Википедија

Politička korupcija

Politička korupcija je upotreba moći od strane vladinih zvaničnika u svrhu nezakonite lične dobiti. Nelegalni čin nekog službenika predstavlja političku korupciju samo ako je taj čin direktno povezan sa njihovim službenim dužnostima, ako je učinjen prekoračenjem ovlašćenja ili uključuje trgovinu uticaja.

Politička korupcija
Konvencija Ujedinjenih nacija protiv korupcije

Oblici korupcije se razlikuju, ali uključuju mito, iznudu, kronizam, nepotizam, parohijalizam, pokroviteljstvo, korišćenje položaja ili političkog uticaja u nečije ime u zamenu za novac, ucenu i proneveru. Korupcija može da olakša kriminalne poduhvate kao što su trgovina drogom, pranje novca, i trgovina ljudima, mada nije ograničena na ove aktivnosti. Zloupotreba moći vlade u druge svrhe, kao što su represija nad političkim protivnicima i opšta policijska brutalnost, takođe se smatraju političkom korupcijom. Slučaj Masiulis je tipičan primer političke korupcije.

Aktivnosti koje čine nelegalnu korupciju razlikuju se u zavisnosti od zemlje ili nadležnosti. Na primer, neke prakse političkog finansiranja koje su legalne na jednom mestu mogu da budu nelegalne na nekom drugom. U nekim slučajevima, vladini zvaničnici imaju široka ili loše definisana ovlašćenja, što otežava da se napravi razlika između legalnih i ilegalnih postupaka. Širom sveta, procenjuje se da samo mito obuhvata preko jednog triliona američkih dolara godišnje.[1] Stanje nekontrolisane političke korupcije poznato je kao kleptokratija, što doslovno znači „vladavina lopova”.

Neki oblici korupcije – koji se sada nazivaju „institucionalna korupcija”[2] – razlikuju se od mita i ostalih vrsta očigledne lične koristi. Sličan problem korupcije nastaje u bilo kojoj instituciji koja zavisi od finansijske podrške ljudi koji imaju interese koji mogu da budu u sukobu sa primarnom svrhom institucije.[3]

Efekti uredi

Efekti na politiku, administraciju i institucije uredi

U politici, korupcija potkopava demokratiju i dobru vladavinu omalovažavanjem ili čak podrivanjem formalnih procesa. Korupcija na izborima i u zakonodavstvu umanjuje odgovornost i iskrivljuje predstavljanje u stvaranju politike. Korupcija u pravosuđu pravi nagodbu sa vladavinom prava, a korupcija u javnoj administraciji za rezultat ima neefikasno obezbeđivanje usluga. Krši osnovni princip republikanstva u pogledu centralnosti građanske vrline.[4]

Opštije, korupcija urušava kapacitet vlade ako su zanemarene procedure, resursi potrošeni, a javne kancelarije kupljene i prodate. Korupcija podriva legitimnost vlade i takve demokratske vrednosti kao što su poverenje i tolerancija. Skorašnji dokazi pokazuju da varijacija u nivoima korupcije među demokratijama sa visokim prihodima mogu značajno da se razlikuju u zavisnosti od nivoa odgovornosti donosilaca odluka.[4] Dokazi iz krhkih država takođe pokazuju da korupcija i mito mogu negativno da utiču na poverenje u institucije.[5][6]

Korupcija takođe može da utiče na vladine zakonske mere u vezi sa robom i uslugama. Ona uvećava cenu robe i usluga koje uvećavaju gubitak efikasnosti. U odsustvu korupcije, vladini projekti mogu da budu efikasni što se tiče njihove prave cene, međutim, kada se jednom uključe troškovi korupcije, projekti možda neće biti efikasni po pitanju cene, tako da se ne izvršavaju izvrtanjem odredbi o robi i uslugama.

Ekonomski efekti uredi

U privatnom sektoru, korupcija uvećava cenu posla kroz cenu samih nezakonitih isplata, upravljanje cenom pregovaranja sa zvaničnicima i rizik prekršenih ugovora ili detekciju. Mada neki tvrde da korupcija umanjuje cenu tako što smanjuje birokratiju, dostupnost mita takođe može službenike da podstakne da smisle nova pravila i kašnjenja. Otvoreno uklanjanje skupih i komplikovanih pravila je bolje od tajnog dopuštanja da budu zaobiđena upotrebom mita. Tamo gde korupcija naduva cenu posla, ona takođe iskrivljuje polje ispitivanja i delovanja, štiteći firme sa vezama od takmičenja i na taj način podržava neefikasne firme..[7]

Korupcija ima direktan uticaj na efektivnu marginalnu poresku stopu firme. Podmićivanje poreskih službenika može da smanji plaćanje poreza firme ako je marginalna stopa mita ispod zvanične marginalne poreske stope. Međutim, u Ugandi, podmićivanja imaju veći negativni uticaj na aktivnost firme od poreza. Zaista, povećanje od jednog procentnog poena umanjuje godišnji rast firme za tri procentna poena, dok povećanje za jedan procentni poen poreza umanjuje rast firme za jedan procentni poen.[8]

Korupcija takođe stvara ekonomsko iskrivljivanje u javnom sektoru tako što preusmerava javne investicije u kapitalne projekte gde ima puno mita. Službenici mogu da uvećaju tehničku složenost projekata javnog sektora da bi prikrili ili utrli put za takve poslove, još više izvrćući investicije na taj način.[9] Korupcija takođe snižava usaglašenost sa pravilima u građevinarstvu, zaštiti sredine, ili drugim oblastima, smanjuje kvalitet vladinih usluga i infrastrukture, i uvećava budžetske pritiske na vladu.

Ekonomisti tvrde da je jedan od faktora iza različitog ekonomskog razvoja u Africi i Aziji je što je u Africi korupcija primarno uzela oblik izvlačenja rente sa rezultujućim finansijskim kapitalom prenetim preko okeana pre nego da bude investiran kod kuće (otuda stereotipna, ali često tačna slika afričkih diktatora koji imaju račune u švajcarskim bankama). U Nigeriji su, na primer, nigerijske vođe ukrale više od 400 milijardi dolara iz trezora između 1960. i 1999. godine.[10]

Istraživači Univerziteta Masačusetsa Amherst procenili su da je od 1970. do 1996. godine, iz trideset sub-saharskih država izneto oko 187 milijardi dolara, što je bilo više od spoljašnjih dugova tih država.[11] (Rezultati, izraženi u zaostalim ili potisnutim razvojem, oblikovani su u teoriji od strane ekonomiste Mankura Olsona.) U slučaju Afrike, jedan od faktora ovakvog ponašanja bila je politička nestabilnost i činjenica da su nove vlade često konfiskovale imovinu prethodnih vlada stečenu korupcijom. Ovo je hrabrilo zvaničnike da svoje bogatstvo sklone u inostranstvu, van domašaja bilo kakve buduće eksproprijacije. Kao kontrast ovome, azijske vlade poput Suhartovog Novog poretka često su uzimale svoj deo od poslovnih transakcija ili omogućavale uslove za razvoj, kroz infrastrukturne investicije, zakon i poredak, itd.

Uticaji na sredinu i društvo uredi

Korupcija je često najočiglednija u zemljama sa najmanjim prihodom po glavi stanovnika, koja se oslanja na stranu pomoć za zdravstvenu službu. Lokalno političko presretanje doniranog novca s druge strane okeana je pogotovo preovlađujuće u sub-saharskim narodima, gde je u izveštaju Svetske banke za 2006. godinu navedeno da oko polovine fondova koji su donirani za zdravstvo nikada nisu investirani u zdravstvene sektore, niti su dati onima kojima je potrebna medicinska pažnja.[12]

Umesto toga, donirani novac je potrošen kroz „prokrijumčarenu drogu, izvlačenje droge na crno tržište, i isplate nepostojećim zaposlenima”. Konačno, postoji dovoljna količina novca za zdravstvo u zemljama u razvoju, ali lokalna korupcija širokom stanovništvu odriče resurse koje ono zahteva.[12]

Korupcija podržava uništavanje sredine. Dok korumpirana društva mogu da imaju formalno zakonodavstvo koje štiti okolinu, ono ne može da bude sprovedeno ako zvaničnici lako mogu da budu podmićeni. Isto važi i za zaštitu društvenih prava radnika, sprečavanje stvaranja sindikata i dečiji rad. Kršenje ovih zakona o pravima omogućava korumpiranim zemljama da ostvare nezakonitu ekonomsku prednost na međunarodnom tržištu.

Ekonomista i dobitnik Nobelove nagrade, Amartija Sen primetio je da „ne postoji nešto kao apolitični problem sa hranom”. Dok se suša i drugi prirodni događaji mogu da izazovu uslove gladi, vladino delovanje ili ne delovanje je to koje određuje njenu žestinu, pa čak i da li će se glad desiti ili ne.[13]

Vlade sa jakom težnjom ka kleptokratiji mogu da podriju sigurnost po pitanju hrane čak i kada su žetve dobre. Zvaničnici često kradu državno vlasništvo. U Biharu u Indiji, više od 80% smanjene pomoći u hrani siromašnima ukradu korumpirani zvaničnici [13] . Slično tome, pomoć u hrani često opljačkaju vlade, kriminalci i ljudi nalik gospodarima rata, i prodaju je za profit. Dvadeseti vek je prepun mnogih primera vlada koje podrivaju sigurnost svojih naroda po pitanju hrane – ponekad namerno.[14]

Efekti na humanitarnu pomoć uredi

Stepen humanitarne pomoći siromašnim i nestabilnim regionima u svetu raste, ali je izuzetno ranjiva što se tiče korupcije, a pomoć u hrani, građevinarstvu i ostalim visoko vrednovanim vrstama pomoći kao najrizičnijim [15]. Pomoć u hrani može da bude direktno i fizički preusmerena sa namenjenog odredišta, ili indirektno kroz manipulaciju postignuća, ciljanja, registraciju i distribuciju da se favorizuju izvesne grupe ili pojedinci.[15]

U građevinarstvu i utočištima postoje brojne prilike za izvrdavanje i profitiranje kroz rad ispod standarda, podmićivanje pri otpisivanju ugovora i favorizovanje provizijom vrednog materijala za skloništa [15]. I tako, dok su agencije za humanitarnu pomoć obično najzabrinutije zbog skretanja pomoći tako što se uključuje previše njih, sami korisnici brinu zbog isključivanja [15]. Pristup pomoći može da bude ograničen na one sa vezama, one koji daju mito ili su prisiljeni da pružaju seksualne usluge [15]. Takođe, oni koji su u stanju da to učine mogu da manipulišu statistikom da naduju broj korisnika i isisaju dodatnu pomoć.[15] Neuhranjenost, bolest, rane, mučenje, uznemiravanje specifičnih grupa u okviru stanovništva, nestale osobe, vansudska pogubljenja i nasilno preseljenje ljudi se dešavaju u mnogim oružanim sukobima. Pored njihovih direktnih uticaja na dotične pojedince, posledice ovih tragedija po lokalne sisteme takođe mora da se uzme u obzir: uništavanje useva i mesta od kulturne važnosti, slom ekonomske infrastrukture i zdravstvenih objekata kao što su bolnice, itd.

Ostale oblasti: zdravstvo, javna bezbednost, sindikati, itd. uredi

Korupcija nije specifična za siromašne, zemlje u razvoju, ili tranziciji. U zapadnim zemljama, slučajevi podmićivanja i drugi oblici korupcije postoje na svim mogućim poljima: isplate ispod stola čuvenim hirurzima od strane pacijenata koji pokušavaju da budu na vrhu liste zakazanih operacija, mito dat od strane snabdevača u automobilskoj industriji da bi prodali konektore niskog kvaliteta koji se koriste, na primer, u sigurnosnoj opremi kao što su vazdušni jastuci, mito koji su dali snabdevači proizvođačima defibrilatora (da bi prodali kondenzatore niskog kvaliteta), prilozi koje daju bogati roditelji „društvenom i kulturnom fondu” nekog prestižnog univerziteta u zamenu za to da prime njihovu decu, mito dat da bi se dobila diploma, finansijske i druge prednosti dodeljene sindikalcima od strane članova izvršnog odbora proizvođača automobila u zamenu za položaje i glasove koji idu na ruku poslodavcu, itd. Primerima nema kraja.

Ova različita ispoljavanja korupcije konačno mogu da predstavljaju opasnost po javno zdravlje. Mogu da diskredituju specifične, vitalne institucije ili društvene odnose. Osipijan je sumirao „studiju percepcije korupcije među Rusima 2008. ... Trideset posto ispitanika označilo je nivo korupcije kao veoma visok, dok je drugih 44% reklo da je visok. Devetnaest posto ju je smatralo prosečnom i samo 1% niskim. U očima ljudi, najkorumpiranija je saobraćajna policija (33%), lokalne vlasti (28%), policija (26%), zdravstvo (16%), i obrazovanje (15%). Pedeset dva posto ispitanika imalo je iskustvo davanja novca ili poklona medicinskim profesionalcima dok je 36% dalo neformalne isplate nastavnicima”. Tvrdio je da je ova korupcija snizila stopu ekonomskog rasta u Rusiji, jer studenti koji su bili hendikepirani ovom korupcijom nisu mogli da usvoje bolje radne metode tako brzo, snižavajući na taj način ukupni faktor produktivnosti u Rusiji.[16] Korupcija takođe može da utiče na različite komponente sportskih aktivnosti (sudije, igrače, medicinsko i laboratorijsko osoblje uključeno u anti-doping kontrole, članove nacionalnog sportskog saveza i međunarodne komitete koji donose odluke o izmeštanju ugovora i mesta na kojima se održavaju takmičenja).

Postoje slučajevi protiv (članova) različitih vrsta neprofitnih i nevladinih organizacija, kao i verskih organizacija.

Konačno, razlika između korupcije u javnom i privatnom sektoru ponekad se čini veštačkom, a nacionalnim anti-korupcijskim inicijativama možda zatreba da izbegavaju legalne i druge rupe u reportažama o instrumentima.

Tipovi uredi

Davanje mita uredi

U kontekstu političke korupcije, davanje mita može da uključi isplatu datu vladinom zvaničniku u zamenu za upotrebu zvanične moći. Davanje mita zahteva dva učesnika: jednog koji će dati mito, i jednog koji će ga primiti. Bilo ko od ove dvojice može da inicira korumpiranu ponudu. Na primer, carinik može da zahteva mito da bi pustio da dozvoljena (ili zabranjena) roba prođe, ili krijumčar može da ponudi mito da bi dobio slobodan prolaz. U nekim zemljama kultura korupcije proteže se na svaki aspekt javnog života, čineći pojedincima izuzetno teškim da funkcionišu bez davanja mita. Mito može da zahteva službenik da bi uradio nešto za šta je već plaćen da radi. Takođe može da se zahteva da bi se zaobišli zakoni i pravila. Kao dodatak njihovoj ulozi u privatnoj finansijskoj dobiti, mito se takođe koristi da se namerno i zlonamerno nanese šteta nekom drugom (npr. bez finansijskog podsticaja). U nekim zemljama u razvoju, gotovo polovina stanovništva je dala mito tokom poslednjih dvanaest meseci.[17] Savet Evrope pravi razliku između aktivnog i pasivnog davanja mita i inkriminiše ih kao različite prestupe:

  • aktivno davanje mita može da se definiše kao „obećavanje, nuđenje ili davanje od strane bilo koje osobe, direktno ili indirektno, bilo kakve neprikladne prednosti bilo kom javnom službeniku, sebi, da bi delovao ili se uzdržao od delovanja u sprovođenju svojih dužnosti”. (Član 2 Konvencije o Krivičnom zakonu o korupciji (ETS 173)[18] Saveta Evrope.
  • Pasivno davanje mita može da se definiše kao „kada je izvršen namerno, zahtev ili priznanica od strane bilo kog (...) javnog službenika, direktno ili indirektno, bilo kakve neprikladne prednosti, za sebe ili bilo koga drugog, ili prihvatanje neke ponude ili obećanja takve prednosti, da deluje ili se uzdrži od delovanja u sprovođenju svojih dužnosti” (Član 3 Konvencije o Krivičnom zakonu o korupciji (ETS 173).[18]

Ovo ograđivanje ima za cilj da učini da rani koraci (nuđenje, obećavanje, traženje prednosti) korumpiranog posla već sami po sebi budu prekršaj i, na ovaj način, da jasan signal (sa stanovišta politike prema kriminalu) da podmićivanje nije prihvatljivo. Dalje, takvo ograđivanje čini da procesuiranje mita bude lakše pošto može da bude veoma teško da se dokaže da su se dve strane (davalac i primalac mita) dogovorile oko korumpiranog posla. Pritom, često nema takvog formalnog posla, već samo obostrano razumevanje, na primer kada je uobičajeno mišljenje u zajednici da za dobijanje dozvole za gradnju neko mora da plati „taksu” onome ko donosi odluku da bi dobio povoljnu odluku. Radna definicija korupcije je takođe obezbeđena kako sledi u članu 3 Civilne zakonske konvencije o korupciji (ETS174). Za ovu Konvenciju, „korupcija” znači zahtevanje, nuđenje, davanje ili primanje, direktno ili indirektno, mita ili bilo kakve druge nedolične prednosti ili bogatstva, što iskrivljuje ispravno sprovođenje bilo koje dužnosti ili ponašanja koje se zahteva od onoga ko prima mito, to jest, nedoličnu prednost ili bogaćenje.

Trgovina uticajem uredi

Reformatori poput Amerikanca Džozefa Keplera prikazali su Senat kako ga kontrolišu ogromni džakovi novca, koji predstavljaju nacionalne finansijske trustove i monopole.

Trgovina uticajem, ili upotreba položaja ili političkog uticaja u ime nekoga u zamenu za novac ili uslugu, odnosi se na osobu koja prodaje svoj uticaj na proces donošenja odluke da bi korist imala treća strana (osoba ili institucija). Razlika u odnosu na podmićivanje je u tome što je ovo trilateralni odnos. Sa zakonske tačke gledišta, uloga treće strane (koja je meta uticaja) u stvari i nije važna, mada ona može da bude saučesnik u nekim slučajevima. Može da bude teško da se napravi razlika između ovog oblika korupcije i nekih oblika ekstremnog i labavo regulisanog lobiranja gde, na primer, tvorci zakona ili odluka mogu slobodno da „prodaju” svoj glas, moć odlučivanja ili uticaj na one lobiste koji nude najvišu kompenzaciju, uključujući i, na primer, poslednji čin u korist moćnog klijenta kao što su industrijske grupe koje žele da izbegnu usvajanje nekih posebnih pravila o sredini, društvu, ili druga pravila koja su viđena kao previše stroga, itd. Tamo gde je lobiranje (dovoljno) regulisano, postaje moguće da se obezbede jasni kriterijumi i da se smatra da trgovina uticajem uključuje upotrebu „nepriličnog uticaja”, kao u članu 12 Konvencije o Krivičnom zakonu o korupciji (ETS 173) [18] Saveta Evrope.

Pokroviteljstvo uredi

Pokroviteljstvo se odnosi na favorizovanje pristalica, na primer kao zaposlenje u vladi. Ovo može da bude zakonito, kao kada novoizabrana vlada menja vrhovne zvaničnike u administraciji da bi efikasno primenila svoju politiku. Može biti viđeno kao korupcija ako ovo znači da su umesto sposobnijih izabrane nekompetentne osobe, kao isplata podrške režimu. U nedemokratijama mnogi vladini zvaničnici se često biraju zbog lojalnosti, a ne sposobnosti. Mogu da budu izabrani gotovo isključivo iz određene grupe (na primer, Suniti u Iraku Sadama Huseina, nomenklatura u Sovjetskom Savezu, ili Junkersi u Carskoj Nemačkoj) koja podržava režim u zamenu za takve usluge. Sličan problem takođe može da se vidi u Istočnoj Evropi, na primer u Rumuniji, gde je vlada često optužena za pokroviteljstvo (kada nova vlada bude postavljena, ona brzo promeni većinu zvaničnika u javnom sektoru).[19]

Nepotizam i kronizam uredi

Favorizovanje rođaka (nepotizam) ili ličnih prijatelja (kronizam) od strane nekog zvaničnika oblik je nelegitimne lične dobiti. Ovo može da bude kombinovano sa davanjem mita, na primer zahtevanje da neko preduzeće mora da zaposli rođaka nekog zvaničnika koji kontroliše pravila koja imaju uticaja na njega. Najekstremniji primer je kada je čitava država nasleđena, kao u Severnoj Koreji ili Siriji. Nešto blaži oblik mogao bi da bude u južnim državama Sjedinjenih Država sa „dobrim starim momcima”, gde su isključene žene i manjine. Nešto blaži oblik krionizma je „mreža starog momka”, u kojoj su oni koji su nominovani za zvanične položaje izabrani iz zatvorene i ekskluzivne društvene mreže – kao na primer svršeni studenti određenih univerziteta – umesto da se zaposli najkompetentniji kandidat.

Traženje da se nanese šteta neprijateljima postaje korupcija kada su zvanične moći nelegalno upotrebljene kao sredstvo da se ovo postigne. Na primer, izmišljene optužbe se često iznose protiv novinara ili pisaca koji iznose politički osetljiva pitanja, kao što je, na primer, primanje mita od strane političara.

Gombinizam i parohijalizam uredi

Gombinizam se odnosi na pojedinca koji je nepošten i korumpiran u svrhu sopstvene koristi, češće novčane, dok parohijalizam, koji je takođe poznat kao parohijska pumpa prema kojoj se politika odnosi tako što postavlja lokalne ili projekte sujete ispred nacionalnog interesa.[20][21][22][23] Na primer, u irskoj politici, populističke političke partije levice će često primeniti ove uslove na dominantne političke partije na vlasti i citiraće mnoge slučajeve korupcije u Irskoj kao što su irska bankarska kriza, gde su pronađeni dokazi za davanje mita, kronizam i tajne dogovore, gde su političari kojima se bližio kraj političke karijere u nekim slučajevima dobili mesto starijeg menadžera ili položaj u komitetu u nekoj kompaniji sa kojom su poslovali.

Izborna prevara uredi

Izborna prevara je protivzakonito mešanje u proces izbora. Čin prevare utiče na broj glasova na izborima da bi se došlo do izbornog rezultata, bilo povećavanjem broja glasova favorizovanog kandidata, smanjivanjem broja glasova suparničkih kandidata, ili oba. Ovo se takođe naziva i glasačkom prevarom, a mehanizmi koji su uključeni protivzakonitu registraciju kandidata, zastrašivanje na glasačkim mestima, hakovanje kompjutera sa izbornim rezultatima i nepravilno brojanje glasova.

Pronevera uredi

Pronevera je krađa poverenih fondova. Politička je kada uključuje javni novac koji je uzeo javni službenik da bi ga koristio bilo ko ko nije naveden od strane javnosti. Uobičajena vrsta pronevere je lična upotreba poverenih vladinih resursa. Na primer, kada neki službenik dodeli javnim službenicima sredstva da renoviraju njegovu kuću.

Ugrađivanje uredi

Ugrađivanje je deo koji ide nekom službeniku od protivpravnih fondova izmeštenih iz njegove/njene organizacije u organizaciju koja je učestvovala u korumpiranoj licitaciji. Na primer, zamislite da je neki političar nadležan za izbor kako da se potroše neki javni fondovi. On može da potpiše ugovor sa kompanijom koja nije najbolji ponuđač, ili da izdvoji više nego što zaslužuju. U ovom slučaju, ova kompanija ima koristi, a za uzvrat što je izdao javnost, ovaj zvaničnik dobija svoj deo isplate, što je deo isplate koju je dobila kompanija. Sama ova suma može da bude sav novac ili deo razlike između stvarne (naduvene) isplate kompaniji i (niže) tržišne cene koja bi bila isplaćena da je licitacija bila takmičarska.

Još jedan primer ugrađivanja bio bi kada bi sudija dobio deo profita koji kompanija ostvaruje u zamenu za njegovu presudu.

Ugrađivanje nije ograničeno na vladine zvaničnike. Bilo koja situacija u kojoj su ljudi ovlašćeni da raspolažu fondovima koji im ne pripadaju podložna je ovoj vrsti korupcije.

Neprirodni savezi (geopolitički) uredi

Neprirodni savez je koalicija između naizgled suprotstavljenih grupa za ad hok ili skrivenu korist, uglavnom neka uticajna nevladina grupa koja formira veze sa političkim partijama, obezbeđujući finansiranje u zamenu za favorizujući tretman. Kao i pokroviteljstvo, neprirodni savezi nisu nužno nezakoniti, ali nasuprot pokroviteljstvu, zbog svoje prevarantske prirode i često velikih finansijskih resursa, neprirodni savez može da bude mnogo opasniji po javni interes. Ovaj termin je prvi upotrebio bivši predsednik Sjedinjenih Država Teodor „Tedi” Ruzvelt: „Uništavanje ove nevidljive Vlade, razbijanje neprirodnog saveza između korumpiranih kompanija i korumpiranih političara je prvi zadatak državništva danas”. – Platforma Partije progresa iz 1912. godine, koja se pripisuje Ruzveltu [24] i ponovo je navedena u njegovoj autobiografiji,[25] gde povezuje trustove i monopole (Interese proizvođača šećera, Standard Oil, itd.) sa Vudro Vilsonom, Hauardom Taftom i, shodno tome, obe glavne političke partije.

Učešće u organizovanom kriminalu uredi

Ilustrativni primer zvaničnog učešća u organizovanom kriminalu može da se nađe od 20-ih i 30-ih godina 20. veka u Šangaju, gde je Huang Jinrong bio šef policije u francuskoj koncesiji, dok je istovremeno bio i šef mafije i sarađivao sa Du Juešengom, lokalnim vođom. Ova veza je održavala neometeni protok profita od kriminalnih tajnih kockarnica, prostitucije i reketa za zaštitu.

Sjedinjene Države optužile su vladu Manuela Norijege u Panami da je „narkokleptokratija”, korumpirana vlada koja profitira na nelegalnoj trgovini drogom. Sjedinjene Države su kasnije izvršile invaziju na Panamu i zarobile su Norijegu.

Uslovi povoljni za korupciju uredi

Tvrdi se da su sledeći uslovi povoljni za korupciju:

  • Manjak informacija
  • Nedostatak zakonodavstva o slobodi informisanja. Kao kontrast ovome, na primer: indijski Akt o pravu na informacije iz 2005. godine sagledava se kao da je „već izazvao masovne pokrete u zemlji koja svoju letargičnu, često korumpiranu birokratiju baca na kolena i u potpunosti menja jednačine moći”.[26]
  • Nedostatak istraživačkog novinarstva u lokalnim medijima.[27]
  • Prezir prema, ili zanemarivanje sprovođenja slobode govora i slobode štampe.
  • Slaba računovodstvena praksa, uključujući nedostatak blagovremene finansijske uprave.
  • Nedostatak merenja korupcije. Na primer, korišćenje regularnih ispitivanja domaćinstava i kompanija da bi se odredio stepen percepcije korupcije u različitim delovima zemlje ili u različitim vladinim institucijama može da poveća svest o korupciji i stvori pritisak za borbu protiv nje. Ovo će takođe da omogući procenu zvaničnika koji se bore protiv korupcije i metoda koji se koriste.
  • Poreski rajevi koji oporezuju sopstvene građane i kompanije, ali ne i one iz drugih zemalja i odbijaju da otkriju informacije neophodne za naplatu poreza u inostranstvu. Ovo omogućava političku korupciju velikih razmera u stranim državama.[28]
  • Nedostatak kontrole vlade.
  • Nedostatak civilnog društva i nevladinih organizacija koje nadgledaju vladu.
  • Pojedinačni glasač može da ima racionalno neznanje o politici, pogotovo na izborima na nivou cele zemlje, pošto svaki glas ima malu težinu.
  • Slaba građanska služba, i spor ritam reforme.
  • Slaba vladavina zakona.
  • Slaba zakonita profesija.
  • Slaba nezavisnost sudova.
  • Nedostatak zaštite uzbunjivača.
  • Vladin projekat odgovornosti
  • Nedostatak repera, tj. neprekidne detaljne procene procedura i poređenja sa drugima koji rade slične stvari, u istoj vladi ili u drugim, pogotovo poređenje sa onima koji najbolje rade. Peruanska organizacija Ciudadanos al Dia počela je da meri i poredi transparentnost, cene i efikasnost u različitim ministarstvima u vladi u Peruu. Ona svake godine nagradi najbolju praksu koja dobija široku medijsku pažnju. Ovo je stvorilo takmičenje između vladinih agencija sa ciljem da se poboljšaju.[29]
  • Pojedini zvaničnici rutinski upravljaju gotovinom, umesto da isplaćuju preko žiro računa ili na posebnoj blagajni – protivzakonita podizanja novca sa nadgledanih bankovnih računa je mnogo teže sakriti.
  • Javni fondovi su centralizovani, a ne raspodeljeni. Na primer, ako je 1.000 dolara pronevereno iz lokalne agencije koja u fondu ima 2.000 dolara, to je lakše primetiti nego ako se proneveri iz nacionalne agencije sa fondom od 2.000.000 dolara. Vidite princip podružnica.
  • Velike, nenadgledane javne investicije.
  • Plaćanje neproporcionalno manje od prosečnog građanina.
  • Vladine licence potrebne da bi se obavljao posao, na primer uvozne dozvole, ohrabruju davanje mita i ugrađivanje.
  • Dugačko vreme provedeno na istom radnom mestu može da stvori odnose u i van vlade koji ohrabruju i pomažu da se prikrije korupcija i favorizovanje. Rotiranje vladinih zvaničnika na različite položaje i geografske oblasti može da pomogne da se ovo spreči. Na primer, izvesni službenici visokog ranga u francuskim vladinim službama (npr. direktor trezora) mora da se smenjuje svakih nekoliko godina.
  • Skupe političke kampanje, sa troškovima koji prevazilaze normalne izvore političkog finansiranja, pogotovo kada se finansiraju novcem poreskih obveznika.
  • Mala grupa ili porodica koja kontroliše većinu ključnih vladinih ministarstava. Nedostatak zakona koji zabranjuje ili ograničava broj članova iste porodice koji može da bude zaposlen u ministarstvu.
  • Manje interakcije sa zvaničnicima umanjuje mogućnost za korupciju. Na primer, korišćenje interneta za slanje traženih informacija, kao što su molbe, poreski obrasci, a onda njihova obrada automatizovanim kompjuterskim sistemima. Ovo takođe može da ubrza obradu i smanji slučajne ljudske greške. Pogledajte e-Vlada.
  • Iznenadna sreća kod izvoza obilnih prirodnih resursa može da ohrabri korupciju.[30]
  • Rat i drugi oblici sukoba u tesnoj su vezi sa slomom javne bezbednosti.
  • Društveni uslovi.
  • Samo-interesne zatvorene klike i „mreže starih momaka”.
  • Društvena struktura skoncentrisana na porodicu ili pleme, sa tradicijom nepotizma/favorizovanja je prihvatljiva.
  • Privreda poklona, kao što je sovjetski sistem neformalnih dogovora, pojavljuje se u komunističkoj centralno planiranoj privredi.
  • Nedostatak pismenosti i obrazovanja među stanovništvom.
  • Česta diskriminacija i siledžijstvo među stanovništvom.
  • Plemenska solidarnost, koja daje pogodnosti izvesnim etničkim grupama. U Indiji, na primer, politički sistem. Postalo je uobičajeno da se vođstvo nad nacionalnim i regionalnim partijama prenosi s generacije na generaciju.[31][32]
  • Stvaranje sistema u kom porodica drži centar moći. Neki primeri su većinom vezani za dravidske partije južne Indije, a takođe i za Kongresnu partiju, koja je jedna od dve glavne političke partije u Indiji.
  • Nedostatak jakih zakona koji članovima iste porodice zabranjuju da se takmiče na izborima i budu u kancelariji kao u Indiji gde se na lokalnim izborima često takmiče članovi iste moćne porodice tako što su u suprotstavljenim partijama, tako da ko god da bude izabran, ta porodica ima ogromnu korist.

Mediji uredi

Tomas Džeferson je primetio težnju „funkcionera svake vlade ... da komanduje po svojoj volji volju i imovinu onih koji je čine. Nema depozita (za slobodu i imovinu) ... bez informacija. Tamo gde je štampa slobodna, i svaki čovek u stanju da čita, sve je sigurno”.

Nedavno istraživanje podržava Džefersonovu tvrdnju. Bruneti i Veder otkrili su „dokaz značajnog odnosa između više slobode štampe i manje korupcije u velikom poprečnom preseku zemalja”. Takođe su predstavili „dokaz koji ukazuje da je pravac uzročnosti ide od više slobode štampe ka nižoj korupciji”.[33] Adsera, Bua i Pejn otkrili su da je povećanje broja čitalaca novina dovelo do povećane političke odgovornosti i niže korupcije u podacima iz otprilike 100 zemalja i iz različitih saveznih država u Sjedinjenim Državama.[34] Šnajder i Stromberg su otkrili „da loša sprega između novinskih tržišta i političkih oblasti smanjuje izveštavanje štampe o politici. ... Kongresmeni o kojima lokalna štampa malo piše manje rade za svoje birače: Manje je verovatno da će svedočiti na kongresnim saslušanjima ... . Savezni trošak je manji u oblastima gde je manje izveštavanja u novinama o lokalnim članovima kongresa”.[35] Šulhofer – Vol i Garido su otkrili da je u godini pošto je 2007. zatvoren Sinsinati Post, „manje kandidata se takmičilo za mesnu kancelariju u predgrađima Kentakija koja su se oslanjala na Post, bilo je verovatnije da će činovnici dobiti na ponovnim izborima, a izlaznost glasača i troškovi kampanje su se smanjili.[36] Jedna analiza evolucije masovnih medija u Sjedinjenim Državama i Evropskoj uniji od Drugog svetskog rata primetila je mešovite rezultate od porasta interneta: „Digitalna revolucija je dobra za slobodu izraza (i) informacija (ali) ima mešovite efekte slobodu štampe”: Poremetila je tradicionalne izvore finansiranja, a novi oblici internet novinarstva zamenili su tek majušni deo onoga što je izgubljeno.[37]

Veličina javnog sektora uredi

Obimna i raznovrsna javna potrošnja je, po sebi, inherentno u riziku od krionizma, ugrađivanja i pronevera. Komplikovana pravila i arbitražno ponašanje bez nadzora pogoršava problem. Ovo je argument za privatizaciju i deregulaciju. Protivnici privatizacije ovaj argument vide kao ideološki. Argument da korupcija neizostavno proizilazi iz mogućnosti oslabljena je postojanjem zemalja sa malo ili nepostojećom korupcijom, ali velikim javnim sektorima, kao što su nordijske zemlje.[38] Ove zemlje se rangiraju visoko na Indeksu lakoće poslovanja, zahvaljujući dobrim i često jednostavnim pravilima, i imaju čvrsto ustanovljenu vladavinu zakona. Prema tome, zahvaljujući nedostatku korupcije pre svega, mogu da imaju velike javne sektore a da ne podstiču političku korupciju. Skorašnji dokaz koji uzima u obzir i količinu troškova i regulatornu složenost otkrio je da demokratije sa velikim prihodima sa proširenim državnim sektorima zaista imaju veće nivoe korupcije.[4] Poput drugih vladinih ekonomskih aktivnosti, takođe i privatizacija, kao u prodaji imovine u vlasništvu vlade, posebno je u riziku od krionizma. Privatizacije u Rusiji, Latinskoj Americi i Istočnoj Nemačkoj pratila je korupcija širokih razmera tokom prodaje kompanija u vlasništvu države. Oni sa političkim vezama nepošteno su zadobili veliko bogatstvo, što je diskreditovalo privatizaciju u ovim regionima. Dok su mediji naširoko izveštavali o velikoj korupciji koja je pratila prodaje, studije su tvrdile da je pored povećane operativne efikasnosti, dnevna sitna korupcija jeste, ili će biti, veća bez privatizacije, i da je korupcija prisutnija u neprivatizovanim sektorima. Dalje, postoje dokazi koji predlažu da su vanzakonite i nezvanične aktivnosti prisutnije u državama koje su manje privatizovale.[39] U Evropskoj uniji, primenjen je princip ćerki firmi: vladin servis trebalo bi da bude obezbeđen od strane najniže, najlokalnije vlasti koja u potpunosti može da ga obezbedi. Posledica je da distribucija fondova u više slučajeva obeshrabruje proneveru, jer će čak i male sume koje nedostaju biti primećene. Kao kontrast ovome, kod centralne vlasti, čak i malene proporcije javnih fondova mogu da budu velike svote novca.

Korupcija u vladi uredi

Ako najviši ešaloni vlada takođe iskoriste korupciju ili proneveru iz državnog trezora, to se ponekad naziva neologizamkleptotija. Članovi vlade mogu da iskoriste prirodne resurse (na primer, dijamante i naftu u nekoliko istaknutih slučajeva) ili produktivne kompanije u vlasništvu države. Izvestan broj korumpiranih vlada se obogatio preko strane pomoći. Zaista, postoji pozitivna uzajamnost između dotoka pomoći i visokih nivoa korupcije u zemljama koje primaju pomoć.[40][41] Korumpirani diktatorski režim tipično za rezultat ima mnogo godina opštih teškoća i patnji za ogromnu većinu građana dok se civilno društvo i vladavina prava dezintegrišu. Pritom, korumpirani diktatori rutinski ignorišu ekonomske i društvene probleme u svom pokušaju da još više uvećaju svoje bogatstvo i moć.

Klasični slučaj korumpiranog, izrabljivačkog diktatora koji se često daje je režim maršala Mobutua Seseseka, koji je vladao Demokratskom Republikom Kongo (koju je on nazvao Zair) od 1965 – 1997. godine. Kaže se da je upotreba termina kleptokratija zadobila popularnost uglavnom kao odgovor na potrebu da se precizno opiše Mobutuov režim. Drugi klasični slučaj je Nigerija, pogotovo pod vlašću generala Sani Abača, koji je, de fakto, bio predsednik Nigerije od 1993. do svoje smrti 1998. godine. Njega bije glas da je ukrao nekih 3 – 4 milijardi američkih dolara. On i njegovi rođaci se često spominju u 419 pisama prevarama koja tvrde da nude ogromno bogatstvo za „pomoć” u pranju njegovog ukradenog „bogatstva”, za koje se u stvarnosti ispostavilo da ne postoji.[42] Više od 400 milijardi dolara je ukradeno iz trezora od strane nigerijskih vođa između 1960. i 1999.[43] Skoro su članci u različitim finansijskim časopisima, pogotovo u Forbs magazinu, ukazali na Fidela Kastra, generalnog sekretara Republike Kube od 1959. do svoje smrti 2016. godine, da je verovatno bio korisnik od otprilike 900 miliona dolara, na osnovu „njegove kontrole” kompanija u vlasništvu države.[44] Protivnici njegovog režima tvrde da je koristio novac koji je uvećao kroz prodaju narkotika, međunarodne zajmove, i konfiskaciju privatne imovine da bi se obogatili on i njegovi politički prijatelji koji njegovo diktatorstvo na okupu, i da je 900 miliona dolara koje je Forbs objavio tek deo njegove imovine, mada to treba da bude dokazano.[45]

Korupcija u pravosuđu uredi

Postoje dva metoda korupcije u pravosuđu: državni (kroz planiranje budžeta i razne privilegije), i privatni. Budžet pravosuđa u mnogim zemljama u tranziciji i zemljama u razvoju gotovo u potpunosti kontroliše predstavnik izvršne vlasti. On podriva razdvajanje moći, pošto to stvara kritičnu finansijsku zavisnost pravosuđa. Odgovarajuća distribucija nacionalnog bogatstva uključujući vladine troškove na pravosuđe predmet je ustavne ekonomije.[46] Može da bude teško da se u potpunosti iskoreni korupcija u pravosuđu, čak i u razvijenim zemljama.[47]

U Fikciji uredi

  • Finansijer (1912)
  • Titan (1914)
  • Stoik (1947)
  • Vašingtonski ringišpil (1932)
  • Atlas je slegao ramenima (1957)
  • Dodir zla (1958)
  • Vladin inspektor (1836)
  • Demokratija (1880)
  • Bolesno štene (1999)
  • Životinjska farma (1945)
  • Dan obuke (2001)
  • Izlazne rane (2001)
  • Američki gangster (2007)
  • Svi kraljevi ljudi (1946)
  • Gumapang Ka Sa Lusak (1990)
  • Sa Kabila ng Lahat (1991)
  • Guru (2007)
  • Iza lepih zauvek (2012)
  • Kuća karata (2013)

Takođe pogledajte uredi

Reference uredi

  1. ^ „African corruption 'on the wane'”. 10. 7. 2007 — preko news.bbc.co.uk. 
  2. ^ Thompson, Dennis. (1995). Ethics in Congress: From Individual to Institutional Corruption. Washington DC: Brookings Institution Press. ISBN 978-0-8157-8423-4. 
  3. ^ Tanzi, Vito (1. 12. 1998). „Corruption Around the World: Causes, Consequences, Scope, and Cures”. Staff Papers (na jeziku: engleski). 45 (4): 559—594. ISSN 0020-8027. doi:10.2307/3867585. 
  4. ^ a b v Hamilton, Alexander (2013). „Small is beautiful, at least in high-income democracies: the distribution of policy-making responsibility, electoral accountability, and incentives for rent extraction” (PDF). World Bank. 
  5. ^ Hamilton, A. and Hudson, J. (2014) The Tribes that Bind: Attitudes to the Tribe and Tribal Leader in the Sudan. Bath Economic Research Papers 31/14. [1] Arhivirano na sajtu Wayback Machine (6. februar 2015)
  6. ^ Hamilton, A. and Hudson, J. (2014) Bribery and Identity: Evidence from Sudan. Bath Economic Research Papers 30/14.[2] Arhivirano na sajtu Wayback Machine (6. februar 2015)
  7. ^ Luis Flores Ballesteros, "Corruption and development. Does the "rule of law" factor weigh more than we think?" Arhivirano 2016-01-02 na sajtu Wayback Machine 54 Pesos (November 15, 2008). Pristupljeno April 12, 2011
  8. ^ Fisman, Raymond; Svensson, Jakob (2007). „Are corruption and taxation really harmful to growth? Firm level evidence”. Journal of Development Economics. 83 (1): 63—75. doi:10.1016/j.jdeveco.2005.09.009. 
  9. ^ „Corruption and growth in African countries: Exploring the investment channel, lead author Mina Baliamoune-Lutz, Department of Economics” (PDF). University of North Florida. str. 1,2. Arhivirano iz originala (PDF) 9. 3. 2012. g. Pristupljeno 7. 6. 2012. 
  10. ^ „Nigeria's corruption busters”. Unodc.org. Pristupljeno 5. 12. 2009. 
  11. ^ „When the money goes west”. New Statesman. 14. 3. 2005. Arhivirano iz originala 6. 7. 2008. g. Pristupljeno 5. 11. 2009. 
  12. ^ a b „The Challenge of Global Health on JSTOR”. doi:10.2307/20032209. Arhivirano iz originala 14. 3. 2016. g. 
  13. ^ a b „Will Growth Slow Corruption In India?”. Forbes. 15. 8. 2007. 
  14. ^ Sheeter, Laura (24. 11. 2007). „Ukraine remembers famine horror”. BBC News. Pristupljeno 5. 12. 2009. 
  15. ^ a b v g d đ Sarah Bailey (2008) = corruption-risks-perceptions-prevention-humanitarian-assistance Need and greed: corruption risks, perceptions and prevention in humanitarian assistance[mrtva veza] Overseas Development Institute
  16. ^ Osipian, Ararat (22. 9. 2009). „Education Corruption, Reform, and Growth: Case of Post-Soviet Russia”. Munich Personal RePEc Archive. Munich University Library. Pristupljeno 21. 5. 2016. 
  17. ^ „How common is bribe-paying?”. Arhivirano iz originala 5. 4. 2012. g. „...a relatively high proportion of families in a group of Central Eastern European, African, and Latin American countries paid a bribe in the previous twelve months.” 
  18. ^ a b v „Criminal Law Convention on Corruption: CETS No. 173”. Conventions.coe.int. Pristupljeno 28. 2. 2016. 
  19. ^ Gallagher, Tom (9. 8. 2012). „The EU Can't Ignore Its Romania Problem”. The Wall Street Journal. Pristupljeno 10. 8. 2012. 
  20. ^ Carty, R. K. (1944). Party and Parish Pump: Electoral Politics in Ireland. Wilfrid Laurier University Press. 
  21. ^ O´Conaire, L. (2010). Thinking Aloud; A Spark Can Destroy a Forest. Paragon Publishing. 
  22. ^ Shanklin, E. (1994). „Life Underneath the Market”. Ur.: Chang, C.; Koster, H. A. Pastoralists at the Periphery: Herders in a Capitalist World. University of Arizona. 
  23. ^ Bresnihan, V. (1997). „Aspects of Irish Political Culture; A Hermeneutical Perspective”. Ur.: Carver, T.; Hyvarinen, M. Interpreting the Political: New Methodologies. Routledge. 
  24. ^ Patricia OToole Sunday, Jun. 25, 2006 (25. 6. 2006). „O'Toole, Patricia, "The War of 1912," TIME in Partnership with CNN, Jun. 25, 2006”. Time.com. Arhivirano iz originala 01. 03. 2010. g. Pristupljeno 5. 12. 2009. 
  25. ^ „Roosevelt, Theodore. An Autobiography: XV. The Peace of Righteousness, Appendix B, New York: Macmillan, 1913”. Bartleby.com. Pristupljeno 5. 12. 2009. 
  26. ^ „AsiaMedia :: Right to Information Act India's magic wand against corruption”. Asiamedia.ucla.edu. 31. 8. 2006. Arhivirano iz originala 26. 9. 2008. g. Pristupljeno 5. 11. 2009. 
  27. ^ „Investigative journalists as anti-corruption activists: An interview with Gerardo Reyes”. Transparency.org. 7. 6. 2013. Arhivirano iz originala 03. 12. 2019. g. Pristupljeno 30. 3. 2016. 
  28. ^ Mathiason, Nick (21. 1. 2007). „Western bankers and lawyers 'rob Africa of $150bn every year”. London: Observer.guardian.co.uk. Pristupljeno 5. 12. 2009. 
  29. ^ „Why benchmarking works – PSD Blog – World Bank Group”. Psdblog.worldbank.org. 17. 8. 2006. Arhivirano iz originala 20. 9. 2009. g. Pristupljeno 5. 11. 2009. 
  30. ^ Damania, Richard; Bulte, Erwin (jul 2003). „Resources for Sale: Corruption, Democracy and the Natural Resource Curse” (PDF). Centre for International Economic Studies, University of Adelaide. Arhivirano iz originala (PDF) 6. 9. 2008. g. Pristupljeno 11. 12. 2010. 
  31. ^ Biswas, Soutik (18. 1. 2011). „Is India sliding into a hereditary monarchy?”. BBC. BBC News. Pristupljeno 3. 9. 2011. 
  32. ^ Deo, Manjeet; Kripalani (5. 8. 2011). „The Gandhi dynasty: Politics as usual”. Rediff. Rediff News. Pristupljeno 3. 9. 2011. 
  33. ^ Brunetti, Aymo; Weder, Beatrice (2003). „A free press is bad news for corruption”. Journal of Public Economics. Elsevier. 87: 1801—1824. doi:10.1016/s0047-2727(01)00186-4. 
  34. ^ Adserà, Alícia; ; Payne, Mark (2000). „Are You Being Served?: Political Accountability and Quality of Government” (PDF). Working Paper. Inter-American Development Bank Research Department (438). Pristupljeno 17. 8. 2014.  and Adserà, Alícia; ; Payne, Mark (2003). „Are You Being Served? Political Accountability and Quality of Government” (PDF). Journal of Law, Economics, & Organization. Oxford U. Pr. 19: 445—490. doi:10.1093/jleo/19.2.445. Pristupljeno 31. 8. 2014. 
  35. ^ Snyder, James M.; Strömberg, David (2010). „Press Coverage and Political Accountability”. Journal of Political Economy. 118 (2): 355—408. doi:10.1086/652903. 
  36. ^ Schulhofer-Wohl, Sam; Garrido, Miguel (2013). „Do Newspapers Matter? Short-Run and Long-Run Evidence From the Closure of The Cincinnati Post” (PDF). Journal of Media Economics. 26 (2): 60—81. doi:10.1080/08997764.2013.785553. 
  37. ^ Starr, Paul (2012). „An Unexpected Crisis: The News Media in Post-industrial Democracies” (PDF). International Journal of Press / Politics. Sage. 17: 234ff. doi:10.1177/1940161211434422. Pristupljeno 31. 8. 2014. „Since 2000, the newspaper industry alone has lost an estimated "$1.6 billion in annual reporting and editing capacity... or roughly 30 per cent," but the new non-profit money coming into journalism has made up less than one-tenth that amount.” 
  38. ^ „Lessons From the North”. Project Syndicate. Pristupljeno 5. 11. 2009. 
  39. ^ Privatization in Competitive Sectors: The Record to Date. Sunita Kikeri and John Nellis. World Bank Policy Research Working Paper 2860, June 2002. Econ.Chula.ac.th artimort.pdf IDEI.fr] Arhivirano 2009-03-25 na sajtu Wayback Machine
  40. ^ Svensson, Jakob (2000). „Foreign Aid and Rent-Seeking”. Journal of International Economics. 51 (2): 437—461. doi:10.1016/S0022-1996(99)00014-8. 
  41. ^ Alesina, Alberto; Weder, Beatrice (2002). „Do Corrupt Governments Receive less Foreign Aid?”. American Economic Review. 92 (4). doi:10.1257/00028280260344669. 
  42. ^ Who wants to be a millionaire? – An online collection of Nigerian scam mails
  43. ^ „Nigeria's corruption totals $400 billion”. Malaysia Today. 27. 6. 2005. Arhivirano iz originala 11. 12. 2007. g. 
  44. ^ „Fidel Castro net worth rises, according to 'Forbes'”. Usatoday.Com. 4. 5. 2006. Pristupljeno 5. 11. 2009. 
  45. ^ Shapiro, Ben (5. 8. 2006). „Ben Shapiro :: Townhall.com :: The death of Fidel Castro”. Townhall.com. Arhivirano iz originala 02. 12. 2009. g. Pristupljeno 5. 11. 2009. 
  46. ^ Barenboim, Peter (2009). Defining the rules. Issue 90. The European Lawyer. 
  47. ^ Pahis, Stratos (2009). „Corruption in Our Courts: What It Looks Like and Where It Is Hidden”. The Yale Law Journal. 118. Pristupljeno 1. 8. 2015. 

Dodatna literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Vikicitat ima citate vezane za članak Politička korupcija.
 
Politička korupcija na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Политичка_корупција&oldid=27674681”