Pokolj u Postoloprtiju
Pokolj u Postoloprtiju dogodio se nakon Drugog svetskog rata u junu 1945. godine, kada je čehoslovačka vojska bez suđenja ubila nekoliko stotina interniranih civila nemačke nacionalnosti iz Postoloprtija i okoline. Ovaj pokolj je odneo najveći broj žrtava na severu Češke u posleratnoj istoriji i bio je drugi najtragičniji događaj tokom takozvanog nasilnog proterivanja Nemaca iz Čehoslovačke.[1] Iako je među ubijenim bilo nemačkih ratnih zločinaca, jedan broj ljudi je izgubilo život samo zato što se smatralo da su bili povezane sa takozvanim Brnovskim maršem smrti, a bilo je i među ubijenima i nedužne dece.
| Pokolj u Postoloprtiju | |
|---|---|
 Kasarna u Postoloprtiju u kojoj se dogodio pokolj | |
| Mesto | Postoloprti |
| Datum | jun 1945. |
| Meta | Nemci, |
| Ubijeno | 2.000—3.000 |
Pozadina događaja uredi
Do maja 1945. godine sovjetska Crvena armija osvojila je Slovačku i Češku zajedno sa nekadašnjim Trećim rajhom. Jedan režim uskraćivanja suvereniteta, čistki, pogubljenja i političke cenzure zamenio je drugi, pošto se ponovo ujedinjena Čehoslovačka brzo upila u komunističku orbitu Varšavskog pakta. Vraćajući se iz egzila, čehoslovački predsednik Edvard Beneš zatekao je slomljenu naciju razjarenu etničkom mržnjom prema Nemcima, bez obzira na njihova politička uverenja ili mišljenje o nacizmu ili antislovenskom nacističkom šovinizmu. Kultura, etnička pripadnost, pa čak i zvuk nemačkog jezika gadili su se mnogim Česima.
Više od 250.000 ljudi u Čehoslovačkoj umrlo je tokom rata zbog pogubljenja, zatvora ili u tranzitnim logorima u zemlji i inostranstvu (Poljskoj), a 300.000 Čeha i Jevreja deportovano je u koncentracione logore U razumljivoj antinemačkoj histeriji koja je usledila, u čehoslovačkoj vladi je bilo uzvišeno da „nacija preživljava samo nadajući se osveti“ .
U opsežnoj generalizaciji koja je sve Nemce lažno smatrala ratobornim, profašističkim i antičeškim, Čehoslovaci su planirali da u potpunosti unište čitavu nemačku manjinu staru 1.000 godina samo zbog njihove etničke pripadnosti, efikasno očistivši više od 28,8% nacionalnog stanovništva za samo nekoliko godina.
Jedna od takvih zločina u antinemačkoj histeriji koja je zavladala među Česima bio je i pokolj u Postoloportiju u kome je stradalo prema gruboj proceni oko 2.000-3000 Nemaca.
Pokolj uredi
Grad Postoloprti je Generalštab Ministarstva narodne odbrane odredio za novo sedište 1. divizije.[2] Sredinom maja 1945. godine njegova prva operativna grupa stigla je u Postoloprti sa zadatkom da očisti područje od Nemaca.[3][2] Na licu mesta joj je pomagao deo Revolucionarne garde predvođen bivšim opštinskim policajcem Bohuslavom Marekom.
| Genocid, pokolj ili ubistvo? |
|
General nam je tada rekao: Zavidim vam, imate veliku priliku ovde i setite se da je dobar Nemac mrtav Nemac...Što ih je manje, manje neprijatelja ćemo imati... Što ih manje pređe granice, to ćemo imati manje neprijatelja.". |
| opisao je vojnik Jan Čupka u svojoj izjavi istraćnim organima.[4] |
Na osnovu dobijenih uputstava, čehoslovačka vojska je krajem maja i u junu 1945. godine internirala muškarce od 13 do 65 godina nemačke nacionalnosti iz Postoloprtija i obližnjeg Žateca u kasarnu u Postoloportiju, jedan deo, a ostali su poslati u logor u lokalnoj fazanariji.[5]
Internirani su podeljeni u nekoliko grupa:
- Muškarci uzrasta od 13 do 65 godina odvedeni su u kasarnu (u kojoj je za vreme okupacije Čehoslovačke postojao kamp za uvežbavanje Hitlerjugenda.[4]
- :ene, deca i starci bili koncentrisani u logoru u fazaneriji.[5]
Nakon prikupljanja budućih žrtava pokolja njih najmanje 763 je streljano bez prethodnog suđenja. Pogubljenja su se odvijala direktno u fazaneriji, u školi, u kasarni, na stazi, u vinogradu i peskovniku.[6]
Među pogubljenima bilo je i pet dečaka iz redova bivše Hitlerove omladine, uzrasta od 12 do 15 godina, koji su želeli da pobegnu iz logora ili uberu voće. Uhvatila ih je patrola i svirepo pretukla po nalogu Bohuslava Mareka. Zatim ih je demonstrativno pogubila pred očima ostalih interniranih lica.[5]
Ostali Nemci koji nisu pogubljeni internirani su i kasnije deportovani u Nemačku.
Iako istražna komisija osnovana 1947. godine, nije identifikovala krivce, konačni izveštaj o njenom radu ostao je strogo čuvana tajna. Posle komunističkog puča, četrdeset godina se nije smelo pričati o pokolju. Iza toga je stojao najverovatnije ovakav stav jednog od učesnika događaja kapetana Vojteha Cernog:
Nemci su učinili toliko zla da im se nikada ne možemo odužiti, čak i ako izvršavamo egzekucije svaki dan...ako je nemačka nacija uspela da usmrti 25 miliona ljudi, teško je postupiti drugačije ako želimo da idemo u korak s njima.[4]
Prva istraga uredi
Godine 1947. godine, pokoljem u Proloprtiju počela je da se bavi istražna komisija Ustavotvorne nacionalne skupštine koju je predvodio narodni zamenik Odbora za bezbednost dr Bohumir Bunžou.[5] U komisiji su kao članovi bili dr Jaroslav Kokeš, Vaclav Holub, Jozef Horvat i dr Kacl.[6]
Po nalogu komisije izvršena je tajna ekshumacija žrtava od 17. do 27. septembra 1947. godine.[5] Ekshumacija se dogodila u prisustvu zvanične komisije koja se sastojala od komandanta razvoja, službenog lekara i istražnog sudije. Pronađeno je devet masovnih grobnica u kojima se nalazilo 763 tela, uključujući i pet žena i jedno dete.[7] U fazaneriji su pronađena ukupno 452 tela.[4]
Međutim, stvarni broj žrtava može biti veći jer možda nisu pronađene sve grobnice jer... Svedočeći pred istražnom komisijom svi su se složili da je ubistvima Nemaca bilo. Međutim, istovremeno su svi negirali da su učestvovati u pogubljenjima. Tako da nije bilo nikoga ko bi mogao da obavesti svoje pretpostavljene o pogubljenjima.
Komisija je saslušala Černog i Mareka. Černi je takođe priznao da je izdao naredbu, a Marek je procenio broj pogubljenih na hiljadu ljudi.[7]
Kako je divljačko proterivanje Nemaca bilo izuzetno ostljivo politički pitanje, krivci nisu identifikovani, a konačni izveštaj komisije ostao je u tajnosti. Ministarstvo nacionalne odbrane i Ministarstvo unutrašnjih poslova takođe su celu stvar opravdali revolucionarnom odmazdom.[5]
Nakon dolaska komunističkog režima na vlast, svaka dalja istraga je zaustavljena i pokolj u Postoloprtu postao je tabu tema.[5]
Poslanik dr Bohumir Bunž, predstenik istražne komisije, morao je da emigrira nakon februarskog puča i u narednom periodu u političkom suđenju, osuđen je na smrt u odsustvu.[5] Nikom osim njemu nikada nije suđeno u vezi sa pokoljem.
Obnovljena istraga uredi
Slučaj je ponovo otvoren nakon Baršunaste revolucije 1989. godine. Policija je slučaj istražila ukupno tri puta.[4] Prvo je izjavila da se pokolj zaista dogodio, ali nije uspela da identifikuje krivce.[5]
| Genocid, pokoljili ubistvo? |
|
Krivični zakonik u to vreme nije poznavao krivično delo genocida. Ali da postoji, ne bih ih optuživao za ubistvo, već za genocid. |
| Istražitelj Pavel Karas 2009.[4] |
Ovo se dogodilo tek nakon istrage 2006-2009. Tada je policija ispitala 37 svedoka, uključujući i one koji žive u Nemačkoj. Policija je zaključila da je štabni kapetan Vojteh Černi naredio ubistvo pet dečaka, dok je šegrt postolar i opštinski policajac iz Postoloprtija Bohuslav Marek naredio ubistvo još tri osobe. Blak i Mark su najverovatnije bili odgovorni za druga ubistva.[4] Prema istražitelju Pavelu Karasu, reč je o ubistvima prema tadašnjem zakonu, koji bi danas bio klasifikovan kao genocid .[5]
Broj žrtava uredi
Tokom ekshumacije pronađene su 763 žrtve pokolja, ali ovaj broj verovatno nije konačan. Izveštaj parlamentarne istražne komisije, osnovane 1947. godine, procenjuje broj žrtava na 2.300.[4]
Procene istoričara se kreću od 2000-3000 smrtnih slučajeva.[8]
Suprotstvaljeni stavovi uredi
- Prvi stav
Kao rezultat zaključaka istoričara dolazi se i do kritičkog stava prema opisu događaja i njegovoj istrazi. Naime u jednom od izveštaja navodi se da: nema dovoljno dokazano da li su ekshumirana tela zaista samo ostaci Nemaca ubijenih posle Drugog svetskog rata ili su među ovim telima i tela ubijenih Jevreja koji su bili zatvoreni tokom rata u ovoj kasarnik ili mrtvih zatvorenika iz nemačkih koncentracionih logora ubijenih tokom marša smrti.
- Drugi stav
Druga kritika ukazuje na činjenicu da Nemci ubijeni nakon rata nisu bili samo civili, već da su većina bili pripadnici SS-a i NSDAP-a .[10]
- Treći stav
Nesporno je da su nacisti počinili stravična zverstva nad češkim narodom. Međutim, nisu sudetski i karpatski nemački farmeri i fabrički radnici osudili na desetine hiljada ljudi na smrt u Hajdrihovim zatvorima ili u koncentracionim logorima u Terezienštatu i Aušvicu. Iako su sudetski Nemci pokazali ogromnu podršku Hitleru iulazak Nemačke 1938. godine i na kraju doprineli političkoj krizi koja je uništila čehoslovačku nezavisnost, sudetski Nemci su razvili različita politička uverenja do 1945. godine
Fašizam, komunizam, pročeško pomirenje, i socijalizam su svi bili prisutni dok su se sudetski Nemci prilagođavali predstojećem padu Trećeg rajha i ponovnom uspostavljanju čehoslovačke suverenosti nad nemačkom manjinom.
Bez obzira na eklektična politička uverenja i stepen krivice sudetskih Nemaca, Čehoslovaci su na kraju uništili čitavu etničku zajednicu od više od 3.000.000 civila - nacista, rasista, antifašista i socijalista - jednostavno zbog svoje etničke pripadnosti, šaljući porodice koje su prethodno sastavni deo regiona vekovima u dijasporu kao jednu od najvećih izbegličkih zajednica veka.
Spomen obeležje uredi
Gradski Savet Postoloprtija je 4. novembra 2009. godine odlučio da se na mestu masovnih ubistava Nemaca podigne spomenik. To se dogodilo nakon dva prethodna odbijanja tadađnjih savetnika.
Na spomeniku, čije je postavljanje platila gradska kuća Postoloprtija, nalazi se spomen ploća sa natpisom na češkom i nemačkom jeziku:
- Svim nevinim žrtvama postoloprtskih događaja iz maja i juna 1945. godine
Iz originalnog nacrta teksta, koji je glasio:
- „Nemačkim žrtvama pokolja u Postoloprtiju 1945. godine“,
Izostavljeni su podaci o nemačkoj nacionalnosti žrtava, reč „pokolj” zamenjena je neutralnom rečju „događaj”.[3]
Izvori uredi
- ^ webmaster@tyden.cz, TYDEN, www tyden cz, e-mail: (2009-11-04). „Vznikne památník obětem postoloprtského masakru”. TÝDEN.cz (na jeziku: češki). Pristupljeno 2021-05-14.
- ^ a b televize, Česká. „Také vraždy přivítaly mír”. ČT24 - Nejdůvěryhodnější zpravodajský web v ČR - Česká televize (na jeziku: češki). Pristupljeno 2021-05-14.
- ^ a b „Adam Drda: Pomník "postoloprtským událostem"”. Rozhlas (na jeziku: češki). 2009-11-09. Pristupljeno 2021-05-14.
- ^ a b v g d đ e ž BÁRTOVÁ, Eliška. Největší poválečný masakr Němců vyřešen. Známe vrahy online. Aktuálně.cz, rev. 1. 6. 2009.
- ^ a b v g d đ e ž z i „Největší poválečný masakr Němců vyřešen. Známe vrahy | Aktuálně.cz”. Aktuálně.cz - Víte, co se právě děje (na jeziku: češki). 2009-06-01. Pristupljeno 2021-05-14.
- ^ a b VACEK, Eduard. Poválečný gestapismus – 2 díl. Historická penologie. 2004, čís. 4, s. 14.
- ^ a b BÁRTOVÁ, Eliška. Největší masakr: Sto lopat, sto motyk, 763 zastřelených [online]. Aktuálně.cz, rev. 2009-06-01
- ^ VACEK, Eduard. Poválečný gestapismus – 2 díl. Historická penologie. 2004, čís. 4, s. 14
- ^ „Češi, anebo Němci? Co říkáte, pane Komárku?”. iDNES.cz. 2010-01-20. Pristupljeno 2021-05-14.
- ^ Pick, Miloš. „Přepisování dějin místo pokání | Českénárodnílisty.cz”. www.ceskenarodnilisty.cz. Pristupljeno 2021-05-14.
Literatura uredi
- VACEK, Eduard. Poválečný gestapismus – 2 díl. Historická penologie. 2004, čís. 4, s. 11–18.
- Andreas Kalckhoff; Otokar Löbl. Pravdou k smíření - „Případ Postoloprty“ a jeho vyrovnání 1945-2010. [s.l.]: [s.n.], 2010.
Spoljašnje veze uredi
- Zmizela kasárna, kde Češi popravovali Němce. Místním to nevadí, v Postoloprtech je historie tabu, 25. března 2017, Aktuálně.cz
- Pravdou k smíření: „Případ Postoloprty“ a jeho vyrovnání 1945–2010
- Také vraždy přivítaly mír, Historie.cs, 17. 12. 2007
- Zapomenutí?, Pomník obětem "Postoloprtského masakru", projekt k předmětu „Krajinná a zahradní architektura”, 2010