Politika tolerancije (holandsko pravo)

Politika tolerancije (hol. gedoogbeleid, tolerancija u zakonu) u kontekstu holandskog prava najčešće se odnosi na nesprovođenje određenih zakona. Holandska vlada toleriše neke prekršaje. Ove politike su često izazvane tenzijama između ugovornih obaveza i unutrašnje politike. Politika tolerancije može biti rezultat nesposobnosti izvršnih organa da sprovode određene zakone, ali može biti i svestan izbor ako se zakon ili njegovo sprovođenje smatraju beskorisnim, dok je izmena ili ukidanje dotičnog zakona previše politički osetljiva.

Tolerancija može biti aktivna, pasivna ili selektivna.

• Aktivna ili izričita tolerancija evidentirana je odlukom o toleranciji u kojoj se građanin može suštinski informisati o dozvoljenom ponašanju. Ako još nije moguće izdati dekret o toleranciji, tada je moguće službeno tolerisanje.
• U slučaju pasivnog ili prećutnog tolerisanja, upravno telo je svesno kršenja zakona, ali ne preduzima nikakve mere i ne preduzima bilo kakve mere izvršenja.
• Selektivna tolerancija odvija se samo na operativnom nivou, što daje izvršiocima prostora da efikasnije deluju protiv ponašanja smetnji. Prevencija neželjenog ponašanja i minimiziranje štetnosti za životnu sredinu su najvažniji razlozi za to.

Politika lakih droga

Politika droga u Holandiji dobro je poznat primer politike tolerancije. Formalno je svako ko poseduje bilo kakvu količinu droge kažnjiv, ali policija (i javno tužilaštvo) ne postupa protiv trgovine mekim drogama koja se odvija u postojećim kafićima i ako postoji mala količina za ličnu upotrebu. Upotreba podrazumeva maksimalno 5 grama kada je u pitanju npr. kanabis. Za kafiće se toleriše količina od najviše 500 grama, u slučaju kršenja dozvoljene količine kafić može se zatvoriti. Na ovaj način pokušavaju da održe razdvajanje između trgovine lakom i teškom drogom i na taj način spreče lake droge od kriminalizacije što je više moguće. Neizbežan problem je isporuka trgovačkih strana preko takozvanih "zadnjih vrata" (hol. achterdeur).

„Posedovanje najviše tri do pet biljaka konoplja u bašti obično se ne procesuira, ali se ove biljke takođe mogu zapleniti. U praksi, ako se neko dobrovoljno odrekne gore navedenih količina korisnika, u praksi se neće pokrenuti krivično gonjenje. Ako je policija primorana da oduzme jer vlasnik odbije dobrovoljnu predaju, javno tužilaštvo će često procesuirati, bez obzira na količinu."

U politici tolerancije postoji prekretnica: broj kafića je opao sa 884 u 1999. godini na 666 u 2009. godini, na 573 u 2016. godini. Postoji 101 opština sa kafićima. Postoji 105 opština koje još uvek tolerišu prodavnice supstanci. U 4 opštine nema prodavnica, ali bi se uklapala u politiku. Više od dve trećine opština ima politiku nulte tolerancije. Skoro četvrtina ima maksimalnu toleranciju.

Institut Trimbos utvrdio je da je holandski kanabis porastao za 2 eura po gramu između 2006. i 2009. godine. Najjača varijanta je takođe porasla u ceni. To bi moglo biti posledica mogućeg intenziviranja gajenja kanabisa.

Jedan od poznatih "coffeeshop" kafića, Amsterdam

Javna intoksikacija

Još jedan poznati primer politike tolerancije je postupanje sa javnom intoksikacijom od strane službenika za sprovođenje zakona. Iako se radi o krivičnom delu, izvršenje se vrši samo ako dođe do poremećaja mira, neugodnosti i/ili opasnosti po životnu sredinu. Uobičajena je praksa da se opojna osoba pozove kući, a ne da se verbalizuje. Isto se odnosi i na ljude koji voze bicikl pod dejstvom alkohola.