na vrhu brda okružena dolinama reka, sa jakim odbrambenim karakteristikama. Pošto bi direktan napad bio najverovatnije bezuspešan, Cezar se odlučio za opsadu, nadajući se da će mu se Gali predati usled gladovanja. Kako je oko 80.000 vojnika bilo stacionirano u Aleziji, zajedno sa lokalnom civilnom populacijom, verovao je da ovo neće trajati dugo. Da bi imao savršenu blokadu, Cezar je naredio da se oko Alezije izgrade okružujuće fortifikacije, koje se nazivaju cirkumvalacije. Detalji građenja ove konstrukcije su poznati iz Cezarovih memoara „Komentari o Galskom ratu“. Oko 18 kilometara duge i 4 metra visoke zidine su sagrađene za oko 3 nedelje. One su bile praćene 4 metra širokim kanalima postavljenim ka unutra, takođe oko 4 metra duboka.^[1] Najbliže fortifikacije su bili napunjene vodom iz obližnjih reka. Ove fortifikacije su bile opremljene zamkama, nekoliko linija kanala od kojih su neki bili ispunjeni vodom iz obližnjih reka, dubokim rupama ispred kanala i kulama postavljenim na jednakom razmaku koje su bile opremljene sa standardnom rimskom artiljerijom (skorpio, koji je bio teški bacač kopalja sa neverovatnom preciznošću i dometom od oko 100m).

Vercingetoriksova konjica je često ometala građenje da ne bi došlo potpunog okruživanja. Rimska pomoćna konjica (auxilia) je dokazala svoju vrednost i držala ih po strani. Posle oko 2 nedelje posla, deo galske konjice je uspeo da pobegne kroz nezavršeni deo fortifikacije. Očekujući da će sada protiv njega biti poslate pomoćne trupe, Cezar je naredio izgradnju druge linije fortifikacija, kontravalacija, koja su bile okrenute ka spolja, sa namerom da drže njegovu vojsku između prvog zida i galske pomoći. Bile su identične prvoj u dizajnu, duge 21 kilometar i uključivale su oko 4 konjička kampa.

Rekonstrukcija Cezarovih fortifikacija oko Alezije

Za vreme ovih dešavanja na rimskoj strani, uslovi življenja u Aleziji su se pogoršavali. Sa 80.000 vojnika i stanovništvom, previše ljudi je bilo unutra i takmičilo se za malo hrane. Mandubiji su odlučili da izbace žene i decu iz tvrđave, nadajući se da će sačuvati hranu za borce i da će Cezar napraviti otvor i pustiti ih napolje. Ovo bi takođe bila prilika za probijanje rimskih linija odbrane. Ali je Cezar izdao naređenje da se za ove civile ne radi ništa, čime ih je ostavio da umru od gladi na ničijoj zemlji, između između zidova tvrđave i cirkumvalacije. Surova sudbina njihovog naroda doprinela je gubitku morala galskih snaga. Vercingetoriks je pokušao da održi visok moral, ali se suočio sa pretnjom predaje nekih od njegovih ljudi. Međutim, pomoćne snage su stigle u ovom očajnom času, pojačavajući volju ljudi pod opsadom da se bore.

Na kraju septembra, Gali, pod komandom Komijusa, pokušali su da upadnu unutra napadajući Cezarovu kontravalaciju. Vercingetoriks je naredio istovremeni napad na unutrašnju cirkumvalaciju. Nijedan od ovih pokušaja nije uspeo i borba se završila predveče. Sledećeg dana, Gali su napali pod okriljem noći. Ovog puta su imali više uspeha i Cezar je bio prinuđen da napusti neke delove svoje fortifikacije. Samo brzi napad konjice pod komandom Marka Antonija i Gaja Trebonija je spasao situaciju. Unutrašnji zid je takođe bio napadnut, ali prisustvo rovova, koje su Vercingetoriksove snage morale da pređu, dovoljno ih je usporilo. U ovo doba, pozicija rimske vojske je takođe oslabila. Takođe opkoljeni, hranu su počeli da pažljivo dele i ljudi su bili blizu fizičke iznemoglosti.

Sledećeg dana, 2. oktobra, Vercasivelaunus (Vercingetoriksov rođak), lansirao je masovni napad sa 60.000 ljudi, fokusiran na slabost na rimskoj fortifikaciji (krug na slici) koju je Cezar pokušao da sakrije, ali je otkrivena od strane Gala. Na tom području je zbog prirodnih prepreka bilo nemoguće pravilno napraviti zid. Napad je bio sinhronizovan sa Vercingetoriksovim snagama koje su napale unutrašnje fortifikacije sa svih strana. Cezar je verovao u obučenost i disciplinu svojih ljudi i poslao je naređenje da jednostavno drže liniju. On je lično jahao uzduž borbene linije i hrabrio svoje legionare. Labijenusova konjica je bila poslata da pomogne odbranu na mestu gde je fortifikacija bila ugrožena. Kako se pritisak pojačavao, Cezar je bio nateran na pokrene kontranapad na unutrašnju ofanzivu i uspeo je da odgurne Vercingetoriksove ljude. U to vreme, deo koji je držao Labijenus bio je na ivici propasti. Cezar se odlučio za očajničke mere i uzeo je 13 konjičkih kohorti (oko 6.000 ljudi) da napadne oko 60.000 Gala sa leđa. Ovo je iznenadilo i napadače i branioce. Kada su videli da se njihov komandant izlaže takvom riziku, Labijenusovi ljudi su udvostručili svoje napore i naterali su napadače na povlačenje. Uspaničena vojska u povlačenju je bila lak plen za disciplinovanu rimsku poteru, i ovo je još jedan primer masakra vojske u povlačenju u ratovanju starog veka. Gali u povlačenju su bili masakrirani, i Cezar u svojim Komentarima o Galskom ratu primećuje da je samo čista isrpljenost njegovih ljudi spasla Gale od potpunog uništenja.

Iz Alezije, Vercingetoriks je bio svedok poraza snaga poslatih njemu u pomoć. Suočavajući se sa izgladnelošću i slabim moralom, bio je primoran na predaju bez finalne bitke. Sledećeg dana, galski lider predao je svoje oružje Juliju Cezaru, stavljajući tačku na opsadu Alezije.

Posledice

Cezarova bista

Vercingetoriksova statua koju je podigao Napoleon III

Vercingetoriks se predaje Cezaru

Bitka kod Alezije je postala zadnji organizovani otpor rimskom osvajanju Galije, i predstavlja definitivno osvajanje Kelta od strane Rimljana. Posle Alezije, kontinentalna Galija je bila osvojena, tako postajući rimska provincija i biva podeljena na manje jedinice. Sve do trećeg veka se organizovani otpor neće pojaviti. Branioci Alezije su zarobljeni, kao i pomoćne trupe. Oni su ili bili prodati u roblje ili dati kao ratni plen Cezarovim legionarima, osim članova Edui i Arverni plemena, koji su oslobođeni i pomilovani zbog njihove važnosti Rimu.

Za Cezara Alezija je ogroman lični uspeh, i vojno i politički. Senat, izmanipulisan od strane Katona i Pompeja, objavio je 20 dana zahvalnosti za pobedu, ali su blokirali Cezaru čast trijumfalne parade, što je bio zenit karijere jednog rimskog generala i velika čast. Političke tenzije su se povećale, i dve godine kasnije, 50. godine p. n. e. Cezar je prešao Rubikon, što je izazvalo rimski građanski rat (49–45 godine p. n. e.), u kom je on pobedio. Nakon što je izabran za konzula, za svaku godinu za vreme rata, i nakon što je postavljen nekoliko puta za diktatora, konačno je postavljen za dictator perpetuus (doživotni diktator), od strane Senata (44. godine p. n. e.). Stalno povećanje njegove lične moći i slave je podrivalo temelje Rimske republike, što je dovelo do uspostavljanja Rimskog carstva.

Cezarovi zapovednici konjice su išli različitim putem. Labijenus se udružio sa Optimatama, konzervativcima u u građanskom ratu, i ubijen je za vreme bitke kod Munde. Trebonije, jedan od njemu omiljenih zapovednika, postao je konzul, uz pomoć Cezara (45. godine p. n. e.) i kasnije je učestvovao u atentatu na Cezara (44. godine p. n. e.), na Martovske Ide (15. mart). On je sam ubijen godinu dana kasnije. Antonije je nastavio da podržava Cezara. Postao je Cezarov drugi u komandi, poverena mu je Italija za vreme Cezarovog odsustvovanja. U 44. god. p. n. e. je Cezaru postao konzularni kolega. Nakon Cezarovog ubistva, Antonije je progonio njegove ubice i jurio vrhovnu moć sa Oktavijanom, prvo formirajući savez sa njim, a potom i sa Markom Lepidom, koji je nazvan Drugi trijumvirat. Ovaj savez se raspao Antonijevim napadom i bitkom kod Akcijuma. Zajedno sa svojim saveznikom i kraljicom ljubavnicom Kleopatrom VII, pobegao je u Egipat i izvršio samoubistvo.

Vercingetoriks je zarobljen i odveden u Rim, gde je narednih 5 godina čekao da bude pogubljen i izložen u Cezarovom trijumfu (veličanstvena parada u čast generala). To je bila rimska tradicija u pogledu sa poraženim neprijateljskim liderima. Na kraju parade je odveden u Tulijanum (takođe poznat i kao Mamertinski zatvor) gde je rečeno da je bio zadavljen, mada je najverovatnije bio pogubljen u zatvoru.

Brojnost snaga

Precizne cifre za veličinu armija koje su učestvovale, i broj žrtava, teško je saznati. Takve cifre su oduvek bile moćna propaganda. Cezar, u svom delu Comentarii De Bello Gallico, priča o pomoćnim trupama Gala koje su imale 250.000 ljudi, što je verovatno preterivanje sa ciljem da uzdigne sopstvenu pobedu. Na nesreću, jedini podaci su rimski i verovatno izmenjeni. Moderni istoričari veruju da je realnija brojka od 80.000-100.000 ljudi. Jedina poznata činjenica je da je svaki Cezarov vojnik dobio Gala kao roba, što znači da bilo oko 40.000 zarobljenika, uglavnom iz garnizona pod opsadom. Pomoćne trupe su pretrpele teške gubitke, kao i mnoge druge armije koje su bežale pred oružjem brze rimske konjice.

Važnost

Cezarova pobeda nad kombinovanim galskim snagama je dovela do rimske dominacije nad Galijom narednih 500 godina. Ipak, plemena koja nisu poslala puno vojske su i nakon ove bitke pružala otpor Cezaru. Pobeda je takođe izazvala njegovu svađu sa rimskim aristokratama, što je dovelo do njegove invazije na Italiju.

Izvori

^ "...duas fossas quindecim pedes latas, eadem altitudine perduxit..." DE BELLO GALLICO Book VII par 72

Literatura

J.F.C. Fuller (1991). Julius Caesar: Man, Soldier, and Tyrant. Da Capo Press. ISBN 978-0-306-80422-9.
Julius Caesar ((ca. 45 BC)). Commentaries on the Gallic Wars. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-99080-7. Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć)
- Available online, eg: English translation by W. A. McDevitte and W. S. Bohn (1869)
Adrian Goldsworthy, (2002). Roman Warfare. , New York: Collins/Smithonian, 2005
Account of the battle and surrounding events (retrieved late November 2005)
Livius.org account of the battle Arhivirano na sajtu Wayback Machine (8. novembar 2015) (retrieved late February 2009)

Spoljašnje veze

[1] "...duas fossas quindecim pedes latas, eadem altitudine perduxit..." DE BELLO GALLICO Book VII par 72

[1]