Posthumna oplodnja

Posthumna oplodnja je poseban postupak u okviru medicinski asistirane reprodukcije (akronim MAR), zasnovan na začeću deteta uz pomoć genetskog materijala nakon smrti jednog ili eventualno i oba roditelja. Ovakva vrsta oplodnje danas je moguća samo u određenom i jako malom broju država, uz pismenu saglasnost muškarca, koju on treba da da za života. Mogućnost uvođenja posthumne oplodnje, predviđena je i Građanskim zakonikom Srbije. Imajući u vidu sve veći pad nataliteta u nekim zemljama sveta ovo veoma značajno pitanje, „koje dovodi do proširivanja granica očinstva, majčinstva, roditeljstva i porodice, najverovatnije će u budućnosti primorati zakonodavstava sve većeg broja zemalja da se suoče sa potrebom njegove odgovarajuće pravne regulative”.

Insemenacija nakon smrti oca

Oblici posthumne oplodnje

Posthumna oplodnja se može obaviti u tri oblika:

Oblik	Status genetskog materijala	Pravni status
Prvi oblik	Genetski materijal partnera je zamrznut u toku života	Pored zamrznutog embrioni, odnosno oplodne ćelije, postoji pristanak partnera da u slučaju smrti jednog od njih nadživeli partner ima pravo da iskoristi zamrznuti genetski materijal u cilju dobijanja potomstva.
Drugi oblik	Genetski materijal partnera je zamrznut u toku života	Partneri se prilikom pristupanja tehnikama asistirane reprodukcije nisu izjasnili po pitanju posthumne oplodnje Nadživeli partner može tražiti da mu se omogući dalje korišćenje zamrznutog materijala za potrebe posthumne oplodnje
Treći oblik	Ne postoji prethodno zamrznut genetski materijal	Ako je posthumna oplodnja moguća, a ne postoji prethodno zamrznut genetski materijal, nadživeli partner ili neki drugi blizak član porodice može da zahteva da se uzme genetski materijal umrlog muškarca nakon njegove smrti.

Normativi

Ovakva vrsta oplodnje koja je danas pravno moguća samo u određenom i jako malom broju država, npr. Sjedinjenim Američkim Državama, „sa nekoliko je osnovnih karakteristika u pogledu regulisanja posthumne oplodnje i prava ovako začetog deteta da postane naslednik svog oca:”

• Donor genetskog materijala mora da za života da saglasio da se začne dete nakon njegove smrti;
• Da je donor za sobom ostavio pismeni dokaz o njegovoj volji.
• Da postoji vremensko ograničenje u pogledu mogućnosti nasleđivanja donora od strane posthumno rođene dece.
• Da u načelu postoji brak između donora i žene koja treba da bude posthumno oplođena njegovom spermom.

Suprotstavljeni stavovovi

Posthumne reprodukcije, predstavlja deo reproduktivnih sloboda, koje sa:

• Jedne strane — omogućavaju oplodnju, i omogućava rađanjem dece čime se ostvaruje ne samo interes partnera, već i samog deteta i uopšte celog društva.
• Sa druge strane — moraju uzeti u obzir i najbolji interes deteta, jer može imati duboke psihološke, pravne i ekonomske posledice na decu koja se rađaju nakon smrti roditelja. pod ovim podrazumeva najpre interes deteta da ima oba roditelja, da bude čuvano, vaspitavano i izdržavano od strane oba svoja roditelja, što u slučaju posthumne oplodnje nije moguće, imajući u vidu da se radi o situaciji kada je izvesno da jedan roditelj neće biti živ u momentu začeća deteta.

Iako pravo na posthumnu reprodukciju može da dođe u sudar sa interesima deteta da ima oba roditelja, mišljenje pretežnog dela teorije je da je osnovni interes deteta u ovom slučaju da se rodi, da postoji, da se pojavi kao subjekt prava. Prema ovom shvatanju, za dete je bolje da se rodi i u monoparentalnoj porodici, nego da se uopšte ne rodi. U krajnjoj liniji, uvek treba dati prednost životu i rađanju deteta, ukoliko se time ne narušavaju osnovna ljudska prava.

Spoljašnje veze

• Katarina Đorđević, Začeće deteta nakon smrti oca — Politika onlajn, 9.7.2014.