Opsada tvrđave Kasagi

Opsada tvrđave Kasagi
	Deo Genko rata
	; Car Go-Daigo (1318—1339).
Vreme	1-30. septembar 1331. (po lunarnom kalendaru).
Mesto	granica provincija Jamato i Jamaširo, Japan.
Uzrok	Pobuna cara Godaigo-a protiv diktature Kamakura šogunata.
Ishod	Pirova pobeda šogunata.
Teritorijalne; promene	tvrđava osvojena.
Sukobljene strane
Carski lojalisti	Kamakura šogunat
Komandanti i vođe
car Go-Daigo;	Sasaki Tokinobu;
Jačina
500+; 3.000	800+ na početku−75.000 na kraju opsade
Žrtve i gubici
teški	znatni

Opsada tvrđave Kasagi (1331), prva bitka Genko rata (1331-1333), između snaga šogunata Kamakura i pristalica cara Go-Daigoa, koji se pobunio protiv vojne diktature klana Hodžo u Japanu.^[1]^[3]

Bitka

Careva pobuna

Tokom osmog meseca 1331. godine, Go-Daigo je pobegao iz glavnog grada i „ponovo uspostavio svoje carsko prebivalište“ u hramu Kasagi, na granici između Jamata i Jamašira. Tamo je na brzinu podigao utvrđenja i počeo da šalje pozive na oružje. Kao odgovor, šogunat je poslao Sasaki Tokinobua, koji je komandovao trupama iz Omija i pojačan sa 800 konjanika pod porodicama Kuge i Nakazava iz provincije Tamba, da ga zarobe. Prvog dana devetog meseca, kada se 300 izviđača iz ove vojske, pod Takahaši Mataširoom, približilo podnožju planine Kasagi, upali su u zasedu i bili razbijeni od posade zamka.^[1]

Opsada

„Zamak Kasagi ” zapravo je bio hram podignut na strmom brdu, utvrđen palisadom.^[4] Po Taiheikiju, snage branilaca iznosile su oko 3.000 konjanika, što je najverovatnije preteran broj.^[2]

Zabrinut da ako bi se „proširile glasine o tome kako su [ljudi šogunata] izgubili ovu prvu bitku i kako je zamak pobedio, ratnici iz raznih provincija će galopirati da se okupe tamo“, šogunat Kamakura je odmah poslao ogromnu vojsku– prema Taiheikiju skoro 75.000 ljudi – da opsednu zamak.^[1]

U zoru, trećeg dana devetog meseca, ova sila je napala Kasagi „sa svih strana“. Ali branioci zamka su žestoko uzvratili, obasipajući trupe u napadu kamenjem i strelama tako da:

Ljudi i konji padali su jedni na druge sa istočnih i zapadnih padina oko zamka, ispunjavajući duboke doline i gušeći puteve leševima. Reka Kozu je tekla krvlju, kao da njene vode odražavaju grimiz jesenjeg lišća. Nakon ovoga, iako su se opsadne snage rojile kao oblaci i magla, niko se nije usuđivao da napadne zamak.^[1]

Nakon što je opšti napad od 3. septembra odbijen sa znatnim gubicima, vojska šogunata Kamakura odustala je od daljih napada i ograničila se na opsadu i gađanje strelama.

Širenje pobune

Dok su vođe šogunata stajale zadržane ispred zamka Kasagi, „koji se držao snažno i nije pao čak ni kada su ga danonoćno napadale velike snage iz mnogih provincija“, u pozadini su im drugi carski lojalisti „podizali veliki broj pobunjenika, a glasnici su svakodnevno žurili u štab šoguna”:

Jedanaestog dana tog meseca, iz Kavačija je poslat kurir koji je izveštavao: „Od kada je onaj po imenu Kusunoki Hjoe Masašige podigao svoj barjak u službi cara, oni sa ambicijama su mu se pridružili, dok su oni bez ambicija pobegli na istok i zapad. Kusunoki je impresionirao podanike svoje provincije i sagradio je tvrđavu na planini Akasaki iznad svog doma, koju je opskrbio sa onoliko namirnica koliko je mogao da preveze i sa posadom od više od 500 konjanika. Ako naš odgovor kasni, ovo bi zaista trebalo da postane problematično. Moramo odmah usmeriti svoje snage ka njemu!“ ...

U međuvremenu, trinaestog dana tog meseca iz Binga je poslat kurir sa porukom da: „Sveštenik Sakurajama Širo i njegovi rođaci podigli su carske zastave i utvrdili [Kibicu] svetilište ove provincije. Otkako su se u njemu smestili, pobunjenici iz obližnjih provincija galopiraju da im se pridruže. Njihov broj je sada više od 700 konjanika. . . . Ako ih ne udarimo brzo, pre nego što noć ustupi mesto danu, ovo će postati ogroman problem.” ^[1]

Pad tvrđave

Tvrđava je pala poslednjeg dana devetog meseca, kada su dvojica samuraja željnih slave, Sujama Jošitaka i Komijama Džiro, tokom noći uspela da se uvuku u tvrđavu preko slabo čuvane severne strane, koja je bila veoma strma. Nakon što su obišli tvrđavu iznutra i prevarili budne branioce pretvarajući se da su oficiri koji obilaze stražu, podmetnuli su požar na više mesta. U haosu koji je nastao, glavnina armije šogunata ponovo je napala i zamak je pao. Car Go-Daigo uspeo je da pobegne, ali je zarobljen nekoliko dana kasnije (sa samo dvojicom pratilaca) kada je pokušao da se pridruži svojim pristalicama koje su držale tvrđavu Akasaka.^[4] Ukupno je zarobljeno 60 carevih pristalica, od dvorana do gardista i monaha iz Nare i Kjota, uključujući i dvojicu carevih sinova.^[2]

Najvažnije bitke u Japanu od 1331. do 1392. godine (Genko i Nambokučo ratovi).

Posledice

Car Go-Daigo je pod stražom sproveden u Rokuharu (štab šogunata u Kjotu) gde je 9. septembra predao krunske dragulje (ogledalo, dragi kamen i mač) novom caru Kogonu (vladao 1331-1333), posle čega je proteran na ostrvo Oki u Japanskom moru. Međutim, pobuna protiv šogunata u njegovo ime nije se ugasila, pošto su princ Morinaga i Kusunoki Masašige nastavili da se bore. Tvrđava Akasaka održala se još tri nedelje, a Morinaga i Kusunoki uspeli su da pobegnu i nastave gerilske napade po provincijama Jamato i Kavači sve do carevog povratka 1333.^[3]

Napomene

^ Japanske hronike onog vremena navode gubitke samo znatnijih ratnika, dok se gubici prostih pešadinaca i ne pominju.

Reference

^ ^a ^b ^v ^g ^d ^đ ^e ^ž ^z Friday, Karl F. (2004). Samurai, warfare & the state in early medieval Japan (1st ed izd.). New York, NY: Routledge. str. 126—128. ISBN 0-203-39216-7. OCLC 56560070.
^ ^a ^b ^v ^g The Taiheiki : a chronicle of medieval Japan. Kojima Hōshi, Helen Craig McCullough. New York: Columbia University Press. 1959. str. 70—82. ISBN 0-8048-1322-1. OCLC 298105331.
^ ^a ^b Morris, Ivan (2014). The Nobility of Failure : Tragic Heroes in the History of Japan. Cork: BookBaby. str. 175—230. ISBN 978-4-902075-68-7. OCLC 896799260.
^ ^a ^b Turnbull, Stephen R. (1996). Samurai warfare. Michael Boxall. London: Arms and Armour Press. str. 84—85. ISBN 1-85409-280-4. OCLC 36025647.

[3] Japanske hronike onog vremena navode gubitke samo znatnijih ratnika, dok se gubici prostih pešadinaca i ne pominju.

[:1-1] v ^g ^d ^đ ^e ^ž ^z Friday, Karl F. (2004). Samurai, warfare & the state in early medieval Japan (1st ed izd.). New York, NY: Routledge. str. 126—128. ISBN 0-203-39216-7. OCLC 56560070.

[:2-2] v ^g The Taiheiki : a chronicle of medieval Japan. Kojima Hōshi, Helen Craig McCullough. New York: Columbia University Press. 1959. str. 70—82. ISBN 0-8048-1322-1. OCLC 298105331.

[:3-4] Morris, Ivan (2014). The Nobility of Failure : Tragic Heroes in the History of Japan. Cork: BookBaby. str. 175—230. ISBN 978-4-902075-68-7. OCLC 896799260.

[:0-5] Turnbull, Stephen R. (1996). Samurai warfare. Michael Boxall. London: Arms and Armour Press. str. 84—85. ISBN 1-85409-280-4. OCLC 36025647.

[1]

[3]

[2]

[a]

[4]