Википедија

Priča o Gendžiju

Priča o Gendžiju (jap. 源氏物語) je jedan je od prvih japanskih i svetskih romana. Autorka romana je japanska dvorska dama Murasaki Šikibu.[1] Roman je napisan u vremenu između 1000. i 1008. godine.[2]

Scena iz Priče o Gendžiju

Smatra se jednim od prvih modernih psiholoških romana u istoriji svetske književnosti. Ima mnoga obeležja modernog romana: glavnog lika i veliki broj sporednih likova, dobru karakterizaciju svih važnih likova i sl. Događaji se odvijaju tokom života glavnog lika i nakon njegove smrti. Nema fabule nego se, kao u stvarnom životu, događaji spontano odvijaju. Gotovo nijedan lik nema lično ime, već im imena zavise od zanimanja, funkcije koju obavljaju i sl. (npr. ministar, ekselencija). Nazivanje imenom se smatralo nepristojnim u to vreme. Jasunari Kavabata, prvi japanski dobitnik Nobelove nagrade za književnost, u govoru na dodeli nagrade izjavio je da je „Priča o Gendžiju“ vrh japanske književnosti i da ga nijedno delo još nije nadmašilo. Knjiga je obavezna literatura u japanskim školama.

Sadržaj uredi

U romanu su opisani život i ljubavne zgode izmišljenog princa Gendžija. Prikazuje se život japanskog plemstva. Gendži je drugi sin japanskog cara, počeo je karijeru kao carski činovnik u tada glavnom gradu Kjotou. Stekao je vrhunsko obrazovanje i živeo je lagodnim životom. Odlikovali su ga lepota i šarm. Imao je nekoliko žena i ljubavnica, koje su mu rodile decu. Tada su žene živele odvojeno od muževa i malo su vremena provodile s njima. Jedan od njegovih sinova postao je japanski car. Likovi su ranjivi, sa ljudskim vrlinama i manama. Neke od glavnih tema romana su: ljubav, bol, lepota i prolaznost.

Istorijski kontekst uredi

Moguće je da je priča o Gendžiju bila napisana poglavlje po poglavlje, koje je Murasaki isporučivala aristokratkinjama (nyokan). Ovo delo ima mnoge elemente koji su prisutni i u modernom romanu: centralni lik i veoma veliki broj glavnih i malih likova, dobro razvijenu karakterizaciju svih glavnih uloga, niz događaja koji pokrivaju životni vek centralnog karaktera i mnogo više. U ovom radu se ne koristi narativna priču, već se događaji zbivaju i likovi jednostavno stare. Jedno izuzetno svojstvo Gendžija, i Murasakijeve veštine, je unutrašnja konzistentnost, uprkos Dramatis personae od oko četiri stotine likova. Na primer, svi likovi stare uporedo i porodične i feudalne veze održavaju opštu konzistentnost.

Jedna komplikacija za čitaoce i prevodioce Gendžija je da skoro ni jedan od likova u originalnom tekstu nema eksplicitno ime. Umesto toga likovi se oslovljavaju po svojoj funkciji ili ulozi (npr. Ministar levice), počasti (npr. njegova Ekselencija), ili njihovoj relaciji sa drugim likovima (npr. prestolonaslednik), koji se menjaju kako roman napreduje. Ovaj nedostatak imena proizlazi iz dvorskih manira Hejanske ere, prema kojima bi slobodno pominjanje kršenih imena osoba bilo neprihvatljivo direktno i nabusito. Moderni čitaoci i prevodioci su koristili razne nadimke da bi pratili mnogobrojne likove.

Priča o Gendžiju je napisana u arhaičnom dvorskom jeziku koji je bio nerazuman već jedan vek pre nego što je priča napisana.[3] Stoga su Japanci čitali dorađenu i ilustrovanu verziju rada još od 12. veka.[3] Tek u 20. veku je Gendži preveden na moderni Japanski. To je uradila pesnikinja Akiko Josano.[4][5][6][7]

Autorstvo uredi

 
Murasaki Šikibu,[8][9] ilustracija slikara Tosa Mitsuoki koji je uradio seriju o pričama o Gendžiju (17. veku)[10][11]

Debata o tome koji deo sadržaja Gendžija je zapravo napisala Murasaki Šikibu se vodila vekovima i malo je verovatno da će ikad biti ostvarena saglasnost, osim ako ne dođe do većih arhivskih otkrića. Generalno je prihvaćeno da je priča bila završena u svojoj sadašnjoj formi do 1021, kao je autor Sarašina Niki napisala unos u svom dnevniku o njenom zadovoljstvu sticanjem kompletne kopije dela.[12] Ona je napisala da je bilo preko 50 poglavlja i pomenula je likove uvedene na kraju dela, tako da ako su drugi autori osim Murasaki Šikibu zaista radili na priči, njihov rad je bio završen u otprilike isto vreme kao i njeno pisanje. Dnevnik same Murasaki Šikibu sadrži reference na priču, kao i primenu na sebe imena Murasaki u aluziji na glavni ženski lik. Taj unos potvrđuje da je deo, ako ne i ceo dnevnik, bio dostupan 1008. godine, kada unutrašnji dokazi ubedljivo ukazuju na to da je unos bio napisan.[13]

Dama Murasaki je izjavila da je napisala lik Gendžija na bazi Ministra levice u vreme njenog boravka na dvoru. Drugi prevodioci, kao što je Tajler, smatraju da je lik Murasaki no Ue, koju Gendži ženi, baziran na samoj Šikibu.

Josano Akiko, prvi autor koji je napravio moderni japanski prevod Gendžija, je smatrala da je Murasaki Šikibu napisala samo poglavlja 1 do 33, i da je poglavlja 35 do 54 napisala njena kćerka Dajni no Sanmi.[14] Drugi naučnici su isto tako izrazili sumnje u pogledu autorstva poglavlja 42 do 54 (posebno poglavlja 44, koje je sadržalo retke primere grešaka u kontinuitetu).[14] Prema Rojal Tajlerovom uvodu u njegov engleski prevod rada, nedavna računarska analiza je utvrdila „statistički značajna” odstupanja u stilu između poglavlja 45–54 i ostatka, a isto tako među ranim poglavljima.[14]

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ Lyons, Martyn (2011). Books: A Living History. Los Angeles: J. Paul Getty Museum. str. 30. 
  2. ^ Birmingham Museum of Art (2010). Birmingham Museum of Art : guide to the collection. [Birmingham, Ala]: Birmingham Museum of Art. str. 49. ISBN 978-1-904832-77-5. 
  3. ^ a b „"The Tale of Genji" - Playboy of the eastern world”. The Economist. Pristupljeno 9. 1. 2014. 
  4. ^ Yosano, Akiko
  5. ^ Beichman, Janine (1. 1. 2002). Embracing the Firebird: Yosano Akiko and the Birth of the Female Voice in Modern Japanese Poetry (na jeziku: engleski). University of Hawaii Press. ISBN 9780824823474. 
  6. ^ Henshall, Kenneth (7. 11. 2013). Historical Dictionary of Japan to 1945 (na jeziku: engleski). Scarecrow Press. str. 481. ISBN 9780810878723. 
  7. ^ Akiko, Yosano (7. 1. 2014). River of Stars: Selected Poems of Yosano Akiko (na jeziku: engleski). Shambhala Publications. ISBN 9780834829336. 
  8. ^ Bowring, Richard John (ed). "Introduction". in The Diary of Lady Murasaki. . London: Penguin. Shikibu, Murasaki (1996). The Diary of Lady Murasaki. Penguin Publishing. ISBN 978-0-14-043576-4. 
  9. ^ Bowring, Richard John (ed). "Introduction". in The Diary of Lady Murasaki. . London: Penguin. Shikibu, Murasaki (2005). The Diary of Lady Murasaki. Penguin Publishing. ISBN 978-0-14-043576-4. 
  10. ^ Minamoto, H. An Illustrated History of Japanese Art. Japan: Kyoto K. Hoshino, 1935.
  11. ^ Munsterberg, Hugo. Arts of Japan An Illustrated History. Boston: Tuttle Publishing, 1957.
  12. ^ Nishishita, Kyoichi. Commentary. Sarashina Nikki. Rev. Kyoichi Nishishita. 1930. Tokyo: Iwanami, 1963.
  13. ^ The Diary of Lady Murasaki, ed. Richard Bowring, Penguin Classics (2005). str. 31, note 41. In his introduction to the text, Bowring discusses its dating which, in any case, is generally accepted by most authorities. Royall Tyler, in his edition of the Tale of Genji cited below, also draws attention to the entry in Murasaki Shikibu's diary: see the Penguin Books edition, 2003, Introduction, p.xvii
  14. ^ a b v Shikibu, Murasaki; Tyler, Royall (2002). The Tale of Genji. Viking. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Priča o Gendžiju na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Прича_о_Генџију&oldid=27556416”