Proleterska književnost u Japanu
Proleterska književnost u Japanu je pravac u japanskoj književnosti, prisutan 20-tih i 30-tih godina XX veka. Dela nastala pod uticajem ovog pokreta bila su pisana u duhu socijalističkog realizma.
Istorijska pozadina uredi
Period Taišo (1912-1926), u prevodu „Velika pravednost", usledio je nakom perioda Meiđi. U ovom periodu u Japanu dolazi do oživljavanja demokratije, a političke partije prvi put dobijaju značajniju ulogu. Međutim, to je takođe i period posleratne depresije, nakon Prvog svetskog rata i radničkih štrajkova. U takvim uslovima iz Evrope u Japan dolaz ideje marksizma, što će vremenom dovesti do stvaranja „Pokreta za proletersku književnost“.[1][2]
Razvoj uredi
Za početak proleterske književnosti smatra se pojava časopisa „Sejač“ koji je počeo da izlazi februara 1921. godine nakon formiranja „Socijalističke lige Japana“ , decembra 1920. „Sejač“ je bio politički i kultorno-prosvetni časopis, imao je međunarodnu saradnju sa francuskim, engleskim i ruskim progresivnim krugovima, a glavni urednici, Komaki Omi i Kaneko Jobun su smatrali da časopis treba da bude savremen, internacionalan i revolucionaran. Književna dela su pre svega bila agitacionog karaktera, dok je umetnička vrednost bila niska. Neki od boljih radova su „Do noćnog požara“ (Imano Kenzo) i „Putnik treće klase“ (Maedako Hiroićiro). Prvim pravim umetničkim delom proleterske književnosti smatra se delo „Ljudi koji žive na moru“ iz 1926. godine koje je napisao Hajama Jošiki.[2]
Stavovi o pokretu uredi
- Književni kritičar Homa Hisao je 1916. godine u časopisu „Vaseda bungaku“ objavio članak pod nazivom „O narodnoj umetnosti“ u kome je izneo stav da „Umetnost nije predviđena samo za jedan deo društva već mora da služi celom narodu.“[3] Ovaj članak je doveo do rasprave u kojoj je razmatrana uloga narodne umetnosti.
- Osugi Sakae smatrao je: „narodna umetnost je umetnost masa – to je umetnost novog sveta koju stvaraju radnici“[3]
- Kato Kađuo: „narodna umetnost je humanistička i namena umetnosti masa nije politička borba“[3].
- Glavni teoretičar „Pokreta za proletersku kljiževnost“, Hirabajaši Hacunosuke, u svojim esejima je pisao da „Književnost predstavlja oblik društvene svesti, slično religiji, moralu, filozofiji; ona mora imati klasni karakter i varaju se svi pisci koji smatraju da se mogu uzdići iznad klasa.“[4]
- Jasunari Kavabata je smatrao da su pisci proleterske književnosti prikazili novi način prihvatanja osećanja, zbog čega ih je poštovao, iako nije pripadao pokretu.
Časopisi uredi
„Sejač" uredi
Časopis čija se pojava, 1921. godine smatra početkom proleterske kljiževnosti u Japanu. Zabranjen je nakon Kanto zemljotresa 1923. godine zbog iznošenja kritičkih stavova.
„Književni front“ uredi
I nakon zabrane časopisa „Sejač", levi pokret je nastavio svoju aktivnost i već jula 1924. godine je izašao prvi broj časopisa „Književni front“, koji je osnovan od strane redakcije „Sejača“. Ovim je počeo drugi period pokreta za proletersku književnost okarakterisan unutrašnjim borbama u Komunističkoj partiji Japana zbog kojih razvoj proleterske književnosti i kulture nije bio kontinuiran već su se kulturna udruženja često raspadala, a zatim iznova sastavljala.
„Zastava borbe“ uredi
Godine 1928. nastaje „Sve-japanska federacija Proleterske umetnosti“ koja počinje sa izdavanjem časopisa „Zastava borbe“. Ova federacija je promeinila ime 1931. godine u „Federacija proleterske kulture Japana“ (skraćeno KORF), a časopis „Zastava borbe“ menja ime u „Peoleterska kultura“.
Za vreme postojanja ovih federacija proleterska književnost je dostigla vrhunac, tada je stvaralo više pisaca među kojima su najznačajniji Tokunaga Sunao i Kobajaši Takiiđi. KORF je raspušten 1934. godine zbog pritisaka vlade i unutrašnjih sukoba.[2]
Predstavnici uredi
- Kobajaši Takiđi (oktobar 13, 1903 – februar 20, 1933)[5] tokom života je pisao novele i priče u kojima je iskazivao saosećajnost sa radničkom klasom.[6]
-
Kobajaši Takiđi
- Hajama Jošiki (mart 12, 1894 – oktobar 18, 1945) najpoznatiji je po delu „Ljudi koji žive na moru“. Bio je uključen u radničke pokrete, ali je kasnje postao pristalica japanskog imerijalizma.
Dela uredi
- „Lovac na rakove", Kobajaši Takiđi (1929) delo se bavi teškoćama kroz koje prolazi posada broda koja lovi rakove u odama između Japana i Kamčatke.[6] Ovaj roman je 2008. godine, 79 godina nakon prvog pojavljivanja, bio je jedan od najprodavanijih romana u Japanu.[7] Postoji i filmska adaptacija romana iz 1953. godine, kao i manga adaptacija iz 2006. godine.[8]
- „Ljudi koji žive na moru“, Hajama Jošiki (1926)
- „Do noćnog požara“ Imano Kenzo
- „Putnik treće klase“ Maedako Hiroićiro
Reference uredi
- ^ „Taishō period | Japanese history”. Encyclopedia Britannica (na jeziku: engleski). Pristupljeno 10. 11. 2018.
- ^ a b v Jović 2015
- ^ a b v Jović Đalović, Marina (2015). Književnost i osećaj: moderne tendencije u japanskoj proznoj književnosti. Beograd: Kokoro. str. 116. ISBN 978-86-6153-351-8.
- ^ Jović Đalović, Marina (2015). Književnost i osećaj: moderne tendencije u japanskoj proznoj književnosti. Beograd: Kokoro. str. 117,. ISBN 978-86-6153-351-8.
- ^ Takiji Kobayashi (na jeziku: engleski), 03. 11. 2018, Pristupljeno 10. 11. 2018
- ^ a b Rimer 1991
- ^ McCurry, Justin (20. 08. 2008). „Japan: Marxist book turns bestseller 79 years on”. the Guardian (na jeziku: engleski). Pristupljeno 10. 11. 2018.
- ^ Kani Kōsen (na jeziku: engleski), 25. 02. 2018, Pristupljeno 10. 11. 2018