Opsada Tobruka

Opsada Tobruka (10. aprila – 27. novembra 1941) bila je deo rata u pustinji na Severnoafričkom frontu u Drugom svetskom ratu. Opsada Tobruka trajala je 241 dana 1941. godine, nakon što su sile Osovine napredovale kroz Kirenajku iz El Agajle u operaciji Suncokret protiv savezničkih snaga u Libiji. Krajem 1940. godine Saveznici su porazili italijansku 10. armiju tokom operacije Kompas (9. decembra 1940—9. februar 1941. godine) i zarobili ostatke u Beda Fomu. Početkom 1941. godine veliki deo Zapadno-pustinjske vojske (VDF) je upućen u Grčku i Siriju. Kada su nemačke trupe i italijanska pojačanja stigla u Libiju, ostao je samo manji deo savezničkih snaga, sa nedovoljno opreme i zaliha.

Opsada Tobruka
Deo Rata u pustinji (1940—1943) na Severnoafričkom frontu u Drugom svetskom ratu
Egipatsko-libijska granica gde je vođena operacija Breviti.
Vreme 10. april – 27. novembar 1941. Mesto Kirenajka, Libija Ishod Pobeda Saveznika
Sukobljene strane
Ujedinjeno Kraljevstvo Australija Britanska Indija	Nemačka Italija
Komandanti i vođe
Lesli Morshed (april-septembar 1941) Ronald Skobi (septembar-novembar 1941)	Ervin Romel Gastone Gambara
Jačina
27.000	35.000
Žrtve i gubici
5.989	12.296 74-150 aviona

Operacija Suncokret (6. februar - 25. maj 1941), prisilila je Saveznike da se povuku na egipatsku granicu. Garnizon, koji se sastojao uglavnom od 9. australijske divizije (general-potpukovnik Lesli Morshed) ostao je u Tobruku, da bi uskratio luku Osovini, dok se VDF reorganizovao i pripremao kontra-ofanzivu. Opsada Tobruka započela je 10. aprila, kada je luka napadnuta od strane generala Ervina Romela i nastavljena je tokom tri pokušaja razbijanja opsade, operacija Breviti (15-16. maja), operacija Bojna Sekira (15-17. juna) i operacija Krstaš (18. novembar - 30. decembar). Okupacija Tobruka uskratila je Osovini luku za snabdevanje bliže granici Egipta i Libije od Bengazija, udaljenog 900 km zapadno od egipatske granice, koji je bio u dometu bombardera RAF-a; Tripoli je bio 1.500 km na zapadu u Tripolitaniji.

Opsada je odvraćala trupe Osovine sa granice, i garnizon Tobruka odbio je nekoliko napada Osovine. Luka je često bombardovana artiljerijom, bombarderima za obrušavanje i srednjim bombarderima, jer je RAF vršio odbrambene letove sa aerodroma daleko u Egiptu. Savezničke pomorske snage, kao što je britanska Mediteranska flota (uključujući i Priobalnu eskadru), probijale su blokadu, donoseći pojačanja i snabdevanje i odnoseći ranjenike i zarobljenike. Dana 27. novembra, Tobruk je oslobodila britanska Osma armija u operaciji Krstaš.

Pozadina

Nemačka operacija Suncokret

Glavni članak: Operacija Suncokret

Početkom 1941, nakon velikih britanskih pobeda nad italijanskom 10. armijom u operaciji Kompas, vojna situacija se brzo preokrenula. Najbolje opremljene jedinice iz 13. korpusa otišle su u Grčku kao deo Operacije Lustre u bici za Grčku. Adolf Hitler odgovorio je na italijansku propast Direktivom 22 (11. januara 1941) naređujući Operaciju Suncokret, prebacivanje nemačkog Afričkog korpusa (AK) u Libiju, kao zaprečni odred (nem. Sperrverband). AK imao je sveže trupe sa boljim tenkovima, opremom i vazdušnom podrškom, i vodio ga je general Ervin Romel, koji je postigao velike pobede u bici za Francusku.

Snage Osovine su, na prepad, brzo potukle Britance kod El Agajle 24. marta i kod Mersa el Brega 31. marta, iskoristivši taj uspeh da do 15. aprila potisnu Britance do granice kod Soluma i opsednu Tobruk. Novi zapovednik 13. korpusa (sada Kamanda za Kirenajku) general Filip Neme, O'Ќonor i general Majkl Gambijer-Peri, zapovednik 2. oklopne divizije, zarobljeni su. Komandu je preuzeo štab Zapadno-pustinjskog Odreda pod generalom Noelom Beresford-Pirsom, koji je pozvan iz istočne Afrike. Osim brigadne grupe koja je upućena u Grčku, 2. oklopna divizija bila je uništena. Pokušaji Osovine da zauzmu Tobruk propali su, i front se stabilizovao na granici Egipta.

Tobruk

Italijanski vojnici i oružje na svom putu ka Tobruku 1941.

Radovi na utvrđivanju u Tobruku započeli su u martu 1941, koristeći italijansku odbranu, dve linije betonskih bunkera 8-9 milja (13-14 km) daleko od luke, čineći odbrambenu liniju dužine oko 48 km, dovoljno daleko kako bi artiljeriju držali izvan dometa. Italijani su sagradili malo rezervnih odbrambenih položaja, izuzev na raskrsnici puta Bardija-El Adem, bodljikava žica je bila u lošem stanju, a protivtenkovski rov nije bio završen. Saveznici su izabrali još jednu liniju oko 3,2 km iza prve linije i utvrđivali su je, dok je originalna linija obnovljena. Dva bataljona australijske 24. pešadijske brigade i novopristigla australijska 18. brigada (koja je bila izdvojena iz 7. divizije) preuzeli su prvu liniju, a australijska 20. i 26. brigada držale su istureni položaj spolja do 9. aprila, dok je rad na odbrani dovršavan. Kada je linija dovršena, tri brigade 9. australijske divizije preuzele su odbranu i 18. brigada je prešla u rezervu.

Deo britanske 3. oklopne brigade opreman je u Tobruku, sa osobljem i opremom koja je stigla morem iz Egipta i imao je puk oklopnih automobila, dva mešovita puka sa 15 lakih, 26 krstarećih i vod od četiri pešadijska tenka. Bilo je četiri puka topova od 25 funti, dva protivtenkovska puka i po jedna protivtankovska četa u svakoj pešadijskoj brigadi, britanska 4. PVO brigada imala je 16 teških i 59 lakih topova, sve raspoređene u luci sem dva topa "Bofors". Pozadinske jedinice su se akumulirale u Tobruku, a 1/3 od 36.000 ljudi bile su pomoćne službe, lokalne izbeglice i ratni zarobljenici. Morshed je planirao aktivnu odbranu i naglasio je da bi, sa bataljonima koji brane po 8,0 km fronta, trebalo očekivati proboj gde god napadači naprave ozbiljne napore i da ga treba eliminisati, jer nema povlačenja.

Snabdevanje

Snabdevanje Osovine iz Evrope u Libiju išlo je preko luka, i nakon Operacije Kompas (decembar 1940. - februar 1941. godine), ostao je samo Tripoli, sa maksimalnim kapacitetom od četiri broda za prevoz trupa ili pet teretnih brodova odjednom, oko 45.000 tona mesečno . Od Tripolija do Bengazija bilo je 970 km duž obalnog puta, samo na pola puta do Aleksandrije. Put su kvarile poplave, bio je osetljiv na britansku avijaciju (Desert Air Force-DAF), i alternativne pustinjske staze povećavale su habanje vozila. Napredovanje Osovine od 480 km do egipatske granice početkom 1941. povećalo je udaljenost za putni transport na 1.800 km. Bengazi je zauzet u aprilu, ali priobalni brodovi mogli su nositi samo 15.000 tona, a luka je bila u dometu DAF-a. Tobruk bi mogao da prihvati oko 1.500 tona dnevno, ali nedostatak brodskih pošiljki učinio je njegovo osvajanje irelevantnim.

Nemačkoj motorizovanoj diviziji je bilo potrebno 350 tona dnevno, a njihovo pokretanje 480 km zahtevalo je 1.170 kamiona od 2 tone. Sa sedam divizija Osovine, vazduhoplovnim i pomorskim jedinica, bilo je potrebno 70.000 tona robe mesečno. Viši se složio sa korišćenjem Bizerte za isporuku zaliha, ali nikakve zalihe Osovine nisu stigle do kraja 1942. godine. Od februara do maja 1941. godine isporučen je višak od 45.000 tona; napadi sa Malte imali su neki efekat, ali u maju, najgorem mesecu za gubitke brodova, 91% zaliha je stiglo. Nedostatak transporta u Libiji, ostavio je nemačke zalihe u Tripoliju, a Italijani su imali samo 7.000 kamiona za snabdevanje svojih 225.000 ljudi. Rekordna količina zaliha stigla je u junu, ali na frontu se nestašica pogoršala.

Italijanski konvoj plovi za Severnu Afriku

Bilo je manje napada Osovine na Maltu od juna, a potapanja su porasla sa 19% u julu na 25% u septembru, kada je Bengazi bombardovan i brodovi preusmereni u Tripoli; snabdevanje vazdušnim putem u oktobru bilo je neznatno. Isporuke u proseku su iznosile 72.000 tona mesečno od jula do oktobra, ali je potrošnja 30-50% zaliha goriva na drumski transport i neupotrebljivost 35% kamiona smanjila isporuke na front. U novembru je konvoj od pet brodova potopljen tokom operacije Krstaš, a kopneni napadi na konvoje na putevima su zaustavili putovanja po danu. Nedostatak zaliha i ofanziva Osme armije izazvali su povlačenje do El Agajle od 4. decembra, zakrčivši Via Balbia, gde su britanske zasede uništile oko polovine preostalog transporta Osovine.

Opsada Tobruka

Vojnici 2/48. Australijskog bataljona na položaju kod Tobruka, 24. april 1941.

Tobruk je branilo oko 25.000 vojnika Osme armije, dobro snabdevenih i povezanih sa Egiptom britanskom mornaricom. Posada je imala oklopna kola i zarobljene italijanske tenkove, koji su ometali kovoje Osovine koji su prolazili Tobruk na putu do granice, što je onemogućavalo napad Osovine na Egipat. Romel je odmah pokušao da zauzme luku, ali se 9. australijska divizija (general Lesli Morshed), odlučno branila. Italijani su oklevali da predaju planove utvrđenja i više napada je odbijeno. Nakon 3 nedelje Romel je obustavio napad i preduzeo opsadu. Italijanske pešadijske divizije zauzele su položaje oko tvrđave, dok je većina Afričkog korpusa ostala u pokretnoj rezervi južno i istočno od luke. Visoka komanda nemačkih vojnih snaga ("Oberkommando der Wehrmacht") uputila je generala Fridriha Paulusa u Afriku da istraži situaciju. Dana 12. maja, general Paulus je nakon posmatranja jednog od neuspelih pokušaja Romela da napadne Tobruk, poslao izveštaj OKV-u u kome je Romelova pozicija opisana kao slaba, sa kritičnim nestašicama goriva i municije. Sa Operacijom Barbarosa za mesec dana, feldmaršal Valter fon Brauhič, vrhovni komandant Nemačke armije, naredio je Romelu da ne napreduje dalje, i da ne napada Tobruk ponovo.

Početak opsade

Do 8. aprila, prve nemačke jedinice stigle su u Dernu, ali neke jedinice koje su išle prečicom preko Džebel Akdara, istrošile su vodu i gorivo u Tengederu. Hajnrih Von Pritvic i Gafron, komandir 15. oklopne divizije, upućeni su napred sa kolonom izviđačkih, protivtnkovskih, mitraljeskih i artiljerijskih jedinica da blokiraju istočni izlaz iz Tobruka, jer je 5. laka divizija napredovala sa jugozapada, a 27. pešadijska divizija Breša sa zapada. Dana 10. aprila, Romel je proglasio Suecki kanal ciljem Afričkog korpusa i naredio da se spreči proboj iz Tobruka. Sutradan je opsednuta luka, ali je žurba završila sa 5. lakom divizijom na istočnoj strani, grupom Pritvitc na jugu (Pritvic je ubijen) i 27. pešadijskom divizijom Breša na zapadu. 3. jedinica za izviđanje je otišla na Bardiju i poslat je mešoviti odred u Solum da pokuša da dođe do Mersa Matruha. Britanska 7. oklopna divizija (brigadir Vilijam Got), na granici od Halfaja prolaza do Sidi Baranija, sprovela je akciju usporavanja oko Soluma i Kapuca.

El Adem

Italijanski artiljerci na poziciji kod Tobruka.

Od 11-12. aprila, nemački 5. oklopni puk napao je odbranu 20. australijske brigade kod puta za El Adem. Tenkovi su zadržani artiljerijskim vatrom; nemačku pešadiju koja je stigla do protivtenkovskog rova odbila je australijska pešadija. Nemci su bili iznenađeni, pretpostavljajući da je brodovlje u Tobruku vršilo evakuaciju garnizona, i planirali su noćni napad 5. lake divizije za 13. i 14. april. Grupe vozila Osovine napadnute su od strane 45. i 55. eskadrile RAF-a, koji su ponovo naoružani na aerodromima unutar odbrambene linije. Napad je počeo nakon mraka, pokušajem da savladaju protivtenkovski rov zapadno od puta za El Adem, u sektoru akcije 2/17. australijskog bataljona, koji su odbili Australijanci. Još jedan pokušaj je napravljen kasnije, a do jutra uspostavljen je mali mostobran, gde se nemački 5. oklopni puk probio i okrenuo se prema severu, spreman da se razdvoji u jednu kolonu za luku, a jednu na zapad kako bi zaustavio bekstvo garnizona.

Nemački tenkovi su bili napadnuti sa čela od 1. teškog artiljerijskog puka (RHA) i skrenuli su, samo da bi naišli na zasedu britanskih krstarećih tenkova, i primili protivtenkovsku vatru sa tri strane, izgubili 16 od 38 tenkova i povukli se. Australijska pešadija je održala položaj i prikovala nemačku pešadiju. Kako se nemačko povlačenje nastavilo, svaki top i avion u Tobruku gađao je to područje, a nemački 8. mitraljeski bataljon izgubio je oko 75% svojih ljudi, uz gubitke garnizona od 26 poginulih, 64 ranjenika, uništena dva tenka i 1 poljski top. Napadi sa juga su napušteni i 5. laka divizija se ukopala, sa grupom Šverin (preimenovana nakon smrti Pritvitca) na istoku.

Ras el Medavar

Dana 16. aprila, Romel je poveo napad sa zapada, sa 132. oklopnom divizijom Arijete pojačanom 62. pešadijskim pukom iz 102. motorizovane divizije Trento. 2/48. australijski bataljon je izveo kontra-napad i uzeo 803 zarobljenika. Ujutru, Divizija Ariete ponovo je napala i neki tenkovi su stigli do najisturenijih australijskih položaja, otkrili da ih njihova pešadija nije pratila, i povukli se nakon što je pet tenkova uništeno. Morshed je naredio garnizonu da iskoristi neuspeh Osovine i nemogućnost brzog ukopavanja na kamenitoj zemlji, patrolama i malim ispadima. Dana 22. aprila, četa iz 2/48. australijskog bataljona, tri pešadijska tenka i vod topova od 25 funti, napala je breg koji je držao odred Fabris jugozapadno od Ras el Medaura; napadači su uništili dva topa i uzeli 370 zarobljenika. Istovremeno, četa iz 2/23. bataljona napredovala je putem za Dernu i uz gubitke je uzela oko 100 zarobljenika iz 27. pešadijske divizije Breša, što je navelo Nemce da požure 15. oklopnu diviziju iz Tripolija.

Vazdušni rat

Poraz napada Osovine u aprilu znatno je poboljšao situaciju u Tobruku, ali je nemački 10. letački korpus poslao 150-200 aviona u Libiju sa Sicilije u februaru, koji su danju napadali, a noću bombardovali dokove, zgrade, protivavionske i artiljerijske položaje i aerodrome. Deo aviona i većina osoblja iz 6. i 73. eskadrile povučena je u Egipat. Najmanje deset lovaca "Uragan" bazirano je u luci tokom dana, a 19. aprila, lovci iz 73. i 274. eskadrile, presreli su napad Štuka u pratnji lovaca. Nakon još dva dana, 73. eskadrila je spala na pet operativnih aviona sa vrlo umornim pilotima. Do 23. aprila, još tri britanska lovca su srušena, dva oštećena i 25. aprila eskadrila je povučena. Lovci 274. eskadrile ostali su u Geravli, a 6. eskadrila je ostala u Tobruku da vrši taktičke izviđačke letove. Lovačka zaštita se mogla održavati samo u intervalima, sa poslednjih 14 "Uragana" u pustinji; osovinski aerodromi u Gazali, Derni i Benini, bombardovani su u sumrak i noću, kako bi se ograničili avionski napadi na Tobruk.

Pomorski rat

U martu, razarači su povučeni iz Priobalne eskadre da prate konvoje u Grčku, a u aprilu su se eskadri pridružila još četiri broda. Kada se vojska povukla u Tobruk i na granicu, obalne operacije su obavljene noću od 10. do 11. aprila od strane topovnjača koje su bombardovale transport na Via Balbia oko aerodroma Bomba i Gambut, a noću 12. aprila, šest razarača i dve krstarice napale su obalu od Ras Tajonesa do Ras et Tina. Sledećeg dana, tri broda bombardovala su Solum i 15. aprila, prevoz je bombardovan kod Bardije i Kapuca, pošto je aerodrom Gazala ponovo granatiran. Do kraja aprila pomorska bombardovanja nastavljena su duž libijske obale na Via Balbia, aerodrome i luke. Napad komandosa je izveden na Bardiju, a konvoji zaliha su počeli da stižu u Tobruk. Od 11. aprila do 10. decembra iz Tobruka je izvučeno 47.280 ljudi, a 34.113 je dovedeno sa 34.991 tona zaliha; 34 broda su potopljena, a 33 oštećena.

Napad na Bardiju

Glavni članak: Napad na Bardiju

Napad na Bardiju planiran je u noći 19. i 20. aprila, bataljonom "A"komandosa, radi prekida linija komunikacije Osovine i oštećenja instalacija i opreme. Desantni odred je otplovio do mesta akcije u brodu HMS Glengyle, praćen od protivavionske krstarice HMS Coventry i razarača HMAS Stuart, Voyager i Waterhen. Komandosi Bataljona "A" i jedan vod tenkova iz Kraljevskog tenkovskog puka su pristali na četiri plaže pomoću desantnih čamaca (LCA). Na početku, nije bilo svetla za navođenje, jer je izvidnica u kajacima bila odložena, kada je njihova podmornica HMS Trijumf morala da zaroni jer je pogrešno napadnuta od strane savezničkih aviona. Kao rezultat ovih problema glavnina je kasnila i pristala na pogrešnim plažama, iako bez otpora. Jednom na obali, komandosi su otkrili da je luka ispražnjena od snaga Osovine, a pogrešna obaveštenja dovela su do propuštanja nekih ciljeva, a drugi su ispali nepostojeći. Komandosi su uništili italijansko skladište i obalnu artiljerijsku bateriju pre ponovnog ukrcavanja. Sedamdeset ljudi se izgubilo, završilo na pogrešnoj plaži za evakuaciju i zarobljeno.

Bitka za "Džep"

Britanski oficiri planiraju tenkovske operacije

Posle neuspeha da se Tobruk zauzme na juriš, italijanska i nemačka vrhovna komanda(OKH) su se složile da se mora osvojiti Tobruk i prikupiti zalihe, pre nego što se nastavi napredovanje u Egiptu. Romel je smatrao da se Tobruk mogao zauzeti samo direktnim napadom, koji nije mogao početi sve dok jedinice za podršku ne stignu, a Luftvafe se ne pojača, naročito sa transportnim avionima za prevoz municije, goriva i vode. Dana 27. aprila general-major Fridrih Paulus, zamenik načelnika Generalštaba, stigao je iz OKH u Berlinu, kako bi ispitivao Romela o njegovim namerama, obavestio ga da nema raspoložive pomoći i da proceni odbrambene mogućnosti područja, ako Solum bude izgubljen. Paulus je odbio da dozvoli napad koji je planiran za 30. april, dok nije proučio situaciju, a 29. aprila dozvolio je napad da nastavi, kao i Gariboldi koji je stigao 28. aprila. Nije planirano ništa ambicioznije od osiguranja položaja Osovine na egipatskoj granici, od oaze Siva severno do Solum-a.

Garnizon Tobruk je nastavio sa utvrđivanjem i posejao je minska polja, prvo na jugozapadu, između spoljašnje i unutrašnje linije. 12 pešadijskih tenkova isporučeno je sa 5.000 tona zaliha tokom meseca, uprkos bombardovanju Osovine u luci i potapanju dva transportna broda. Napad Osovine trebalo je da bude na jugozapadu, sa obe strane brežuljka Ras el Medaura, oko dve nedelje nakon prethodnog pokušaja, koristeći 5. laku diviziju desno i 15. oklopnu diviziju sa leve strane, tek nedavno pristiglu u Afriku. U 8:00 sati 30. aprila, divizije su imale da probiju odbrambene položaje u Tobruku, praćene udarnim grupama iz divizije Ariete i 27. pešadijske divizije Breša kako bi savladale britanska krila. Nemačka pešadija bi jurnula napred da izvidi okolinu tvrđave Pilastrino, da bi videla da li bi napad mogao da nastavi do luke. Ako ne, italijanska pešadija bi se ukopala na krilima i artiljerija bi se pomerila napred za napad sledećeg dana.

Grupa oficira Italije, uključujući generale Gastone Gambara i Alesandro Pjaconi, kod Tobruka u jesen 1941.

Napad je došao na područje koje je držala 26. australijska brigada, koja je imala bataljone 2/23. i 2/24. na liniji i 2/48. bataljon u rezervi u Vadi Đaidi. Australijanci su očekivali napad, nakon izdržavanja bombardovanja i artiljerijske vatre na odbrambenoj liniji 29. aprila; osovinske trupe koje su se okupljale u večernjim satima 30. aprila raspršene su artiljerijskim vatrom. Položaji sa obe strane Rasel Medaura su granatirani i bombardovani, a nemačke trupe su počele se primiču napred, pod okriljem prašine i tame. Do 21:30 časova, Nemci su napravili mali mostobran kako je planirano, ali se nekoliko australijskih položaja održalo, izvidnica je nestala, a italijanske trupe nisu mogle da dosegnu svoje ciljeve. Noć je prošla u zbunjenim borbama dok su se Nemci trudili da se reorganizuju i raščiste oko Ras el Medauara, i napadnu jugozapadno duž perimetra. Novi napad nije uspeo i do jutra, neka od australijskih uporišta su se i dalje držala.

Pala je gusta magla, a nemački tenkovi su krenuli na istok umesto na jugoistok, a potom su naleteli na novo minsko polje, gde su napadnuti protivtenkovskim topovima i odbijeni. Tenkovi 15. oklopne divizije pokušali su da krenu severno, ali su ih sprečili PT topovi. Nemci nisu imali rezervi, a najisturenije trupe su bile južno od Vadi Đaida, umorne i izolovane u peščanoj oluji. Paulus je ocenio da je napad propao, pa je Romel odlučio da napadne nadesno da proširi proboj. U popodnevnim satima, nemački tenkovi su napali jugoistočno prema Bir el Medauaru, a Morshed je poslao 15 krstarećih i pet pešadijskih tenkova u kontra-napad. Nemački napad je zaustavljen uz gubitak pet britanskih tenkova, a uveče, australijski 2/48. bataljon izveo je kontra-napad na Ras el Medauar, ali se sreo sa odlučnim otporom i odbijen je. Tokom dana, 73. i 274. eskadrila su održavale stražarske patrole oko tog područja, a ujutro 2. maja, borbe oko Vadi Đaide nastavile su se u peščanoj oluji, dok su nemačke trupe pokušavale da se probiju napred. U noći 3. maja, 18. australijska brigada je izvela konvergentni kontra-napad sa dva bataljona, koji su izgubili koordinaciju, pa je napad okončan, kako bi izbegli da budu uhvaćeni na otvorenom u zoru.

Napad Osovine pregazio je odbrambenu liniju na frontu od 4,8 km, na maksimalnoj dubini od 3,2 km i zauzeo uzvišicu koja je bila korisna kao polazni položaj i tačka za osmatranje, uz gubitak od 650 nemačkih i 500 italijanskih vojnika. 8. brigada iz 132. oklopne divizije Ariete je zauzela većinu australijskih položaja.

Obustavljanje napada

Paulus je naredio da se obustave dalji napadi, osim ako Saveznici evakuišu luku. Afrički korpus je trebalo da drži Kirenajku bez obzira na to ko je držao Solum, Bardiju ili Tobruk, a nova linija trebalo bi da se izgradi pozadi u Gazali. U izveštaju 12. maja, Paulus je napisao da bi se pomorski saobraćaj između Italije i Libije trebalo pojačati, da sve vazdušne i protivvazdušne jedinice koje se šalju u Libiju treba da budu nemačke i da je vojsci u Libiji prvo potrebna municija, gorivo i hrana, zatim više vozila pre slanja još ljudi, od kojih bi artiljerijske i protivtenkovske posade trebalo da imaju prioritet.

Garnizon Tobruka je nastavio da vrši rutinske patrole, vazdušne napade i manje napade, neke da povrati pozicije u Medauaru, a neke u vezi sa operacijama VDF (Osme armije).

Napad na "Blizance"

Glavni članak: Napad na "Blizance"

Australijski položaj na periferiji Tobruka.

"Blizanci" (Twin Pimples) su bili uporište izvan Tobruka, na dva primaknuta brda, koja su nadvisila perimetar Tobruka. Držala ih je italijanska vojska, a 18. konjički puk kralja Edvarda (deo 3. indijske motorizovane brigade) držao je perimetar nasuprot njih. Odred komandosa broj 8 je izabran da izvrši napad na "Blizance", pa su tokom nekoliko dana vršili patrole sa Indusima, kako bi izvideli teren. 18. konjički puk je trebalo da izvede diverziju, dok su 43 komandosa i neki australijski inženjeri prešli italijanske isturene položaje i put za snabdevanje, kako bi napali "Blizance" od pozadi.

Komandosi su krenuli u 11:00 sati u noći 17./18. jula i prešli italijanske linije neotkriveni. Na dovodnom putu sakrili su se, čekali do 1:00 ujutro i krenuli napred baš pred diverziju 18. konjice. Diverzija je privukla italijanske mitraljeze i reflektore, dok su komandosi došli 30 jardi (27 m) od "Blizanaca" pre nego što su primećeni, našta su komandosi napali. Lozinka Džok je korišćena kada je osvojen položaj i Italijani su brzo savladani. Australijski inženjeri postavili su eksplozive na nekoliko minobacača i skladište municije. Plan je pretpostavio da bi trebalo 15 minuta da talijanska artiljerija otvori vatru, pa su napadači bili udaljeni samo oko 100 jardi (91) m kada je počelo italijansko granatiranje.

Operacije za razbijanje opsade

Operacija Breviti

Glavni članak: Operacija Breviti

Preko Ultra presretnutih poruka, Britanci su takođe primili izveštaj Paulusa i Čerčil, verujući da će jedan snažni pritisak odbaciti nemačke snage, počeo je pritisak na generala Vejvela da napadne. Vejvel je brzo pripremio Operaciju Breviti, ograničenu operaciju s namerom da zauzme Solum, prolaz Halfaja i tvrđavu Kapuco, a zatim nastavi napredovanje prema Sidi Azizu i Tobruku dokle god snabdevanje dozvoli, a da ne rizikuju uložene snage; njegov cilj bio je uništiti što više opreme Osovine i obezbediti položaj za veću operaciju Bojna sekira, koja će biti pokrenuta kada novi tenkovi pristignu. Breviti je počeo 15. maja, ali su protivnapadi Osovine bili snažni i operacija se zvanično okončala 17. maja, a osvojen je samo prolaz Halfaja. Prolaz je preoteo mali nemački odred 27. maja, u Operaciji Škorpion.

Operacija Bojna Sekira

Glavni članak: Operacija Bojna sekira

Operacija Bojna Sekira (dan 1)

Operacija Bojna Sekira, 15–17. juna 1941, trebalo je da razbije opsadu Tobruka i ponovo zauzme istočnu Kirenajku. Napad je poveren 7. oklopnoj diviziji i mešovitom pešadijskom odredu, čija je osnova bila 4. indijska divizija sa dve brigade. Pešadija je imala da napadne oblast Bardije, Soluma, Halfaje i Kapuca, dok su tenkovi čuvali južni bok. Prvi put u ratu, velika nemačka jedinica borila se defanzivno. Napad na prolaz Halfaja nije uspeo, kota 206 je osvojena i samo jedan od 3 napada na greben Hafid imao je nekog uspeha. 16. juna, nemački protivnapad potisnuo je Britance na zapadnom boku, dok je odbijen na centru, ali Britancima je ostalo samo 21 brzi i 17 pešadijskih tenkova. Uveče 16. juna, ostalo je samo 48 britanskih tenkova sposobnih za borbu.

Dana 17. juna, Britanci su za dlaku izbegli okruženje od dva nemačka oklopna puka i okončali su operaciju. Uprkos Britanskom rasipanju snaga, Nemci nisu uspeli da pretvore uspešnu odbranu u odlučujuću pobedu. Obaveštajna služba je dobavila podatke o britanskim pokretima, ali je RAF opazio nemačke pokrete i usporio ih dovoljno da omogući kopnenim snagama da se izvuku. Britanci su izgubili 969 ljudi, 27 brzih i 64 pešadijska tenka su uništena, izbačena iz stroja zbog kvarova ili ostavljena, a RAF je izgubio 36 aviona. Nemci su izgubili 678 ljudi, 12 tenkova i 10 aviona (italijanski gubici nisu poznati). Britanski poraz doveo je do smene generala Vejvela, generala Beresford-Pirsa (komandanta 13. korpusa) i Kreaha, zapovednika 7. oklopne divizije; general Klod Okinlek preuzeo je dužnost vrhovnog komandanta za Srednji istok. U septembru, Zapadno-pustinjski odred preimenovan je u Osmu Armiju.

Operacija Krstaš

Glavni članak: Operacija Krstaš

Operacija Krstaš, 18. novembar – 31. decembar 1941. (pritisni za povećanje)

Osma armija (general Alan Kaningem) sprovela je operaciju Krstaš (18. novembar – 30. decembar), da oslobodi Tobruk i zauzme istočnu Kirenajku. Osma armija je planirala da uništi oklopne snage Osovine pre pešadijskog napada, ali je potisnuta više puta, što je kulminiralo porazom 7. oklopne divizije od Afričkog korpusa kod Sidi Rezega. Romel je naredio oklopnim divizijama da oslobode položaje Osovine na granici sa Egiptom, ali nije uspeo da pronađe glavninu savezničke pešadije, koja je mimoišla utvrđenja i išla na Tobruk. Romel je povukao svoje oklopne jedinice sa granice prema Tobruku i postigao više taktičkih pobeda, što je navelo Okinleka da zameni Kaningema generalom Nilom Ričijem. (engl. Neil Ritchie). Snage Osovine su se zatim povukle zapadno od Tobruka od utvrđene linije kod Gazale, a zatim nazad do El Agajle; posade Osovine u Bardiji i Solumu su se predale. Britanci su izgubili 17.700 ljudi, u poređenju sa 37.400 na strani osovine, od kojih su mnogu zarobljeni kod Halfaje i Bardije. Tobruk je oslobođen, Kirenajka ponovo osvojena i zauzeti aerodromi za obezbeđenje konvoja za snabdevanje Malte.

Literatura

• Chappell, M. (1996). Army Commandos 1940–1945. Elite. Oxford: Osprey. ISBN 978-1-85532-579-1. 
• Creveld, M. van (1977). Supplying War: Logistics from Wallenstein to Patton. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-29793-6. 
• Dominioni, P. C.; Izzo, G. (1967). Takfír: Cronaca dell'ultima Battaglia di Alamein [Takfír: Chronicle of the Last Battle of Alamein]. Testimonianze fra cronaca e storia (na jeziku: Italian). Milano: Ugo Mursia Editore. OCLC 163936563. CS1 održavanje: Neprepoznat jezik (veza)
• Greene, J.; Massignani, A. (1994). Rommel's North Africa Campaign: September 1940 – November 1942. Conshohocken, PA: Combined Books. ISBN 978-0-585-19391-5. 
• Harrison, F. (1999) [1996]. Tobruk: The Great Siege Reassessed. London: Brockhampton Press. ISBN 978-1-86019-986-8. 
• La Prima controffensiva italo-tedesca in Africa settentrionale: (15 febbraio – 18 novembre 1941) [The First Italian-German Counter-offensive in North Africa: (15 February – 18 November 1941)]. Ufficio storico (na jeziku: Italian). I. Annex 32. Roma: Ministero della difesa, Stato maggiore dell'Esercito. 1974. OCLC 13007244. CS1 održavanje: Neprepoznat jezik (veza)
• Lewin, R. (1998) [1968]. Rommel as Military Commander. New York: B&N Books. ISBN 978-0-7607-0861-3. 
• von Luck, H. (1989). Panzer Commander: The Memoirs of Colonel Hans von Luck. New York: Dell (Random House). ISBN 978-0-440-20802-0. 
• Maughan, B. (1966). Tobruk and El Alamein. Australia in the War of 1939–1945 Series 1 (Army). III (1st online izd.). Canberra: Australian War Memorial. OCLC 954993. 
• McDonald, N. (2004). Chester Wilmot Reports. Sydney: ABC Books. ISBN 978-0-7333-1441-4. 
• Mounbatten, L. (2007). Combined Operations: The Official Story of the Commandos. London: Read Books. ISBN 978-1-4067-5957-0. 
• Murphy, W. E. (1961). Fairbrother, M. C., ur. The Relief of Tobruk. The Official History of New Zealand in the Second World War 1939–1945 (online izd.). Wellington, NZ: War History Branch, Department of Internal Affairs. OCLC 846906679. Pristupljeno 18. 3. 2015. 
• Neillands, R. (2004). Eighth Army: From the Western Desert to the Alps. London: John Murray. ISBN 978-0-7195-5647-0. 
• Playfair, Major-General I. S. O.; et al. (1959) [1954]. Butler, J. R. M., ur. The Mediterranean and Middle East: The Early Successes Against Italy (to May 1941). History of the Second World War, United Kingdom Military Series. I. 3rd impression. HMSO. OCLC 888934805. 
• Playfair, Major-General I. S. O.; et al. (2004) [1st. pub. HMSO 1956]. Butler, J. R. M., ur. The Mediterranean and Middle East: The Germans Come to the Help of their Ally (1941). History of the Second World War, United Kingdom Military Series. II. Naval & Military Press. ISBN 978-1-84574-066-5. 
• Playfair, Major-General I. S. O.; et al. (2004) [1st. pub. HMSO: 1960]. Butler, Sir James, ur. The Mediterranean and Middle East: British Fortunes reach their Lowest Ebb (September 1941 to September 1942). History of the Second World War, United Kingdom Military Series. III. Uckfield: Naval & Military Press. ISBN 978-1-84574-067-2. 
• Saunders, H. St. G.; Mountbatten, Louis (2007) [1943]. Combined Operations: The Official Story of the Commandos (Read Books izd.). London: HMSO. ISBN 978-1-4067-5957-0. 
• The Rise and Fall of the German Air Force. Public Record Office War Histories. Air 41/10 (repr. izd.). Richmond, Surrey: Air Ministry. 2001 [1948]. ISBN 978-1-903365-30-4.