Opsada pasargadskog brda

Opsada pasargardskog brda
	Deo Persijskog ustanka
	; Tvrđava u Pasargadu
Vreme	550. p. n. e
Mesto	Brežuljak južno od Pasargada u pokrajini Fars (Iran)
Ishod	Odlučujuća pobeda Persijanaca; (Kir Veliki postaje vojno nadmoćniji od Astijaga)
Sukobljene strane
Međani	Persijanci
Komandanti i vođe
Astijag	Kir Veliki; Oebar; Harpag
Jačina
	10.000 teških pešaka; (Persijski besmrtnici)
Žrtve i gubici
; 60.000 pešaka	Minimalni

Opsada pasargadskog brda (550. p. n. e.) bila je jedna u nizu bitaka između Međana predvođenih Astijagom i Persijanaca pod vođstvom Kira Velikog tokom Persijskog ustanka.

Pozadina uredi

Nakon herojskog otpora u bici kod persijske granice, Kir Veliki i Oebar su se povukli u planine kod Pasargada, gde su blokirali sve uske klance koji vode u Persiju. Sa sobom su poveli i sve persijske muškarce, žene, decu i starce. Oebar je odlučio da brani prolaze sa 10.000 teških pešaka, i postavio je snage i na puteve koje su vodili u Persiju što je trebalo onemogući međansko napredovanje. Istovremeno, međanski vladar Astijag ke odlučio da pronađe prolaz kroz planine i tako opkoli Persijance, ali je to bilo vrlo teško budući da je planina visoka, litice strme, a prolazi blokirani velikim kamenim zidovima.

Oko 100.000 Astijagovih međanskih vojnika je odlučilo da se penje uz strmu planinu i tako iznenadi Kira i persijske civile. Međani su zatim okružili uzvišenje, nakon čega su napali prolaze koje su čuvali teško naoružani Persijanci. Međutim, konfiguracija terena je onemogućila da međanska brojčana prednost dođe do izražaja. Istovremeno, ostatak međanskih trupa se probijao kroz gustu šumu hrastova i divljih maslina, pa su nakon mukotrpnog proboja uspeli da dođu do persijske vojske.

Bitka uredi

Prema Maksu Dankeru:

„Peszijanci su se ipak hrabrije borili; na jednom mestu je napredovao Kir, dok je na drugom vojnike vodio Oebar koji ih je podsticao na borbu uveravanjima da ne smeju da dopuste da Međani masakriraju njihove porodice. Stoga su krenuli u fanatičan napad i počeli su masovno da bacaju stene nakon što su ostali bez kopalja,...“^[1]

Međani nisu izdržali odlučan persijski protivudar, pa se njihova vojska povukla. Persijanci su se vratili na uzvišenje gde su očekivali još jedan međanski napad. Okruženi i bez izlaza, Kir Veliki našao se u nezavidnoj poziciji i počeo je da se moli:

„On je zapalio okolne čemprese i lovore, kao simbol žrtve čoveka koji je u nevolji odnosno očajnim okolnostima. Zatim su usledile munje i bljeskovi; Kir je duboko potonuo u molitvu, dok su iznad letele ptice kao predskazanje da će se opet vratiti u Pasargad...“^[1]

Persijanci koji su bili stacionirani na brežuljku znali su da se sprema odlučujuća bitka protiv nadmoćnije međanske vojske, i da će se o sudbini Persije odnosno o budućnosti njihovog naroda odlučivati sledećeg jutra. Prema drevnim izvorima, pojava ptica iznad Kira koji se molio protumačena je kao pozitivan znak što ih je tešilo uoči konačnog obračuna.

Idućeg jutra Međani su pokrenuli odlučan napad, a Persijanci su se nezaboravno borili što je impresioniralo i samog međanskog vladara Astijaga koji se bojao da će iscrpeti svoje velike snage. Prethodno je stacionirao 50.000 vojnika u dolini oko brežuljka i naredio im da ubiju sve one koje pokušaju da se spuste:

„...Astijag je postavio 50.000 trupa u podnožju planine oko koje se vodila borba, i zapovedio im da pogube sve one koji pokušaju da pobegnu...“^[1]

Međutim, međanski vojnici nisu bili u mogućnosti da pobegnui sa bojišta, već su se borili žestoko kao nikada ranije. Persijanci su bili brojčano i tehnološki nadjačani, što je izazivalo paniku u Kirovim redovima; odlučili su da se vrate na vrh brežuljka gde su bile njihove žene sa decom. Kada su Persijanke videle da su se njihovi muževi povukli, trčale su im u susret i očajnički im zavapile:

„Kukavice, zar mislite da odlete odavde, ili puzite u zagrljaje onih koje su vas rodile?“^[1]

Nakon tih reči, persijski vojnici su bili postiđeni, i shvatili su za koje se vrednosti bore; svoje žene, decu i domovinu. To im je navodno dalo hrabrost, pa su se fanatično vratili na bojište gde su ih na padinama čekali međanski vojnici, i ih teško porazili:

„...Persijanci su se okrenuli, napali Međane na obroncima planine, i pobili njih 60.000...“^[1]

Persijske žene se prema ovim istorijskim dokumentima smatraju presudnim za ishod bitke, pa su bile nagrađene za njihov podsticaj. Plutarh navodi:

„Plač i očaj žena doveo je do prekretnice u bici, pa je zbog toga Kir doneo zakon prema kome kada god kralj dođe u Pasargad, svaka žena mora da dobije komadić zlata. Artakserks III je pokušao da izbegne taj zakon, a kada je Aleksandar Makedonski dva puta posetio grad, poklonio je dvostruku sumu svim ženama koje su imale decu.“

Kir je ponovno pobedio Međane, a zatim je zauzeo njihov logor. Kada je došao u Astijagov napušteni štator pronašao je razne predmete najmoćnijeg vladara sveta iz tog doba. Oebar je zatim krunisao Kira za novog kralja, uz reči:

„Ti si više dostojan da je nosiš; to je plod tvojih vrlina, i jemstvo da će Persijanci vladati nad Međanima.“^[2]

Nakon toga, svi narodi koji su nekada bili podređeni Međanima prhvatili su Kira za svog vladara. Neizmerna bogatstva koja su bila pronađena međanskim šatorima premeštena su pod nadzorom Oebara u persijski grad Pasargad.

Posledice uredi

Glasine o persijskoj pobedi su se proširle do svih strana Međanskog carstva:

„Nije bilo potrebno previše vremena da se vest o porazu Astijaga raširi zemljom, nakon čega su ga napustili većina naroda i njihovih vladara. Prvi među njima bili su Hirkanijci koji su priznali legitimitet Kira kao kralja i pomogli mu sa 50.000 ljudi, nakon čega su isto učinili i Parti, Saki, Baktrijci, i drugi narodi, koji su žurili da pristignu pre ostalih“^[2]

Ovom velikom pobedom Kir Veliki nije samo spasio Persiju i sudbinu persijskog naroda, već je i stvorio temelje za prvu svjetsku imperiju koja ranije u istoriji nije imala premca, čega verovatno uoči same bitke nije bio ni svestan. Međutim, Kir je imao još jednu prepreku na putu do stvaranja Ahemenidskog Persijskog carstva; neki Međani su ostali lojalni Astijagu, pa zato rat još nije bio završen.

Bitka kod pasargadskog brda ima veliki značaj u istoriji budući da se njenim ishodom odlučivalo o sudbini persijskog naroda koji je bio pred potpunim uništenjem, ali im je njihova pobeda omogućila ne samo opstanak već i preuzimanje dominacije nad Iranom koja traje već preko 2500 godina; Persijanci danas čine 2/3 iranske populacije, a njihova kultura dominira većim dijelom regije.

Izvori uredi

^ ^a ^b ^v ^g ^d Max Duncker: The History of Antiquity book, 7. svezak. str. 352.
^ ^a ^b Max Duncker: The History of Antiquity book, 7. svezak. str. 353.

Literatura uredi

Antička dela uredi

Ktezije: Persika
Diodor sa Sicilije: Biblioteka (Ιστορικη Βιβλιοθήκη)
Nikolaj iz Damaska: Fragmenti dela
Strabon: Istorija (XV. 3.8)

Savremena dela uredi

Duncker, Max (1881). History of Antiquity. London: Richard Bentley.
Rawlinson, George (2007) [1885]. The Seven Great Monarchies of the Ancient Eastern World. New York: John B. Eldan Press.
Dandamaev, M. A. (1989). A Political History of the Achaemenid Empire. BRILL. ISBN 978-90-04-09172-6.
W. B. Fischer, Ilya Gershevitch, Ehsan Yarshster: Cambridge History of Iran, Cambridge University Press, 1. v., 1993.

Spoljašnje veze uredi

Opsada pasargadskog brda (PDF format)

[Max_Duncker_352.-1] v ^g ^d Max Duncker: The History of Antiquity book, 7. svezak. str. 352.

[Max_Duncker_353.-2] Max Duncker: The History of Antiquity book, 7. svezak. str. 353.

[1]

[2]