Prostitucija u okupiranoj Srbiji (1941—1944)

Prostitucija u okupiranoj Srbiji bila je, od strane nemačkih okupacionih vlasti, legalizovan oblika pružanja seksualnih usluga u periodu od 1941—1944, za novac ili drugu materijalnu nadoknadu. Kao oblik bavljenja „najstarijim zanatom na svetu” bila je zakonski propisana i ozvaničena, a policijskim i preventivnomedicinskim merama strogo kontrolisana.

Teritorijalne Srbije, pod upravom na kojoj je nemačka okupaciona vlast organizovala i kontrolisala prostituciju, (koja se može smtarti i nekom vrstom „horizontalne“ ili „ležeće“ kolaboracije sa nacistima)

Osim legalne prostitucije postojalo je i više oblika marginalnog ponašanja, koje se može podvesti i pod nelegalni oblik prostitucije, ili održavanja intimnih veza sa okupatorom, van za to registrovanih objekata (bordela), kafanama, privatnim kućama itd. Tako su „rat i okupacija umanjivali granice između prostitutki i drugih žena.“

Na teritorijama sa strogim režimom okupacije, kakava je bila Srbija pod nacistima, intimne veze sa okupatorom imale su naročitu težinu pošto su bile povezane sa sprovođenjem rasne politike, i zato su nemačke vlasti sugerisale svojim vojnicima da primarno ostvaruju polne kontakte sa prostitutkama, čime su stvarali povoljne uslove za razvoj ovog „nasjtarijeg zanata na svetu”.

Istorijske okolnosti

Prostitucija koja je vladala u Srbiji između dva svetska rata 1941. gosine samo je prevedena u horizontalnu kolaboraciju

Po osvajanju Srbije u munjevitom aprilskom ratu 1941. godine, nacistički okupacioni režimi pokušao je da ovlada okupiranom teritorijom uglavnom oslanjajući se: sa jedne strane na tradicionalne, konzervativne, antikomunistički snage, koje iako su naglašavale patrijarhalne vrednosti i podsticale kult materinstva i seksualnog konzervativizma, sa druge strane su oslanjajući se na feministički nastup i omalovažavale okupirani narod i kroz seksualnu eksploataciju, što je bio je u koliziji sa moralom žena, kojima je okupacija nametala nove „izazove i dužnosti”.

Potreba zapošljavanja i pojačanog angažovanja žena u pogledu zapošljavanja, snabdevanja i staranja o porodici zahtevala je značajnu aktivnost žena koje su usled odsustva muževa (zbog odvođenja u zarobljeništvo ilogore) ili gubitka bračnog druga (u bombarovanju, represalijama i odmazdama), samostalno donosile odluke i vodile brigu o sebi i porodici. Okupacija je povećala nezavisnost žena koje su postale ekonomski i emotivno jako ranjive, i u tim uslovima naterane da postanu samopouzdanije i preuzmu tradicionalne muške uloge.

Novonastala opšta nemaština i moralno posrnuće u mnogim sferama života koje je rat doneo uticali su i na ogroman porast prostitucije. A žene koje su same sebe izdržavale i nisu imale pomoć sredine i rodbine, često nisu imale drugog izbora nego da se okrenu prostituciji, ponekad i u strahu od reakcije nemačkih okupacionih snaga na odbijanje njihovih ponuda za stupanje u intimne odnose. Taj strah od odbijanja ponude obješnjava jedna od prvih žena koja je angažovana u javnoj kući za nemačke vojnike u Smederevskoj Palanci, koja je nakon obraćanja nemačkim organima za dobijanje posla, dobila ponudu da prihvati prostituciju. Svoj pristanak ona je objasnila rečima: Mi nismo imale kud, već smo pristale.

Prostitucija je kod pojedinih žena bila je i proizvod teške površnosti i lakomislenosti. ali i oblik bekstva iz tmurne ratne svakodnevice Nekim ženama, drugojačijih moralnih shvatanja, okupacija je donela i osećaj da su nestale ranije norme ponašanja i vladanja, što oh dodatno motivisalo da stupalaju u intimne veze sa okupatorskim vojnicima, čak i naočigled supruga i ostalih ukućana.

Tako je rat, nemaština i prisustvo stranih vojnika na prostoru Srbije uticalo na kidanje obruča građanskih obzira i morala, što je bilo i očekivano u javnosti već na samom početku okupacije Srbije u Drugom svetskom ratu, jednim delom i zbog sećanja na ponašanje pojedinih žena u okupiranoj Srbiji tokom Prvog svetskog rata, sa istim tim okupatorom.

U Novom Sadu je postojala legalna prostitucija pre Drugog svetskog rata, do 1934. godine, kada je zabranjena.

Osnivanje javnih kuća za nemačke oficire

Javna kuća za nemačke vojnike (negde u Grčkoj, Srbiji ili Bugarskoj)

Imajući u vidu da je i pre početka okupacije u Srbiji vladala prostitucija, ne čudi što je prisustvo nemačkih vojnika u njenim gradovima povećalo potražnju za uslugama kafana i drugih lokala u kojima su i pre rata držane prostitutke, i uticalo na porast seksualnog nasilja među vojnicima vermahta. Uvidevši, porast nasilnog ponašanje svojih vojnika, nemačka vojna komanda pokušavala da ograniči seksualno nasilje vojnika, i sačuva ugled i tadašnjem mitu o „kulturnim Nemcima”, naročito tokom prvih dana okupacije, propagirala je i ohrabrivala vojnike da kontakte ostvaruju prvenstveno samo sa prostitutkama, nad kojima je odmah uspostavili zdravstveni nadzor.

Sve veža potražnja za prostitutkama u većim centrima Srbije ubrzo je rezultovala osnivanjem posebnih javnih kuća, namenjenih isključivo nemačkim vojnicima. Tako se saznaje, prema izveštaju dr Miloša Sekulića emigrantskoj vladi ...da je u Kosovskoj ulici u Beogradu otvorena javna kuća sa 300 žena i devojaka, namenjena isključivo nemačkim vojnicima i pod stalnom lekarskom kontrolom. Nasuprot ovoj preteranoj proceni, postoje i ovi podaci:

• U ulici Majke Jevrosime — prema popisu iz decembru 1941. funkcionisala je javna kuća za nemačke vojnike u kojoj se u tom periodu nalazilo 15 prostitutki. U jednom kasnijem popisu zabeleženo je 40 žena koje su radile u ovoj javnoj kući.
• U Bosanskoj ulici u Beogradu — evidentirano je 13 uglavnom jako mladih devojaka koje su radile u ovoj javnoj kući za nemačke oficire
• Bordel Vermahta — otvoren je i u Požarevcu, gde je u jednom lokalu bilo odvojeno sedam prostitutki samo za nemačke vojnike.
• Bordel Vermahta — postojala su i u Valjevu i Smederevskoj Palanci. Ove javna kuća za nemačke vojnike imale su mali broje prostitutki koje su se često smenjivale.

Prostitutke su po gradovima u unutrašnjosti Srbije uglavnom radile u kafanama i često su uživale zaštitu nemačkih vojnika kojima su pružale usluge. Usled toga bile su u značajnoj prednosti kada su dolazile u sukob sa okolinom zbog njihovog nemorala i kolaboracionizma.

Širenje polnih bolesti i zdravstveni nadzor prostitutki

Područje Srbije nemačke vlasti tretirale su kao rizično područje sa velikim brojem ljudi obolelih od polnih bolesti i u tom smislu Srbija je podvrgnuta strogoj sanitarnoj kontroli. Nemački organi su posebno strogo vodili računa o zdravstvenom stanju vojnika, ali i radnika na prinudnom radu. Na stroži zdravstveni nadfzor potstakla ih je činjenica, da kada su hteli da za potrebe radnika u Kostolcu otvore bordel, naknadnim prtegledom konstatovali je da od 200 žena zaposlenih u kostolačkom logoru treba otpustiti 165 zbog polnih bolesti, izazvanih čestim stupanjem u seksualne odnose, čime širile zarazu.

Prostitutke su dobile posebne knjižice i bile su obavezne da se tri puta nedeljno javljaju na lekarski pregled. Zabranjena je nelegalna prostitucija, kao i podvođenje i iznajmljivanje soba u svrhu prostitucije.

Sanitetska policija je bila zadužena za sanitetski nadzor nad prostitutkama u pogledu njihovih isprava, zdravlja i higijenskih uslova u stanovima.

U cilju regulisanja prostitucije i sprečavanja zaraze komesar Ministarstva socijalne politike i narodnog zdravlja doneo je 2. juna 1941. „Pravilnik o suzbijanju polnih bolesti i pronalaženju i nadzoru nad prostitucijom“ po kome je uslov za obavljanje prostitucije bilo telesno i duševno zdravlje, pre svega odsustvo polnih i drugih zaraznih bolesti. Pravilnikom je bilo predviđeno:

da prostitutke dva puta nedeljno obavljaju lekarski pregled. Između ostalog prostitutkama je bilo zabranjeno da se skupljaju na javnim i otvorenim mestima, da primaju kod sebe nezrele i nesamostalne mladiće, da primamljuju muškarce rečima ili znacima; da se na javnim mestima raskalašno i nepristojno ponašaju, da stanuju više od dve u jednom stanu, da stanuju u zgradama gde su kafane, gostionice ili hoteli, da stanuju kod muškaraca-samaca, u zgradi ili dvorištu gde ima maloletne čeljadi

Mesec dana kasnije doneta je i „Uredba o dopunama i izmenama zakona o suzbijanju polnih bolesti od 28. marta 1934. godine“ koja je obavezivala sve obolele od polnih bolesti da se podvrgnu lečenju i zabranjivala im polni snošaj i stupanje u brak. Po oovoj Uredbi lokalnim vlastima je izdato naređeno da hitno preduzimaju lečenje venerično obolelih žena, a ne da ih progone, što je inače bila česta praksa.

O raširenosti polnih bolesti svedoče i podaci izneti na predavanju dr Milana Neškovića na Kolarčevom narodnom univerzitetu koji je između ostalog istakao

... da je na Trećem kožno-veneričnom odeljenju Opšte državne bolnice, namenjenom za prinudno lečenje bolesnih i posrnulih devojaka, koje je otvoreno u junu 1941, za prve dve godine izlečeno oko 1.000 bolesnih devojaka.

Kategorije prostitutki

Prema evidenciji Uprava grada Beograda žene koje su imale odnose sa nemačkim vojnicima smtrane su prostitutkama i razvrstavane su u sledeće kategorije:

Kategorija	Karakteristike	Procenjen broj u 1941.
Prva kategorija	Žene koje su viđene sa nemačkim vojnicima po javnim lokalima (poslastičarnice, kafane, bioskopi, klubovi). One su usled loših uslova izbegavale da rade po javnim kućama.	45
Druga kategorija	Žene koje su se prostituisale iz ljubavi	79
Treća kategorija	Žene koje su se prostituisale iz materijalnih razloga. One su doborovoljno primile sanitetske knjižice ili stupile u javne kuće za nemačke vojnike	100
Četvrta kategorija	Žene koje su se prostituisale iz materijalnih razloga. One su vršile propagandu i špijunažu lakše prirode dojavama nadležnim nemačkim vlastima.	39
Posebna kategorija	Kafanske pevačice, od kojih su mnoge podlegale i lekarskom pregledu.	60

Posledice

Vanbračna rađanja dece

Prostitucija je za sobom ostavljala duboke tragove. Osim žiga sredine, iz veza sa nemačkim vojnicima rađala su se i deca (mada je o tome ostalo malo pisanih podataka).

Žigosanje najbiližih iz neposrednog okruženja

Jedna od posledica je i ta da su uz prostitutke na spisku grupisane zajedno sa majkama i kćerima, sestram, drugaricama ili stanodavkama i podstanarkama, sa kojima su navodno zajedno sprovodile nemoral. One su optuživane da prave sedeljke i igranke sa „najvećim neprijateljima Srpstva“, što je u narodu izazivalo revolt i pretnju „da ih čekaju vešala” koja su često i slikovno bila predstavljena npr. na jednom o proglasu ravnogorskog pokreta.

Kažnjavanje javnim šišanjem

Prisilno šišanje žena kao kazna zbog saradnje sa okupatorom ili stupanja sa njim u intimne odnose koje je postojalo u Srbiji i tokom Prvog svetskog rata, nastavljeno je i u Drugom svetskom ratu. Kažnjavanje žena šišanjem primenjivao je ravnogorski pokret u Srbiji još na početku okupacije u slučajevima žena i devojaka koje su imale bilo kakve veze sa okupatorskim vojnicima. Najveći broj prisilnih šišanja žena u okupiranoj Srbiji izvršen je tokom 1943. i 1944. godine, odnosno približavanjem kraja okupacije.

Represalije u prvim mesecima slobode

Većina prostitutki je po oslobođenju Srbije internirana je i tako izolovana, po zatvorima i kasarnama Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije. Tako je u zatvoru u Đušinoj ulici u Beogradu bilo smešteno prema svedočenju lekarke Julke Mešterović, načelnice saniteta Komande grada Beograda, 500—600 prostitutki. One su bile odvojene u posebna odeljenja ovog zatvora određena na zahtev Komande grada Beograda i sovjetska komanda u strahu od širenja polnih bolesti među vojnicima.

Hapšenje prostitutki imalo je dva cilja: njeihovo kažnjavanje zbok saradnje sa okupatorom i izolaciju, jer su prema svedočenju koje je za magazin „Krug“ proleća 1999. godine dao Milan Trešnjić, nekadašnji oficir OZNA-e, posle 20. oktobra 1944. godine, navodno u zatečenim javnim kućama u Beograd „lokalne prostituke opsluživale umesto dojučerašnjih klijenata, nemačkih vojnika, nove vlasti, partizanske i sovjetske oficire.”

Vidi još

• Položaj žena u Srbiji u Drugom svetskom ratu
• Prostitucija
• Horizontalna kolaboracija u Drugom svetskom ratu

Spoljašnje veze

• Bane Gajić Seks sa neprijateljem: prostitucija tokom nacističke okupacije Srbije — VICE mart 2017.