Pantomima u Staroj Grčkoj i Rimu
Reč pantomimos (grč. παντόμιμος, lat. pantomimus) od koje je nastao pojam „pantomima” označavala je u Staroj Grčkoj i Rimu prvo izvođača plesne solo predstave, a zatim i samu predstavu. U izvođenju ove predstave izvođač se kao jedinim sredstvom izvođenja služio pokretima svog tela ili pojedinih njegovih delova, naročito ruku i šaka, pri čemu za razliku od mimičara nije govorio niti pevao.
Istorija uredi
Najstariji pomen pantomime sačuvan je na natpisu iz Prijene iz 80-ih godina pre n. e. Međutim, veruje se da u Staroj Grčkoj ova vrsta umetnosti datira iz 4. veka pre n. e. Kod Ksenofonta je sačuvan trag o mimetičkom plesu (u izvođenju dveju osoba uz pratnju flaute) koji je obrađivao jednu mitološku temu (Dionis i Arijadna). Stoga treba s oprezom prihvatiti ona svedočanstva u kojima se Batil iz Aleksandrije, Mecenin oslobođenik i ljubimac, i Pilad iz Kilikije, imenuju prvim predstavnicima odnosno izumiteljima pantomime, a osnivanje ove vrste umetnosti datira u 22. godinu pre n. e. Poznije datiranje se može objasniti time da su Batil i Pilad otprilike od sredine 20-ih godina pre n. e. usavršili pantomimu uvođenjem značajnih novina, koje su je učinile dostupnom široj publici. Batil, koji važi za oca pantomime carskog perioda, razvio je komičnu pantomimu u zasebnu vrstu umetnosti, dok je njegov takmac Pilad, koji je sastavio jedan spis o pantomimi i sproveo značajne reforme (jačanje muzičkog aparata, tj. orkestra i hora) preferirao tragičku pantomimu.
Komična pantomima je već krajem 1. veka ponovo pala u zaborav, iako je imala svoje poklonike u redovima inteligencije (npr. Plutarh ju je smatrao prigodnom za gozbe). S druge strane, tragička pantomima, koja se pokazala popularnijom, postala je u vreme Carstva (od Avgusta) pored mima vodeći pozorišni žanr.
Literatura uredi
- Benz, Lore (1996). „Pantomimos”. Der Neue Pauly: Altertum. Band 9: Or–Poi. Stuttgart. str. 274—275.
- Benz, Lore (2007). „Pantomime”. Brill's New Pauly: encyclopaedia of the ancient world. Vol. 10: Or–Poi. Leiden/Boston. str. 472—474.