Википедија

Погрешно приписивање памћења

U psihologiji,pogrešno pripisivanje pamćenja ili pogrešno pripisivanje izvora je pogrešna identifikacija porekla sećanja od strane osobe koja se priseća. Do pogrešnog pripisivanja pamćenja verovatno dolazi kada pojedinci nisu u stanju da prate i kontrolišu uticaj svojih stavova na svoje presude.[1]

Pogrešno pripisivanje je podeljeno na tri komponente: kriptomnezija, lažno pamćenje i konfuzija izvora.

Komponente pogrešnog pripisivanja pamćenja uredi

Kriptomnezija uredi

Kriptonezija je oblik pogrešnog pripisivanja pamćenja.[2] To uključuje nesvesni uticaj pamćenja koji uzrokuje da se trenutne misli pogrešno pripisuju kao nove. Drugim rečima, pojedinci pogrešno veruju da su oni orginalni stvaraoci svojih misli.

Od kada se kriptonezija pojavila u literaturi , često se naziva “nenamernim plagijatom”[3], nenamerno zato što subjekat iskreno veruje da je ideja njegova. Nenamerni plagijat ima dva oblika. Prvi uključuje da plagijator regeneriše prethodno viđenu ideju, ali veruje da je nova ideja. U drugom obliku, plagijator se poziva na ideje drugih autora kao na sopstvene.

Na primer osoba se može lažno setiti da je stvorila ideju,misao ili šalu, ne upuštajući se namerno u plagijat, ali ipak veruje da je to orginalni izvor sećanja.

U prvoj empirijskoj studiji kriptomnezije, ljudi u grupi su naizmenično stvarali primere kategorija (npr. vrste ptica: papagaj, kanarinac, itd.). Kasnije je od njih zatraženo da kreiraju nove primere u istim kategorijama koje ranije nisu proizvedene, kao i da se prisete koje su reči lično proizveli. Ljudi su nenamerno plagirali oko 3–9% vremena, bilo tako što su regenerisali misao druge osobe ili lažno podsećali na nečiju misao kao svoju.

Lažno pamćenje uredi

Lažno pamćenje je pamćenje za koje pojedinac misli da je istinito, a ustvari, nikad se nije dogodilo. Ljudi često formiraju lažna pamćenja za detalje događaja nakon što čuju da drugi imaju pogrešne informacije o događaju.[4] Na primer, grupa ljudi koja gleda video snimak zločina koji prikazuje plavi automobil, ali čuju da se automobil pogrešno naziva belim ,mogu stvoriti lažno pamćenje da je beli automobil bio prisutan na mestu zločina, a ne plavi.

Lažno pamćenje može da variraju od malih detalja do čitavih događaja koji se nikad nisu dogodili.

Ekstremni slucaj lažnog pamćenja javlja se kod sindroma lažnog pamćenja, kada su identitet osobe i međuljudski odnosi snažno usresređeni na sećanje na događaje koji se zapravo nisu dogodili[5].

Ova vrsta lažnog pamćenja je često posledica traumatičnog životnog iskustva i može biti veoma štetna za svakodnevni život.

Lažno pamćenje je često rezultat sugestivnih pitanja u terapijskoj praksi koja se naziva terapija oporavljanja pamćenja, u kojoj psihijatar stavlja svoje pacijente pod hipnozu kako bi vratili potisnuta sećanja.Ovo može biti štetno ,jer se pojedinac može setiti stvari koje se nisu dogodile. Na primer, postoje primeri prijavljenih slučajeva u kojima se pojedinci lažno prisećaju seksualnog zlostavljanja i traže pravdu. Ovi slučajevi mogu dovesti do pogrešne osude. Zbog ovakvih incidenata lažno i potisnuto pamćenje su izgubili većinu svoje validnosti i pouzdanosti na sudu.

Mandela efekat uredi

Lažna sećanja može da deli i više ljudi. Ova pojava se naziva Mandela efekat. Autor i istražitelj paranormalnih dešavanja, Fiona Brum, je među prvima pričala o ovom fenomenu. Ona je rekla da ima živopisna i detaljna sećanja na vesti o južnoafričkom lideru protiv aparthejda Nelsonu Mendeli koji je umro u zatvoru 1980-ih. On je zapravo umro 2013, nakon što je bio predsednik Južne Afrike od 1994-1999. Brum je izvestila da je od 2010. godine "možda hiljade" drugih ljudi pisalo da imaju isto sećanje na Mandelinu smrt.[6]

Konfuzija izvora uredi

Konfuzija izvora je je vrsta memorijske greške gde se izvor memorije pogrešno pripisuje nekom specifičnom prisećanom iskustvu. Na primer, pojedinci mogu saznati o aktuelnom događaju od prijatelja, ali kasnije prijaviti da su saznali za njega na lokalnim vestima, što odražava netačnu atribuciju izvora. Ova greška se javlja kada su normalni procesi opažanja i refleksije poremećeni, bilo ograničenim kodiranjem izvornih informacija ili narušavanjem procesa prosuđivanja koji se koriste u praćenju izvora. Depresija, visok nivo stresa i oštećenja relevantnih područja mozga su faktora koji mogu izazvati takve poremećaje, a samim tim i greške u praćenju izvora.[7]

U jednom konkretnom slučaju konfuzije izvora, žena koja je bila žrtva silovanja je lažno optužila svog doktora da je njen silovatelj. U ovom slučaju, doktor se pojavio na televiziji,gde ga je videla žena koja je žrtva pre njenog napada. Žena je pogrešno pripisala lice doktora licu napadača.

Još jedan primer vezan je za Ronalda Regana.U ovom slučaju on priča priču o herojskom pilotu kome je on lično dodelio medalju. Međutim, on se zapravo priseća priče iz pozorišne predstave pod nazivom "Krilo i molitva".On je čvrstvo verovao da je bio uključen u proces odlikovanja ovog ratnog heroja.

"Sleeper" efekat uredi

"Sleeper" efekat je psihološki fenomen koji se odnosi na ubeđivanje[8].

Prema "sleeper" efektu, kada ljudi stupe u komunikaciju sa znakom popustljivosti(svako odricanje odgovornosti ili razlog koji vas navodi da sumnjate u verodostojnost izvora poruke), kao što je nepouzdani izvor. Oni su manje ubeđeni odmah nakom izlaganja nego nakon nekog vremena.

Na primer, u političkim kampanjama tokom važnih izbora, neodlučni birači često vide negativne reklame o nekoj stranci ili kandidatu za funkciju.Na kraju ograsa mogu primetiti da je protiv kandidat platio oglas. Pretpostavlja se da bi to navelo glasače da dovodu u pitanje istinitost oglasa, pa ih u početku možda neće ubediti. Mećutim i ako izvoru oglasa nedostaje kredibilitet,veća je verovatnoća da će glasači kasnije biti ubeđeni.

Uzroci uredi

Uvod uredi

Jednog dana, psiholog je doveden u policijsku stanicu i rečeno mu je da je optužen za silovanje. Nije znao da ga je žena koja ga je optužila za silovanje videla na televiziji pre nego što je bila silovana. Žena je pomešala njegovo lice sa licem svog napadača. Ženino pamćenje nije uspelo da razlikuje gde je videla ta dva lica. Nije mogla da razlikuje da li je videla lice psihologa na televiziji ili kao napadača. Ovo je primer kognitivne pristrasnosti zvane pogrešna atribucija pamćenja.[9]

Da bismo bolje razumeli pogrešnu atribuciju pamćenja, moramo da razumemo pamćenje uopšte. Zamislite da čitate knjigu. Ako bi vas neko zamolio da recitujete reč po reč svih rečenica u knjizi, nikako ne biste uspeli da to postignete. Međutim, moći ćete da im kažete o čemu se radi u knjizi. Nažalost, naš mozak nema toliko resursa koliko mu pripisujemo. Zbog nedostatka ovih resursa, obično pokušavamo da shvatimo samo suštinu informacija. Ne obraćamo pažnju na detalje od reči do reči osim ako nam se iz nekog razloga neka reč ne ističe. Jednom kada dobijemo informaciju i shvatimo njenu suštinu, retko bismo pokušali da se setimo odakle ta informacija proističe. Ne obraćamo pažnju na izvor, stoga ćemo ga i teže zapamtiti. Zato koristimo druge informacije kao što su prošli događaji, stvari koje već znamo ranije, naše pretpostavke i zaključci da bismo uticali na informacije. Ako se osvrnemo na gore navedeni primer, sada možemo razumeti kako je žena pomešala dva muškarca. Videla je nevinog čoveka neposredno pre nego što je silovana, što je olakšalo zbunjivanje dvojice muškaraca.[9]

Kognitivni uzroci uredi

Uzroci kriptomnezije uredi

Kriptomnezija je greška u praćenju izvora informacija u kojoj ljudi imaju poteškoća da utvrde da li je koncept generisan sopstvenim mišljenjem ili  doživljen iz spoljašnjih uticaja. Ljudi često pogrešno pripisuju stvaranje nove misli ili ideje kao svoje, a zapravo je preuzimaju iz prethodnog doživljenog iskustva. Neretko pojedinci ne uspevaju da uspostave sećanja sa dovoljno detalja što dovodi do pripisivanja sećanja pogrešnom izvoru.  Ljudi zaista veruju da su informacije koje su plagirali zapravo njihove i ne postoji način da ih ubedimo u drugačije jer pomisao da je tuđa ideja ili misao u njihovom mozgu jednostavno ne postoji.[10]

Kriptomnezija je veći za informacije koje generišu drugi nego mi sami jer šanse da dve osobe komponuju ili naslikaju isto delo su skoro jednake nuli. Istraživači veruju (nagađaju, bez pravih dokaza) da to može biti proizvod boljeg pamćenja reči koje sami generišemo, jer se informacije koje sami generišemo kasnije bolje pamte.[11] Ovo može biti zbog toga da ljudi razmišljaju o svom sledećem odgovoru, umesto da obrađuju izvor informacija. Dok slušamo sagovornika konstantno smo skoncentrisani kako njegove informacije utiču na nas i koji bi naš odgovor bio na njihovo izlaganje. Ovo ne važi samo za udelu saveta, već za svaku moguću primljenu infomraciju. Saosećanje sa sagovornikom proizilazi kao posledica stavljanja nas u njegovu poziciju.[12]

Verovatnije je da će doći do kriptomnezije kada je narušena sposobnost pravilnog praćenja izvora. Na primer, veća je verovatnoća da će ljudi lažno tvrditi da su ideje njihove kada su bili pod velikim kognitivnim opterećenjem u vreme kada su prvi put razmotrili ideju. Plagijat se smanjuje kada se učesnici posebno upute da obrate pažnju na poreklo svojih ideja. Lažne tvrdnje su takođe zastupljenije za ideje koje su prvobitno predložile osobe istog pola, verovatno zato što perceptivna sličnost sebe sa osobom istog pola pogoršava konfuziju izvora.

Kao posledica kriptomnezije najčešće pojave su nastank nenamernih plagijata. Nečija ideja ili neko delo može da obuzme u potpunosti pažnju ljudskog mozga i time  se zanemari izvor infomracija. Kasnije, kao posledica podsvesnog, u memoriju se vrati slična ideja ili koncept za koji smatramo da je u potpunosti naš.[13]   

Uzroci lažnih sećanja uredi

Lažno prepoznavanje može nastati kao posledica implicitnog asocijativnog odgovora, automatske asocijacije između dva koncepta u memoriji. Pretpostavlja se da asocijativni odgovori nikada ne dolaze do svesnog dela pažnje, pa se veruje da je aktivacija koncepta implicitna. Pokazalo se da implicitni asocijativni odgovor nastaje kada se vidi reč kao što je „kuća“, može dovesti do toga da ljudi nesvesno pomisle na asocijativ kao što je „zgrada“. Ako im se kasnije predstavi reč zgrada, oni mogu reći da prepoznaju da su videli predmet iako su ga zapravo sami stvorili. Veruje se da aktivacija od prikazane reči može da aktivira i asocijativnu reč, omogućavajući informacijama da budu lako dostupne umu. Stoga se mogu lako pomešati asocijativne reči u zavisnostii od reči koja nam je prikazna. Iz istraživanja smo, takođe, zaključili da što su predstavljene i asocijativne reči sličnije, ili što je sličnijih stavki liste, raste verovatnoća da će doći do greške u vidu lažnog prepoznavanja.[13]

Sličnost zasnovana na suštinskoj memoriji koja predstavlja esencijalno pamćenje značenja reči, brojeva i slika bez obzira na njihovu tačnost je robusno kodiranje semantičkih informacija, a ne distinktivno kodiranje i to je još jedan uzrok lažnog prepoznavanja. Proučavajući listu srodnih reči, javlja se visok nivo semantičkog preklapanja između memorijskih jedinica. Nemogućnost da se svaki model održi odvojenim i rasčlanjenim jedan od drugog rezultuje u otežavanju pamćenja specifičnih detalja, što kasnije dovodi do toga da ljudi daju odgovore na osnovu suštine pamćenja, a ne specifičnih detalja. Ljudi često dobro formiraju ideju o semantičkoj suštini određenog modela, i sve što je semantički slično tom modelu može biti pogrešno prepoznato.[13]

Takođe se pokazalo da se lažna sećanja kao posledica sličnosti zasnovanih na suštini javljaju u okolnostima u kojima su implicitni asocijativni odgovori malo verovatan izvor pogrešne atribucije sećanja. Greška lažnog prepoznavanja takođe postaje jasna pri pojavi vremenski pritisak tokom prepoznavanja. Procesi koji rade na otkrivanju izvora za osnovu prepoznavanja zahtevaju vreme da se izvrše, kao rezultat nedostatka vremena, greške u prepoznavanju se češće prave.[14]

Sličnost zasnovana na suštini se takođe ogleda u porcesu interferncije korz duži vremenski period. Uspomene se obično vraćaju nakon što vreme prođe, što znači da se mnogi događaji dešavaju nakon što je memorija sačuvana. Kasniji događaji mogu da ometaju pronalaženje prvobitnog događaja. Na primer, španski naučen na fakultetu može vam pasti na pamet kada pokušavate da se setite francuskog iz srednje škole. Očevidac može čitati novinske izveštaje o zločinu, odgovarati na pitanja istražitelja, razgovarati sa drugim svedocima i zamisliti događaj u svom umu. Sve ovo može dati prikaze koji se razlikuju od onoga što se stvarno dogodilo, a ova nova sećanja mogu blokirati pristup sećanjima na te događaje. Zamislite klasičnu demonstraciju u kojoj su subjekti gledali slajd šou saobraćajne nesreće, koji je uključivao slajd koji prikazuje crveni Ford  koji se približava obrnutom trouglu. Kasnije su neki učesnici upitani „Da li je još jedan auto prošao crveni Ford  dok je bio zaustavljen na znaku stop?“ Ovo pitanje je sadržalo netačnu pretpostavku (da postoji znak za zaustavljanje, a ne obrnuti trougao) i uticalo je na kasnije pamćenje. Sposobnost ispitanika da identifikuju originalni slajd (koji prikazuje obrnuti trougao) opala je nakon odgovora na pogrešno pitanje. Predlog ne mora da dolazi iz spoljnog izvora; opisivanje lica smanjuje sposobnost svedoka da ga izabere iz niza, zamišljanje događaja može navesti subjekta da kasnije pomisli da je izvršio radnju, a pripovedanja priče o događaju može dovesti do pristrasnosti pripovedačevog kasnijeg sećanja na taj događaj .[15]

Lažna sećanja takođe mogu nastati iz zaključaka napravljenih tokom događaja. Svedok zločina aktivno pokušava da shvati šta se dešava tokom događaja i koristi prethodno znanje kako bi došao do rešenja. Isto tako, čitalac tumači kratke priče dok ih čita, tumačeći jednostavne izjave poput „Nensi je otišla kod doktora“ drugačije ako zna da je lik zabrinut zbog trudnoće. U oba slučaja, primena znanja menja ono što ljudi pamte. Svedok se kasnije može setiti pljačke kao tipičnije nego što je bila i čitalac će pogrešno zapamtiti odlomak da bi bio u skladu sa temom trudnoće.  Ljudi su pristrasni da izvlače značenje iz događaja, a to može dovesti do zabune oko toga šta je zaključeno u odnosu na ono što se stvarno dogodilo. To takođe može dovesti do zaboravljanja nesemantičkih detalja, pošto ljudi obično više obraćaju pažnju na značenje nego na perceptivne i fonološke detalje. Na primer, većina ljudi ne uspe da nacrta novčić kada im to zahtevamo, iako su baratali hiljadama novčića. Uspešno korišćenje novčićca ne zahteva da se zna pravac glave ili tačan tekst na novčiću, već samo pamtimo suštinu, da je to ,,novčić“.[16]

Teorija nejasnih tragova uredi

Teorija nejasnih tragova, teorija koja je suprotna grešci praćenja izvora, govori o tome da se memorije sastoji od dve komponente; suštine i doslovnix tragova. Doslovni tragovi su plitki i površinski detalji fizičkih stimulusa, koji sadrže jasne vizuelne slike i izvorne informacije o iskustvu. Iako su oba traga obrađena istovremeno, oni se čuvaju u odvojenim delovima mozga stoga pružajući mogućnost da svaki trag ima različit životni vek.[17] Doslovni tragovi, lako dostupni memoriji brzo se pogoršavaju. Teorija nejasnih tragova stoga predlaže da pogrešno pripisana sećanja nastaju zbog kratkog životnog veka doslovnih tragova. Doslovni tragovi koji su najvažniji za sećanja kao posledica najsitnih (doslovnih) detalja se brzo gube kao posledica njihove složenosti i kvalitet izvornih informacija brzo opada. Pogrešna atribucija sećanja je stoga verovatnije da će se desiti kako se vreme između kodiranja iskustva i prizivanja sledećeg sećanja povećava.[18]

Takođe je primećeno da  se pogrešna atribucija memorije javlja kao posledica adaptivnih karakteristika memorije, a ne kao proizvod greške u ljudskoj memoriji. Greška u pogrešnom pripisivanju sećanja često ukazuje o neefikasnom memorijskom sistemu, međutim odrđeni naučnici veruju da je greška trošak povezan sa prednostima funkcionalnog i adekvatnog memorijskog sistema. [9]Greška u vidu pogrešne atribucije poboljšavaju memorijski sistem jer se gube informacije koje ne zahtevaju od ljudi da pamte sve specifične detalje. Specifični detalji bi bili sačuvani samo u situacijama kada je potrebno zapamtiti specifične detalje, kao što su sećanja na visoko emocionalno iskustvo.[9]

Neurološki uzroci uredi

Neurološke osnove lažnog prepoznavanja uredi

Pacijenti sa oštećenim mozgom pružili su koristan uvid u biološke mehanizme povezane sa lažnim prepoznavanjem. Rezultati studija u kojima su upoređivani nivoi lažnog prepoznavanja između pacijenata sa oštećenjem frontalnog režnja i kontrolne grupe istih uzrasta, pokazali su značajno veći nivo lažnog prepoznavanja među osobama sa oštećenjem frontalnog režnja. Smatra se da je oštećenje mozga izazvalo poremećaje u pravilnom pamćenju detalja ili je izazvalo neispravne procese pri preuzimanju informacija iz mozga. Ovi procesi su potrebni da bi se tačno prisetili porekla konkretnih sećanja.[9] Studije o lažnom prepoznavanja kod pacijenata sa amnezijom i sa oštećenjem medijalnog temporalnog režnja su pokazale da procesi koji su prisutni u tačnom prepoznavanju su takođe prustni i kod lažnog prepoznavanja. Ovi korteksi mozga igraju ulogu u obradi praćenja informacija, jer pokušavaju da ispitaju druge kortikalne izlaze. Kortikalni izlaz predstavlja informacije koje napuštaju moždanu koru. Ako su ovi korteksi (nervna tkiva) oštećeni, nema kontrole nad kortikalnim izlazima, stoga su sve veće šanse da dođe do lažnog prepoznavanja. Suprotno tome, pacijenti koji pate od amnezije ili Alchajmerove bolesti imaju smanjen nivo lažnog prepoznavanja, za koji se veruje da je uzrokovan kao posledica previše pokušaja da bi se uopšte stvorile informacije o semantičkoj suštini. Pacijenti sa ovim bolestima ne pamte skoro ništa i kao posledica toga bilo šta što zapravo zapamte će biti dobro kodirano u memoriji kao posledica mnogo pokušaja. Neće doći do lažnog sećanja ali zapamćena informacija će biti vrlo brzo zauvek zaboravljena.[9]

Lažna sećanja i PET skenovi uredi

Subjektima je pročitana lista povezanih reči pre nego što su ušli u PET skener. Tokom prvog skeniranja, subjekti bi prepoznavali i donosili odluke koje su im prethodno predstavljene reči.[9] Tokom drugog skeniranja, subjekti su morali da donesu odluke o rečima im nisu prezentovane. Na primer reči: odmor, umor, san, krevet, budan bi bile na listi, ali ne i reč „spavanje“. Ispitanici su tvrdili da pamte sličnu količinu neprezentovanih reči kao i reči koje su zaista predstavljene. Naučnici su primetili da su moždane aktivnosti tokom zadataka pravog i lažnog prepoznavanja bile veoma slične. Praćenjem krvotoka u mozgu otkrilo je da postoji protok u levom medijalnom temporalnom režnju i za istinito i lažno prepoznavanje.[19]

To ne znači da nije bilo razlika. Dok se prati protok krvi u mozgu tokom lažnog prepoznavanja, deo prednjeg režnja za koji se smatra da je ključni fakor sećanja je pokazao veću aktivnost kada je predstavljen sa lažnim prepoznavanjem nego sa istinitim.[9] Činilo se da je došlo do određenog neslaganja dok su subjekti pokušavali da pomno ispitaju zabačene reči, ali ih je nadvladala moćna iluzija memorije. Fascinantna je činjenica da podsvesno znamo da je sećanje lažno ali će to biti sakriveno iluzijom memorije i nikada neće doći do svesnog. Ova istraživanja su nam donela konkretna saznanja o moždanim aktivnostima pri prepoznavanju pravih i lažnih sećanja.

Konfuzija izvora i FMR skeniranje uredi

Istraživači su sproveli studiju u kojoj je od ispitanika zatraženo da izvrši zadatak obrade i pamćenja podataka u skeneru funkcionalne magnetne rezonance, gde su im predstavljene 192 fotografije scena u punoj boji (koje u centru sadrže novu predstavljenu scenu i manju sliku jednog od šest objekata). Učesnici su takođe dobili instrukcije da zamisle da koriste predstavljeni objekat u svakoj sceni i zamoljeni su da prijave da li su bili uspešni. Test memorije je primenjen nakon što su učesnici uklonjeni sa skenera. Test se sastojao od svih prethodno gledanih scena (starih) i jednakog broja novih scena (novih). Od njih je zatraženo da donesu odluku koja scena je stara, a koja se prvi put pojavljuje. Zatim su zamoljeni da izaberu objekat koji je uparen sa tom scenom. Istraživači su pokušavali da odrede nivoe pamćenja izvora informacija vezanih za objekte koji su upareni sa scenom tokom prvobitnog pamćenja.[20]

Istraživači su otkrili da je aktivacija peririnalnog korteksa bila veća za opozvane objekte, a aktivacija parahipokampalnog korteksa bila je veća kada su scene opozvane. Rezultati pružaju dokaze o jasnoj aktivaciji mozga pri kodiranju sećanja u podregionima medijalnog temporalnog režnja.  Prva podregija je peririnalni korteks, koji kodira informacije o predmetu. Druga podregija, parahipokampalni korteks, uključena je u informacije o izvoru sećanja. Kako je smanjena aktivacija povezana sa lošijim performansama, smanjena aktivacija desnog peririnalnog korteksa mogla bi biti mogući mehanizam za konfuziju izvora.[20]

"Sleeper" efekat uredi

Kada su ljudi izloženi ubedljivoj poruci (kao što je privlačna ili ubedljiva televizijska reklama), njihov stav prema zagovaranju poruke pokazuje značajan porast.[21]

Vremenom, međutim, čini se da njihovi novoformirani stavovi teže ka prvobitnim stavovima pre nego što su primili poruku, skoro kao da nikada nisu bili izloženi komunikaciji.[21]

Suprotno tome, neke poruke su često praćene znakom za sumnju (npr. odricanje od odgovornosti, izvor niske verodostojnosti) koji bi kod primaoca pobudio sumnju u validnost poruke i potisnuo svaku promenu stava do koje bi moglo doći usled izlaganja poruci. Štaviše, kada su ljudi izloženi ubedljivoj poruci praćenoj nagoveštajem o nekoj nepravilnosti ili razlogom za sumnju, ljudi imaju tendenciju da budu više ubeđeni tokom vremena. Ovo se naziva "sleeper" efekat .[22]

Na primer, u političkim kampanjama tokom važnih izbora, neodlučni birači često vide negativne reklame o nekoj stranci ili kandidatu. Takođe mogu primetiti da je protivkandidat umešan u objavu tog oglasa. Pretpostavlja se da bi to navelo glasače da dovode u pitanje istinitost oglasa, pa ih u početku možda neće ubediti. Međutim, iako izvoru oglasa nedostaje kredibilitet, veća je verovatnoća da će glasači kasnije biti ubeđeni (i na kraju će glasati protiv kandidata koji nije naklonjen oglasom).[22]

Ovaj obrazac promene stava zbunjuje socijalne psihologe skoro pola veka, prvenstveno zbog svoje kontraintuitivne prirode i zbog svog potencijala da pomogne u razumevanju procesa stava.[21]

Tri hipoteze kako nastaje "sleeper" efekat uredi

Zaboravljanje uredi

"Sleeper" efekat naterao je Karla Hovlanda i njegove kolege da veruju da je prihvatanje moguće zbog zaboravljanja znakova sumnje. Da bi testirali ovu hipotezu, istraživači su sproveli niz eksperimenata koji su se sastojali od po dva skupa ljudi. Svaki skup je dobio istu poruku ili informaciju, ali je jedan bio povezan sa veoma verodostojnim izvorom, dok je drugi bio povezan sa nepouzdanim izvorom. Praćenje ove dve grupe pokazalo je da je u početku poruka iz verodostojnog izvora bila lako prihvaćena u poređenju sa porukom iz nepouzdanog izvora. Nakon određenog vremena, ispitanici su ponovo pregledani. Ovo ispitivanje je otkrilo da je došlo do značajnog povećanja prihvatljivosti poruke sa nepouzdanim izvorom. Ovo je dovelo do hipoteze da je efekat primećen zbog činjenice da su ispitanici zaboravili na nepouzdanu prirodu izvora. Međutim, kasnija ispitivanja su otkrila da, uprkos povećanju prihvatljivosti, većina ispitanika i dalje pamti nepouzdani izvor poruke.[23]

Disocijacija uredi

Zbog ograničenja gornje hipoteze, istraživači su predložili novu teoriju, onu koja je tvrdila da subjekti nisu u potpunosti zaboravili izvor, već su samo posedovali oslabljenu vezu sa porukom, ili drugim rečima, poruka i znakovi sumnje su razdvojeni. Pošto je povezanost izvora i poruke vremenom oslabljena, opoziv poruke iz naše memorije ne bi prouzrokovao opoziv izvora, što rezultira "sleeper" efektom.[23]

Diferencijalno propadanje uredi

Hovland i njegove kolege su uspeli da razrade mnoge aspekte ovog efekta, ali su uspeli da zanemare jedan aspekt, to jest zašto je znak za sumnju lako zaboravljen, ali ne i sama poruka. Ovaj upit istraživali su Grinvald, Pratkanis i njihov tim, u nizu eksperimenata osmišljenih da odrede specifične parametre potrebne za pojavu "sleeper" efekta. Njihovi eksperimentalni rezultati sugerišu da se poruka i sumnja raspadaju različitim brzinama. Nakon ekspozicije, efekat ili memorija koja ukazuje na nepovrenje degradira se i nestaje mnogo brže u poređenju sa efektom poruke. Takođe, zanimljivo je da je redosled signala na nepoverljivost informacije i poruke takođe igrao važnu ulogu u stvaranju "sleeper" efekta. Efekat je viđen samo u slučajevima kada je znak pratio poruku i pojačavao sadržaj poruke.[23]

Eksperimentalna istraživanja uredi

Kriptomnezija uredi

Godine 1989. Alan Braun i Dana Marfi sproveli su niz eksperimenata baveći se fenomenom kriptomnezije. Prvi u nizu, ujedno i prvi laboratorijski eksperiment kriptomnezije, podrazumevao je grupe od četiri ispitanika od kojih se zahtevalo da smisle reči iz zadate kategorije. Idući redom, svaki ispitanik bi rekao odgovarajuću, prethodno neizrečenu reč, dok svako pojedinačno ne kaže četiri reči. Potom se od ispitanika tražilo da se prisete svih četiri pojmova koje su rekli za svaku kategoriju i na to da dodaju četiri potpuno nova. Zaključili su da su ispitanici 3–9% slučajeva govorili tuđe reči pri prisećanju izrečenih pojmova ili smišljanju novih. Primetili su da na frekventnost pojave kriptomnezije utiče i kompleksnost procedure. Naime, korišćenjem indeks kartica pri davanju odgovora, ispitanici su otežano pratili dolazak novih informacija.[24]

Između 1993. I 1999. godine usledili su eksperimenti koji su nadogradili dotadašnje zaključke o kriptomneziji koje su prikupili Braun i Marfi. Ričard Marš i Gordon Bauer sa Stanford Univerziteta su sproveli eksperiment tako što su od učesnika tražili da formiraju reči koristeći igricu traženja reči Bogl, dok im je protivnik bio računar. Kod ispitanika su primetili češću pojavu korišćenja odgovora koji nisu bili njihovi, nego što je to bio slučaj kod eksperimenata Brauna i Marfija.[25]

Naučnici su zapazili da pojava kriptomnezije varira u zavisnosti od uslova. Biće manja ako se od ispitanika traži da obrate pažnju na izvor svojih ideja, a veća ako smanje vreme koje imaju na raspolaganju. Marš tvrdi da je ovaj fenomen mnogo učestaliji nego što smo smo mi svesni i da, iako može da napravi polemiku oko izvora ideja, ne mora nužno da bude negativna pojava. Ima niz pozitivnih posledica u psihoterapiji, usvajanju društvenih normi kod dece i slično.

Lažna sećanja uredi

Oblikovanje pitanja uredi

Idejom da se sećanja menjaju samo pri prisećanju, bavili su se Elizabeta Loftus i Džon Palmer 1974. godine. Loftus i Palmer pokazali su ispitanicima video sudara automobila u različitim brzinama. Zatim su ih pitali kojom brzinom je vozio automobil, pritom koristeći drugačije glagole u opisu sudara: neki su navodili na manji sudar, neki na mnogo veći. Naučnici su izveli zaključak da je glagol korišćen pri opisu sudara više uticao na procenjenu brzinu, nego sama brzina prikazana na snimku. U kasnijem istraživanju, pitali su ispitanike da li su videli slomljeno staklo koje je usledilo sudaru, takođe menjajući intenzitet sudara izborom reči. Primetili su da oblikovanje pitanja igra značajnu ulogu u prisećanju događaja.[26]

Autobiografska lažna sećanja uredi

Koristeći se idejom pitanja koja navode na odgovor, 1996. godine Ira Hajman i Džoel Pentland sproveli su eksperimente na temu sećanja lažnih događaja iz detinjstva. Hajman je počeo 1995. od prikupljanja nekih informacija o stvarnim anegdotama iz detinjstva studenata od njihovih roditelja. Potom bi pitali učesnika da se priseti dogaćaja za koje su im rekli da su čuli od njihovih roditelja i da se očekuje da se sete više kako vreme odmiče. Tokom svakog od tri intervjua, sa razmakom od jednog dana, ispitivač bi dao kratak opis za tri stvarna događaja i jedan lažan, a ispitanik treba da kaže čega se seća u vezi njega.[27] Pokazalo se da su se učesnici prisećali više stvarnih događaja tokom vremena, što se isto pokazalo taćno i za lažne: tokom prvog intervjua ih se niko nije sećao, dok je procenat onih koji su se setili lažnih dogaćaja tokom trećeg intervjua porastao na 25. Ovde se formiranje lažnih sećanja može objasniti mešavinom lažnih sugestija sa nekom tačnom informacijom, što otežava uočavanje greške.[28]

Već sledeće godine, 1996 , zajedno sa Pentlandom je koristeći se istom metodologijom kroz eksperiment ispitao da li bi mentalne slike uticale na stvaranje lažnih sećanja. Princip je bio sličan: ispitivali su učesnike o istinitim događajima iz detinjstva, o kojima su saznali od roditelja, i jednim lažnim. Razlika je bila u reakciji ispitivača kada ispitanik ne može da se seti pomenutog događaja. U jednoj grupi bi ih zamolio da zamisle mentalnu sliku i opišu je, a u drugoj grupi da razmisle o događaju 1 minut i obema grupama bi rekao da će im to pomoći da se prisete. Prva grupa se prisetila više lažnih doživljaja nego što je druga grupa: 37.5% naspram 12.1%.[29]

Postavlja se pitanje da li lični detalji utiču na prisećanje događaja koji se nisu desili. Trejsi Desjardins i Alan Skoboria sproveli su eksperiment u kome su jednoj grupi opisali izmišljen događaj iz detinjstva ispitanika sa ličnim detaljima, kao što su imena ljudi iz njihovog života, dok je drugoj grupi opisana uopštena priča. Rezultati su pokazali da su 68.2% učesnika prve grupe prijavili sećanja na lažni događaj, dok je kod druge grupe procenat pao na 36.4%, odakle se izvodi zaključak da su lični detalji znatno uticali na sposobnost identifikovanja lažnog događaja.[30]

Diz - Rodiger - McDermot Paradigma 1995 uredi

DRM je procedura u kognitivnoj psihologiji koju je započeo Džejms Diz 1959. godine. Proširili su je i proslavili Henri Rodiger i Katlin McDermot 1995. godine.

U DRM eksperimentima, ispitivač pokazuje listu semantički povezanih reči (kao što su jastuk, odmor, krevet, noć)  i zatim traži od ispitanika da se seti što više reči sa liste. Učesnici su često govorili i povezanu reč, ali ne prisutnu na listi (npr. spavanje) za koju su bili ubeđeni da je na listi i nakon što im je ukazano da nije. U drugom eksperimentu korišćene su duže liste, gde je pojava pogrešnog prepoznavanja bila češća.[31] Neki ove rezultate objašnjavaju asocijativnim modelom pamćenja, odgovornim za pravljenje veze između pojmova na listi i semantički povezane reči koja nije na listi.[32] Drugi način da se objasni ova pojava je uz pomoć “Fuzzy-Trace” teorije, što bi značilo da lažna sećanja mogu nastati od preteranog odobravanja i prihvatanja suštinski odgovarajućih pojmova pri prisećanju. S druge strane, neki naučnici smatraju da se radi o grešci u praćenju izvora, jer dolazi do lažnog očekivanja izvora na osnovu uobičajenog konteksta za odrećenu vrstu pojma, što dovodi do lažnog izvora sećanja. Zamolili su ih i da ocene svoja sećanja po stepenu emocije, jasnoće mentalne slike i njihove sigurnosti u sećanje. Saznali su da nema razlike između novonastalih lažnih sećanja i istinskih događaja kojih su se prisetili.[33]

Lažna sećanja i “Flashbulb” memorija uredi

“Flashbulb” memorija se odnosi na sećanja na emotivno značajan događaj. Za primer se najčešće uzima slušanje vesti o ubistvu Džona Kenedija, mnogi mogu da se sete sa preciznošću šta su radili u trenutku kad su čuli, ko im je saopštio i slično. Prvi eksperiment u kome se upotrebio ovaj pojam, sproveli su Braun i Kulik 1977. godine i 99% učesnika je moglo da se seti detalja o ličnim okolnostima u kojima su prvi put čuli novosti o ubistvu, iako je prošlo 13 godina od tog događaja u vreme ispitivanja. Problem se pravi kod validnosti odgovora,s obzirom da je ispitivanje sprovedeno samo jednom.[34]

Ovaj problem su kasnije prevazišli Najser i Harš 1992. godine kad su proveli ispitivanje učesnika dan posle eksplozije spejs-šatla Čelendžer i 3 godine kasnije. U prvom ispitivanju imali su 220 činjenica, dok su u drugom imali 150, ali je njihova sigurnost u ispravnost sećanja bila velika. Zaključili su da zapravo i “Flashbulb” sećanja menjaju i blede vremenom, ali da je samopouzdanje u ta sećanja ono koje se ističe.[35]

“Sleeper” efekat uredi

Prvi koji je identifikovao “sleeper” efekat bio je Hovland 1949. godine u kontekstu pokušaja da se promeni mišljenje i moral uvrštenih vojnika Sjedinjene Amerike u Drugom svetskom ratu. Hovland je ispitao vojnike za njihova mišljenja 5 dana ili 9 nedelja nakon gledanja jednog vojnog propagandnog filma. Primetio je da je razlika u mišljenima onih koji su gledali film i onih koji nisu bio veći 9 nedelja nakon gledanja nego 5 dana. Preciznije, relativna razlika u odloženom ubeđivanju kod kontrolne i eksperimentalne grupe, bila je praćena velikim ubeđenjem kod eksperimentalne grupe, što je upravo ono što Hovland naziva “sleeper” efektom.[36] Međutim, kako je ovaj efekat stekao zainteresovanost, istraživači su nailazili na poteškoće u održavanju i replikovanju originalnih Hovlandovih pronalazaka i usledio je niz neuspešnih eksperimenata koji nisu vodili do jasnih zaključaka.

Zabeleženi slučajevi uredi

Svedočenje očevidaca kod dec uredi

U pravnom svedočenju, činjenica da su svedoci pod zakletvom ne isključuje pojavu nenamernih lažnih izveštaja: lažno pamćenje i kriptomnezija predstavlja značajan problem u slučajevima navodnog zlostavljanja dece, u kojima je glavni svedok već u nepovoljnom položaju.[37] Iako postoje individualne razlike, opšte je prihvaćeno da su mala deca veoma podložna tehnikama vođenja ispitivanja i pristrasnog intervjuisanja, zbog njihovog nedovoljnog kognitivnog razvoja. [38]Široka lepeza studija na ovu temu otkrila je da deca postaju preciznija u svojim sećanjima sa starenjem, a njihova sposobnost da ignorišu pristrasne prakse ispitivanja značajno raste do 12. godine. Kao rezultat toga, ohrabruje se neutralna formulacija kada se mora osloniti na svedočenje malog deteta.

Međutim, pojam pogrešnih dečjih sećanja je komplikovano pitanje: pamćenje se ne poboljšava striktno tokom vremena, već varira u broju napravljenih grešaka kako se razvijaju različite veštine. [39]Mala deca su veoma sklona sugestibilnosti i lažnim sećanjima, čak i za lažne priče-situacije koje su sama osmislili. Ovo je verovatno zbog strategija kompenzacije memorije slika i mašte koje se koriste u ranom uzrastu. Kako deca stare, druge strategije pamćenja, kao što su slušne probe ili korišćenje šema i semantičkih odnosa, zamenjuju oslanjanje na slike, što dovodi do pouzdanijih sećanja na događaje, ali takođe predstavlja veće mogućnosti za greške u pamćenju. Kada deca dođu u srednju školu, strategije pamćenja kao što su audio probe, formiranje šema i semantička povezanost postaju sve češće, ovo predstavlja povećanu verovatnoću grešaka u pamćenju, kao što su one koje se vide u paradigmi Deese–Roediger–McDermott.

Svedočenje očevidaca kod odraslih uredi

Kao što je napomenuto, do pogrešne atribucije verovatno dolazi kada pojedinci nisu u mogućnosti da prate i kontrolišu uticaj svojih stavova u vreme pronalaženja. [40]Stoga su istraživači primenili tehnike da minimiziraju pogrešnu atribuciju ohrabrujući pojedince da se fokusiraju na karakteristične karakteristike, a ne na svojstva koja mogu izazvati uticaj ličnih stavova. Jedno važno pitanje koje se razmatra jeste da li ljudi brkaju pogrešne predloge i lične stavove za svoja prava sećanja na događaj koji su svedočili. Štaviše, pogrešna atribucija sećanja je posebno dobro istražena u smislu njene primene na slučajeve potencijalne sugestivnosti očevidaca. Trenutno, istraživači su se fokusirali na utvrđivanje okolnosti pod kojima može doći do pogrešne atribucije i faktora koji bi mogli povećati ili umanjiti ove greške u situaciji očevidca.[41]

U pogledu svedočenja očevidaca, procene verodostojnosti sećanja su posebno važne po svom ubedljivom uticaju. U bilo kojoj fazi pravnog predmeta, uspeh ili neuspeh ubeđivanja očevidaca može imati posledice. Uopšteno govoreći, ljudi pretpostavljaju da je svedočenje odrasle osobe verodostojnije i tačnije, na osnovu pretpostavke da su odrasli bolji izveštači o pamćenju. U ovom kontekstu, pretpostavlja se da deca imaju slabe sposobnosti pamćenja. Svedočenje kod odraslih razlikuje se od svedočenja dece na nekoliko drugih načina. Prvo, odrasli imaju tendenciju da daju više informacija, bilo tačnih ili netačnih, u pravnom slučaju. Međutim, opšti obrazac je da se sa godinama povećava količina ispravno zapamćenih informacija. Najzad, na objektivna pitanja se tačnije odgovara uz manji uticaj sugestibilnosti kod odraslih.[42]

Izvor konfuzije u kasnijem životu uredi

Uspešno pamćenje uključuje prepoznavanje da je nešto poznato i sećanje konteksta u kojem je to prethodno doživljeno.Sa godinama, sposobnost razlikovanja novih i starih događaja počinje da opada i greške u sećanju postaju sve češće. [43]Koen i Fokner su otkrili slične greške u zabuni u vezi sa uzrastom deset godina ranije kada su proučavali kratke događaje, a ne liste reči. Od učesnika je zatraženo da izvedu, zamisle ili pogledaju niz kratkih događaja (postavljanje viljuške na tanjir, stavljanje olovke u šolju, itd.). Kasnije su ih pitali da li su konkretni događaji poznati i kako su se desili. Studija je otkrila da je veća verovatnoća da stariji ispitanici nego mlađi tvrde da prepoznaju događaje koji se nikada nisu dogodili. Pored toga, verovatnije je da će ovi učesnici reći da su posmatrali određene radnje koje se dešavaju kada su zapravo ili zamišljali da se dešavaju ili nikada nisu iskusili radnje. Ove studije pokazuju da jednostavno uvežbavanje materijala možda neće uvek pomoći u poboljšanju pamćenja. U Džejkobijevoj studiji, stariji odrasli koji su pročitali reč nekoliko puta verovatno će je tačno proceniti kao poznatu, ali su tada verovatnije mislili da su čuli reč koja se čita naglas, umesto da je sami čitaju. Džejkobi objašnjava da su (zato što je ponavljanje reči dovelo do povećanja prepoznavanja, ali do smanjenja sposobnosti da se tačno zapamti izvor) prepoznavanje i praćenje izvora su verovatno odvojeni neurološki procesi.[44]

 
Normalan mozak - Alchajmer

Ovo bi moglo baciti malo svetla na uobičajeni fenomen pacijenata sa Alchajmerovom bolešću[45] koji pogrešno smatraju da su često predstavljena lica koja nisu poznata kao lica slavnih ili da stalno postavljaju isto pitanje. Pacijenti mogu da prepoznaju lica ili da identifikuju da je tema pitanja važna i o kojoj se nedavno razgovaralo, ali nemaju sećanja za značenje pridato ovim uobičajenim stimulansima, pa će pogrešno pripisati ovo poznato ili jednostavno ponovo pitati. Pacijenti koji greše često predstavljaju lica koja nisu poznata kao lica poznatih ili postavljaju isto pitanje više puta.


Reference uredi

  1. ^ Baddeley, A.; Conway, M.; Aggleton, J.; Schacter, Daniel L.; Dodson, Chad S. (2001-09-29). „Misattribution, false recognition and the sins of memory”. Philosophical Transactions of the Royal Society of London. Series B: Biological Sciences. 356 (1413): 1385—1393. PMC 1088522  . PMID 11571030. doi:10.1098/rstb.2001.0938. 
  2. ^ „APA PsycNet”. psycnet.apa.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-04-30. 
  3. ^ „APA PsycNet”. psycnet.apa.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-04-30. 
  4. ^ Schacter, Daniel L.; Koutstaal, Wilma; Norman, Kenneth A. (1997-09-01). „False memories and aging”. Trends in Cognitive Sciences (na jeziku: engleski). 1 (6): 229—236. ISSN 1364-6613. PMID 21223912. S2CID 2603560. doi:10.1016/S1364-6613(97)01068-1. 
  5. ^ Harris, Adrienne (1996-01-01). „False memory? False memory syndrome? The so‐called false memory syndrome?”. Psychoanalytic Dialogues. 6 (2): 155—187. ISSN 1048-1885. doi:10.1080/10481889609539114. 
  6. ^ Prasad, Deepasri; Bainbridge, Wilma A. (2021-09-27). „The Visual Mandela Effect: Evidence for specific shared false memories in popular iconography”. Journal of Vision (na jeziku: engleski). 21 (9): 2121. ISSN 1534-7362. S2CID 239666853. doi:10.1167/jov.21.9.2121. 
  7. ^ Deffenbacher, Kenneth A.; Bornstein, Brian H.; Penrod, Steven D. (2006-06-01). „Mugshot Exposure Effects: Retroactive Interference, Mugshot Commitment, Source Confusion, and Unconscious Transference”. Law and Human Behavior (na jeziku: engleski). 30 (3): 287—307. ISSN 1573-661X. PMID 16741635. S2CID 15154485. doi:10.1007/s10979-006-9008-1. 
  8. ^ academic.oup.com https://academic.oup.com/jcr/article-abstract/11/2/632/1806528. Приступљено 2022-04-30.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  9. ^ а б в г д ђ е ж Schacter, Daniel L. (1999). „The seven sins of memory: Insights from psychology and cognitive neuroscience.”. American Psychologist. 54 (3): 182—203. ISSN 1935-990X. PMID 10199218. S2CID 14882268. doi:10.1037/0003-066x.54.3.182. 
  10. ^ Johnson, Marcia K.; Hashtroudi, Shahin; Lindsay, D. Stephen (1993). „Source monitoring.”. Psychological Bulletin. 114 (1): 3—28. ISSN 1939-1455. PMID 8346328. doi:10.1037/0033-2909.114.1.3. 
  11. ^ Defeldre, Anne-Catherine (2005). „Inadvertent plagiarism in everyday life”. Applied Cognitive Psychology. 19 (8): 1033—1040. ISSN 0888-4080. doi:10.1002/acp.1129. 
  12. ^ Marsh, Richard L.; Landau, Joshua D.; Hicks, Jason L. (1997). „Contributions of inadequate source monitoring to unconscious plagiarism during idea generation.”. Journal of Experimental Psychology: Learning, Memory, and Cognition. 23 (4): 886—897. ISSN 1939-1285. doi:10.1037/0278-7393.23.4.886. 
  13. ^ а б в SCHACTER, DANIEL L.; CHIAO, JOAN Y.; MITCHELL, JASON P. (2003). „The Seven Sins of Memory”. Annals of the New York Academy of Sciences. 1001 (1): 226—239. ISSN 0077-8923. PMID 14625363. S2CID 144885545. doi:10.1196/annals.1279.012. 
  14. ^ Benjamin, Aaron S. (2001). „On the dual effects of repetition on false recognition.”. Journal of Experimental Psychology: Learning, Memory, and Cognition. 27 (4): 941—947. ISSN 1939-1285. PMID 11486927. doi:10.1037/0278-7393.27.4.941. 
  15. ^ Iii, Henry L. Roediger; Marsh, Elizabeth J. (2009-08-04). „False memory”. Scholarpedia (на језику: енглески). 4 (8): 3858. Bibcode:2009SchpJ...4.3858R. ISSN 1941-6016. doi:10.4249/scholarpedia.3858  . 
  16. ^ Nickerson, Raymond S.; Adams, Marilyn Jager (1979). „Long-term memory for a common object”. Cognitive Psychology. 11 (3): 287—307. ISSN 0010-0285. S2CID 53215209. doi:10.1016/0010-0285(79)90013-6. 
  17. ^ Reyna, Valerie F.a; Lloyd, Farrell (1997). „Theories of false memory in children and adults”. Learning and Individual Differences. 9 (2): 95—123. ISSN 1041-6080. doi:10.1016/s1041-6080(97)90002-9. 
  18. ^ Steffens, Melanie Caroline; Mecklenbräuker, Silvia (2007). „False Memories”. Zeitschrift für Psychologie / Journal of Psychology. 215 (1): 12—24. ISSN 0044-3409. doi:10.1027/0044-3409.215.1.12. 
  19. ^ Schacter, Daniel L.; Reiman, Eric; Curran, Tim; Yun, Lang Sheng; Bandy, Dan; McDermott, Kathleen B.; Iii, Henry L.Roediger (1996). „Neuroanatomical Correlates of Veridical and Illusory Recognition Memory: Evidence from Positron Emission Tomography”. Neuron. 17 (2): 267—274. ISSN 0896-6273. PMID 8780650. S2CID 9262181. doi:10.1016/s0896-6273(00)80158-0. 
  20. ^ а б Awipi, T.; Davachi, L. (2008). „Content-specific source encoding in the human medial temporal lobe.”. Journal of Experimental Psychology: Learning, Memory, and Cognition. 34 (4): 769—779. ISSN 1939-1285. PMC 2938959  . PMID 18605867. doi:10.1037/0278-7393.34.4.769. 
  21. ^ а б в Chakravarti, Dipankar; Eagly, Alice H.; Chaiken, Shelly (1997). „The Psychology of Attitudes”. Journal of Marketing Research. 34 (2): 298. ISSN 0022-2437. JSTOR 3151869. doi:10.2307/3151869. 
  22. ^ а б Hovland, Carl I.; Weiss, Walter (1951). „The Influence of Source Credibility on Communication Effectiveness”. Public Opinion Quarterly. 15 (4): 635. ISSN 0033-362X. doi:10.1086/266350. 
  23. ^ а б в „Psychology 101: Understanding the Sleeper Effect With Examples”. Psychologenie (на језику: енглески). 2015-05-07. Приступљено 2022-04-30. 
  24. ^ Brown, Alan S.; Murphy, Dana R. (1989). „Cryptomnesia: Delineating inadvertent plagiarism.”. Journal of Experimental Psychology: Learning, Memory, and Cognition. 15 (3): 432—442. ISSN 1939-1285. doi:10.1037/0278-7393.15.3.432. 
  25. ^ Marsh, Richard L.; Bower, Gordon H. (1993). „Eliciting cryptomnesia: Unconscious plagiarism in a puzzle task.”. Journal of Experimental Psychology: Learning, Memory, and Cognition. 19 (3): 673—688. ISSN 1939-1285. PMID 8501434. doi:10.1037/0278-7393.19.3.673. 
  26. ^ Loftus, Elizabeth F.; Palmer, John C. (1974). „Reconstruction of automobile destruction: An example of the interaction between language and memory”. Journal of Verbal Learning and Verbal Behavior. 13 (5): 585—589. ISSN 0022-5371. S2CID 143526400. doi:10.1016/s0022-5371(74)80011-3. 
  27. ^ Hyman, Ira E.; Husband, Troy H.; Billings, F. James (1995). „False memories of childhood experiences”. Applied Cognitive Psychology. 9 (3): 181—197. ISSN 0888-4080. doi:10.1002/acp.2350090302. 
  28. ^ Trauma & memory. Linda Meyer Williams, Victoria L. Banyard. Thousand Oaks, Calif.: Sage Publications. 1999. ISBN 0-7619-0771-8. OCLC 39235674. 
  29. ^ Hyman, Jr., Ira E.; Pentland, Joel (1996). „The Role of Mental Imagery in the Creation of False Childhood Memories”. Journal of Memory and Language. 35 (2): 101—117. ISSN 0749-596X. doi:10.1006/jmla.1996.0006. 
  30. ^ Desjardins, Tracy; Scoboria, Alan (2007). „"You and your best friend Suzy put Slime in Ms. Smollett's desk": Producing false memories with self-relevant details”. Psychonomic Bulletin & Review. 14 (6): 1090—1095. ISSN 1069-9384. PMID 18229480. S2CID 28634962. doi:10.3758/bf03193096. 
  31. ^ Roediger, Henry L.; McDermott, Kathleen B. (1995). „Creating false memories: Remembering words not presented in lists.”. Journal of Experimental Psychology: Learning, Memory, and Cognition. 21 (4): 803—814. ISSN 1939-1285. doi:10.1037/0278-7393.21.4.803. 
  32. ^ Robinson, Kerry J.; Roediger, Henry L. (1997). „Associative Processes in False Recall and False Recognition”. Psychological Science. 8 (3): 231—237. ISSN 0956-7976. S2CID 9346124. doi:10.1111/j.1467-9280.1997.tb00417.x. 
  33. ^ Pezdek, Kathy; Lam, Shirley (2007). „What research paradigms have cognitive psychologists used to study "False memory," and what are the implications of these choices?”. Consciousness and Cognition. 16 (1): 2—17. ISSN 1053-8100. PMID 16157490. S2CID 26112258. doi:10.1016/j.concog.2005.06.006. 
  34. ^ Brown, Roger; Kulik, James (1977). „Flashbulb memories”. Cognition. 5 (1): 73—99. ISSN 0010-0277. S2CID 53195074. doi:10.1016/0010-0277(77)90018-x. 
  35. ^ Neisser, Ulric; Harsch, Nicole (1992), Winograd, Eugene; Neisser, Ulric, ур., Phantom flashbulbs: False recollections of hearing the news about Challenger, Emory Symposia in Cognition, Cambridge University Press, стр. 9—31, ISBN 978-0-521-40188-3, doi:10.1017/cbo9780511664069.003, Приступљено 2022-04-30 
  36. ^ Hovland, Carl I.; Lumsdaine, Arthur A.; Sheffield, Fred D. (1949). „Experiments on mass communication, Vol. 3.”. doi:10.1037/14519-000. 
  37. ^ Muir-Broaddus, Jacqueline; King, Tamara; Downey, Dinah; Petersen, Mark (1998-09-01). „Conservation as a predictor of individual differences in children's susceptibility to leading questions”. Psychonomic Bulletin & Review (на језику: енглески). 5 (3): 454—458. ISSN 1531-5320. S2CID 144981689. doi:10.3758/BF03208821. 
  38. ^ Parker, Janat Fraser; Haverfield, Elizabeth; Baker-Thomas, Stephanie (1986). „Eyewitness Testimony of Children1”. Journal of Applied Social Psychology (на језику: енглески). 16 (4): 287—302. ISSN 0021-9029. doi:10.1111/j.1559-1816.1986.tb01141.x. 
  39. ^ Brainerd, C.J.; Reyna, V.F.; Forrest, T.J. (2002). „Are Young Children Susceptible to the False-Memory Illusion?”. Child Development (на језику: енглески). 73 (5): 1363—1377. ISSN 0009-3920. PMID 12361306. doi:10.1111/1467-8624.00477. 
  40. ^ „APA PsycNet”. psycnet.apa.org (на језику: енглески). Приступљено 2022-04-30. 
  41. ^ Zaragoza, Maria S. (1987), „Memory, Suggestibility, and Eyewitness Testimony in Children and Adults”, Ур.: Ceci, Stephen J.; Toglia, Michael P., Children's Eyewitness Memory (на језику: енглески), Springer US, стр. 53—78, ISBN 978-1-4684-6338-5, doi:10.1007/978-1-4684-6338-5_4, Приступљено 2022-04-30 
  42. ^ Goodman, Gail S.; Reed, Rebecca S. (1986-12-01). „Age differences in eyewitness testimony”. Law and Human Behavior (на језику: енглески). 10 (4): 317—332. ISSN 1573-661X. S2CID 143732060. doi:10.1007/BF01047344. 
  43. ^ Perfect, Timothy J.; Harris, Lucy J. (2003-06-01). „Adult age differences in unconscious transference: Source confusion or identity blending?”. Memory & Cognition (на језику: енглески). 31 (4): 570—580. ISSN 1532-5946. PMID 12872873. S2CID 15025059. doi:10.3758/BF03196098. 
  44. ^ https://academic.oup.com/hcr/article-abstract/23/2/278/4564917. Pristupljeno 2022-04-30.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  45. ^ Bush, Ashley I. (2003-04-01). „The metallobiology of Alzheimer's disease”. Trends in Neurosciences (na jeziku: engleski). 26 (4): 207—214. ISSN 0166-2236. PMID 12689772. S2CID 22646636. doi:10.1016/S0166-2236(03)00067-5. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Погрешно_приписивање_памћења&oldid=27818081”