Переира тврди да
Pereira tvrdi da (ital. Sostiene Pereira) , roman je pisca Antonija Tabukija (ital. Antonio Tabucchi Piza 23.9.1943 – Lisabon, 25.3.2012), italijanskog književnika i profesora portugalske književnosti i jezika. Roman je napisan 1994. godine.
| Pereira tvrdi da | |
|---|---|
| Orig. naslov | Sostiene Pereira |
| Autor | Antonio Tabuki |
| Zemlja | Italija |
| Jezik | italijanski |
| Sadržaj | |
| Lokalizacija | Lisabon, Portugalija; 1938. godina |
| Izdavanje | |
| Izdavač | Feltrineli (Feltrinelli) |
| Datum | 1994. godina |
| Broj stranica | 207 |
| Prevod | |
| Prevodilac | Ana Srbinović, Elizabeta Vasiljević |
| Klasifikacija | |
| ISBN ? | 88-07-01461-0 |
Žanr uredi
Pereira tvrdi da… politički je roman. Ukazuje na raznolikost puteva kojima se može kretati jedan politički roman. Sudeći po naslovu, reklo bi se da je roman nastao prepisivanjem policijskih zapisnika sa suđenja Pereiri, lisabonskom novinaru.[1] Tabuki je preispitao suštinske etičke vrednosti intelektualaca, pokazavši da istina mora da pronađe put uprkos tiraniji i cenzuri.[2]
O delu uredi
Radnja se dešava avgusta 1938. godine, uoči Drugog svetskog rata, tokom diktature Antonia de Oliviera Salazara. Glavni lik Pereira stari je urednik kulturne rubrike portugalskih novina Ližboa. On voli književnost i praktično provodi ceo svoj život pišući. Piše u kulturnoj rubrici nekrologe velikih pisaca koji bi mogli umreti svakog trenutka. Tabuki u svom pogovoru nedvosmisleno tvrdi da je svojevremeno u Parizu upoznao čoveka koji je pod Salazerovom diktaturom četrdeetih godina prošlog veka imao ozbiljnih problema sa policijom i zbog toga bio primoran da se odluči na izgnanstvo.[1][3] Pereira upoznaje mladog čoveka Monteira Rosija i angažuje ga da piše čitulje za velike pisce. Monteiro Rosi umire nasilnom smrću usled batina koje je dobio od policije tadašnjeg režima. Pereira uspeva da ubaci članak u novine za koje radi o ubistvu i osudi trenutne vlasti.[1][3]
Stil pripovedanja uredi
Tabuki potencira dinamiku pripovedanja insistirajući na kratkim rečenicama koje poput Kamijevih, pritisnute lenjom vrelinom avgustovskog sunca, kriju neslućene preokrete. Ovakva proza razgrće prostor u kome se ljudska humanost i dostojanstvo mogu ukazati ponekad i pod pretećim okolnostima političke ugroženosti ili možda upravo zbog njih.[1]
Pereira tvrdi da… uredi
Tabuki koristi naslovnu rečenicu kao lajtmotiv, preokreće osnovnu temu romana i čitaoca dovodi u nedoumicu. Reklo bi se da je čak roman nastao prepisivanjem poliijskih zapisnika sa suđenja izvesnom Pereiri, ostarelom lisabonskom novinaru. Vrbovac citat Pereirine tvrdnje se odnose isključivo na banalne i svakodnevne događaje iz junakovogživota i time izmiču verodostojnosti potencijalnog saslušanja. One vode čitaoca paralelnim putanjamaintimne ljudske priče o usamljenosti i starosti, o magijskoj moći uspomena, ali i o ljudskoj snazi, koja se ogleda u činjenici da život nikad nije nepromenljiva kategorija.[1]
Poslednja rečenica romana uredi
Poslednja rečenica romana ne pruža čitaocu konačno razrešenje sudbine glavnog junaka, već mu stavlja na volju da ovu priču tumači u skladu sa sopstvenim životom i prilikama zemlje u kojoj se nalazi.[1]
| „ | Bolje da požuri, Ližboa će uskoro izaći i nije bilo vremena za gubljenje, tvrdi Prereira.[3] | ” |
Likovi uredi
- Pereira, novinar i glavni lik romana
- Monteiro Rosi
- Marta, devojka Monteira Rosija
Izdanja u Italiji uredi
Tabukijev roman nosi u sebi aktuelnost i tokom 1994. godine je doživela za samo deset meseci trinaest izdanja.[1]
Citat iz romana uredi
| „ | Pereira tvrdi da ga je upoznao jednog letnjeg dana. Bio je to predivan letnji dan, prozračan i obasjan suncem, a Lisabon je bleštao… Tog divnog letnjeg dana, dok je atlantski povetarac milovao vrhove krošnji, sunce blistalo, a grad svetlucao, doslovno svetlucao pod njegovim prozorom kupajući se u plavetnilu, onom plavetnilu što se retko viđa, tvrdi Pereira, tako oštrom da je bezmalo ranjavalo oči, on se prepustio mislima o smrti... Pereira tvrdi da je grad vrveo od policije, te večeri. Bilo ih je svuda.[3] | ” |
Zanimljivost uredi
Iz Beleške na kraju knjige Antonio Tabuki je napisao da je roman završio tokom dva jednako vrela meseca napornog i grozničavog rada. Završio je pisanje poslednje rečenice 25. avgusta 1993. godine, na rođendan svoje kćeri.
| „ | Na taj radostan dan rođenja mog deteta, zahvaljujući snazi pisanja, rođena je i priča o životu jednog čoveka. U tom nedokučivom zapletu događaja koji nam bogovi daruju, sve ovo možda ima neki svoj smisao.[3] | ” |
Reference uredi
- ^ a b v g d đ e Vrbavac, Jasmina (2007). Tri i po : kritike. Zrenjanin: Agora. str. 14—15. ISBN 978-86-84599-50-8.
- ^ „Pereira tvrdi da… nas je napustio Tabuki”. Sajt dnevnih novina Politika. Pristupljeno 5. 5. 2016.
- ^ a b v g d Tabuki, Antonio (2008). Pereira tvrdi da. Beograd: Paidea. ISBN 978-86-7448-410-4.