Prvi bol

„Prvi bol” (nem. Erstes Leid) je pripovetka koju je Franc Kafka napisao između jeseni 1921. i proleća 1922. godine, a koja je prvi put objavljena 1922. godine. Ova priča je kasnije uključena u zbirku Umetnik u gladovanju, objavljenu ubrzo nakon Kafkine smrti.

Prvi bol
Srpsko izdanje
Nastanak i sadržaj
Orig. naslov	Erstes Leid
Autor	Franc Kafka
Zemlja	Nemačka
Jezik	nemački
Izdavanje
Datum	1922.

Radnja

Priča prati umetnika na trapezu koji želi da ostane na svom trapezu sve vreme, i da se nikada ne vrati na zemlju. Suočen je sa poteškoćama kada cirkus za koji radi mora da putuje od mesta do mesta. Za umetnika se kaže da je posvećen usavršavanju svoje tačke. Niko mu se ne protivi i svakom njegovom zahtevu udovoljavaju. Kada umetnik putuje, on dobija sopstveni smeštaj: kod predstava u gradu, na nastupe ga vode trkačkim automobilom kako bi ga poštedeli muke, ili, ako bi putovao vozom, rezervisali bi mu ceo kupe i on bi provodio sate u mreži za prtljag. Po dolasku na destinaciju, umetnik zauzima svoje mesto i visi na trapezu. Čak i tokom nastupa pozorišne grupe, on ostaje u javnosti, savršeno miran.

Jednog dana, dok grupa putuje na drugu destinaciju, umetnik na trapezu privlači pažnju svog impresarija jedva čujnim pitanjem. Impresario je spreman da učini sve što ovaj zatraži, a umetnik mu kaže da bi u budućnosti više voleo da ima i drugi trapez. Tom prilikom, umetnik brizne u plač i kaže: „Kako sam mogao živeti − samo sa tom jednom šipkom u rukama”. Impresario ga uverava da će dobiti svoj drugi trapez, ali sada brine za budućnost umetnika jer je po prvi put počeo da preispituje prirodu svoje umetnosti: „Ako su ga jednom počele moriti takve misli, mogu li ikada sasvim isčeznuti? Neće li te misli postati sve crnje? Nisu li one ugrožavale život? I zbilja, imrpesariju se kanda činilo da vidi kako se u naizgled mirnom snu kojim se plač završio, počinju urezivati prve bore u glatko dečije lice umetnika na trapezu.”

Analiza

Za razliku od druge dve priče o umetnicima iz zbirke Umetnik u gladovanju, ovde je prikazan samo umetnik na trapezu i njegovo neposredno vodviljsko okruženje, ali ne i publika. Time se stvara utisak o umetnosti koja je svrha sama sebi, isključivo radi prosvećivanja umetnika. Umetnik na trapezu ima kontakt samo sa ljudima koji rade sa njim ili sa njegovim impresariom. Jedan od najlepših trenutaka u životu impresarija je kada umetnik na trapezu može da se vrati svojoj tački posle putovanja.

Impresario odmah podržava umetnikov zahtev za drugim trapezom, koji ovaj krajnje emotivno traži. Sklad između njih dvojice u ovom pitanju i neobičnost što se do sada snalazio samo sa jednim trapezom pokazuje se u tome što su suze umetnika pokvasile i lice impresarija. Ali u isto vreme impresario se oslobađa zavisnosti od umetnika jer vidi pretnju svojoj egzistenciji koju predstavlja njegovo starenje. Do sada je umetnik na trapezu, svojom mladalačkom agilnošću, bio „izvanredan i nezamenljiv umetnik”. Sada se nazire kraj ove ere.

Spoljašnje veze

• Cela priča na srpskom