Psihološki aspekti hranjenja
Psihološki aspekti hranjenja značajni su i kompleksni jer utiču na celovit razvoj deteta. Samo hranjenje je negovanje odnosa između deteta i odraslog. Kao u svim aktivnostima i u hranjenju treba sa detetom sarađivati, tretirati ga kao ravnopravnog partnera.
Majčina hrana je normalna fiziološka hrana odojčeta. Hranjenjem na grudima uspostavlja se emotivna veza između majke i deteta. Pored porodice, jaslice i vrtić su značajni faktori socijalizacije deteta, pa veliku ulogu u tome ima sestra-vaspitač i vaspitač. Pored dece na vrtić se adaptiraju i njihovi roditelji. Osoblje vrtića treba da pokaže profesionalnost i tolerancijom i razumevanjem pomogne deci i roditeljima.
Treba imati u vidu da su navike hranjenja jedan od oblika ponašanja koje se socijalizuju i da predstavlja za dete složen razvojni zadatak. Detetu je u formiranju ovih navika potrebna podrška odraslih ali samo do mere do koje je stimulativna i u pravcu sticanja nezavisnosti. Podrška odraslih koja sputava decu pretvara se u frustraciju, gušenje nezavisnosti. Greške se javljaju usled nedovoljne fleksibilnosti i strpljenja.
Sam čin hranjenja traje mnogo kraće kad ga obavi majka nego kad se prepusti detetu, pa se dešava da dete nema dovoljno i pravovremeno mogućnosti da savlada ovu naviku. Ako sestra-vaspitač ili vaspitač nastave nove greške, one će negativno uticati na dečiju ličnost.
Karakteristike perioda ranog detinjstva uredi
- Rano detinjstvo karakteriše najbrži tempo razvoja. Ni u jednom kasnijem periodu razvoja ne događaju se takve kvalitativne promene u fizičkom i psihičkom razvoju kao u prve tri godine života. U toj fazi intenzivno se povećava težina i visina. U toku prve godine i po formiranju se sve osnovne funkcije kore velikog mozga, počevši od prvih uslovnih refleksa do drugog signalnog sistema tj. do viših funkcija kore. U ovom periodu detinjstva psihički razvoj je vrlo brz. Različiti pokreti, emocije, senzorni procesi i sve funkcije govora razvijaju se brzim tempom. Govor postaje sredstvo komunikacije s odraslima i vršnjacima, sredstvo za razvoj mišljenja i saznanja.
- U periodu ranog detinjstva počinju se formirati svi procesi: navike i veštine su nedovršene.
- Rano detinjstvo karakteriše velika fizička i psihička osetljivost (ranjivost) dece. Često im je narušeno emocionalno stanje nevažnim uzrocima.
- Fizički i psihički razvoj su u međusobnoj zavisnosti. Deca narušenog zdravlja pokazuju promenu raspoloženja: razdražljiva su ili troma, brzo se umaraju. I obrnuto, svaka bolest se lakše podnosi ako se uz pomoć različitih vaspitnih postupaka podražava dobro emocionalno stanje bolesnog deteta.
- Sistematske aktivnosti utiču brzo na tok razvoja
- Zdravo dete se rađa s bogatim prirodnim potencijalima. Vaspitnim uticajima se postiže visoki nivo razvoja i formiranje pojedinih funkcija.
- Proces razvoja je skokovit i neravnomeran. Na primer kod deteta od godine do godine i pet meseci brže se razvija razumevanje govora, ali se sporije stvara aktivni rečnik.
- Rani razvoj dečije emocionalne sfere zavisi od karaktera dečijeg emocionalnog stanja. Od emocionalnog stanja deteta zavisi tok mnogih fizioloških procesa, na primer, primanja hrane. Efekat svake aktivnosti zavisi od detetovog emocionalnog odnosa prema sadržaju te aktivnosti. Vodeća uloga emocionalnog stanja traje u toku celog ranog detinjstva. Diferencijacija tuđih emocija je takođe velika. Iako još ne razume reči, dete u ranom periodu shvata da li se odrasli ljute, rapoloženje ljudi koji ga okružuju i rano uočava karakter međusobnih odnosa bližnjih.
- Zdravo dete se rađa s formiranom senzo-motornom potrebom za primanje senzornih nadražaja i potrebom za kretanjem.
- Malo dete ima izraženu potrebu za kontaktom sa odraslima, što je značajno za njegov psihološki razvoj i emotivno stanje.
- U periodu ranog detinjstva više nervne funkcije imaju svoje karakteristike:
- stepen radne sposobnosti je niži pa se dete umara
- relativno je mala izdržljivost (otpornost) nervnih stanica: mnogi spoljni nadražaji (na primer oštri zvukovi) su prejaki za dečiji nervni sistem
- neuravnoteženost nervnih procesa deluje tako da kod dece preovladava stanje uzbuđenja
- teže odlaže svoje potrebe
- nestalna pažnja
- relativno je slaba pokretljivost nervnih procesa pa ne mogu brzo prekinuti započetu aktivnost, teško menjaju stečene navike, teže se prilagođavaju većim promenama uslova života
- pojačana je osetljivost nervnog sistema
- postoji neuravnoteženost prvog i drugog signalnog sistema (primarni signalni nadražaji imaju veće značenje, a uloga drugog signalnog sistema tek postepeno raste).
U nezi i vaspitanju treba uzeti u obzir ove karakteristike jer način života, sadržaj i metode vaspitanja utiču na celokupni ravoj deteta.[1]
Hranjenje u ustanovama uredi
Prvi kontakt sa vrtićem je za većinu dece frustracija a jedan od najčešćih vidova reakcije na frustraciju je regresija - vraćanje na niži nivo ponašanja. Dete onda pokazuje nesamostalnostpri hranjenju (Trogodišnje dete je u stanju da savlada osnovne oblike samostalnog uzimanja hrane).
Razgovor sa roditeljima omogućava sestri-vaspitaču da sazna sve u vezi sa ishranom deteta: kada i koliko jede, koju vrstu hrane, na koji način (cucla, kašičica); hrana koju ne jede ili na nju je alergično. U vreme adaptacije ne treba sprovoditi nikakve izmene u ishrani a pogotovo prisiljavati dete da jede. Prihvatanje hrane jedan je od znakova prilagođavanja.
Prelazak na novu vrstu hrane, nov način hranjenja (za stolom, delimično samostalno) sprovodi se postepeno, dosledno i uvek u saradnji sa detetom i roditeljima.
Za obrok dete treba biti pripremljeno. To znači suvo, presvučeno, umiveno, čistih ruku i nosa.
Bez obzira kog je dete uzrasta i koliko se samo priprema za obrok, ove pripreme su jednako važne.
I beba od deset meseci i dete od sve godine, da bi zadovoljno pojeli obrok traže negu, ali i toplinu i saradnju. Na primer: dete koje se tek probudilo neće moći (ni hteti) da odmah iz kreveta pređe na hranjenje i odmah otvara usta. Isto tako dete iz igre ne može odmah da jede. Pranje ruku i umivanje smiruju decu i pripremaju za obrok.
Neprihvatljivi postupci sestre-vaspitača su ako se od dece traži da u apsolutnoj tišini, potpuno neaktivna čekaju obrok.
Prisiljavanje deteta da jede nije dozvoljeno. Potrebno je tražiti pravi uzrok otporu i odbijanju hrane. Dete koje je povratilo ručak (osim ako je bolesno) otvoreno se suprostavlja pritisku.
Roditelji se najviše interesuju kako je njihovo dete jelo. Treba im strpljivo i detaljno odgovarati, naročito ako postoji problem u ishrani.
Poreklo, uzrok problema ne mora biti u ustanovi jer hranjenje je proces koji ima svoju predistoriju u porodici i ne mora biti u direktnoj vezi sa postupcima koje je majka koristila u ishrani deteta. Zato je odgovornost na sestri-vaspitaču i na vaspitaču koji može da nasleđene probleme učini ozbiljnijim ili da ih ublaži.
Prebližan stav roditelja prema hranjenju negativno utiče na dete a vrši pritisak i na vaspitača.
Pored pritisaka koje trpi od roditelja sestre vaspitači i vaspitači su suočeni sa objektivnim okolnostima: Veliki broj dece u grupama, dugo čekanje na obroke koji stižu iz centralne kuhinje, nedovoljan trpezarijski prostor i sl. ali te okolnosti ne smeju služiti kao opravdanje za greške u (vaspitnim) postupcima pri hranjenju.
Tri najčešća tipa neadekvatnog (nedozvoljenog) reagovanja:
- Rutinsko, emocionalno bezizražajno ponašanje. Pošto nema dovoljno ni objektivnih uslova ni ličnih mogućnosti da se ostvari individualni pristup detetu onda se bira jedan šabloniziran oblik ponašanja primenljiv za svako dete. Rutina uopšte može da se protumači kao jedan od vidova profesionalne deformacije.
- Grubo i nepažljivo ponašanje. Postupak hranjenja obavlja se brzo, nestrpljivo sa povremenom grubošću. Komunikacija sa detetom je povratna , a agresija je reakcija na frustraciju.
- Agresivno ponašanje. Dete se koristi kao objekt za pražnjenje sopstvenih agresivnih impulsa. Svaki dečiji otpor se doživljava kao lična uvreda. Od deteta se očekuje potpuna poslušnost i pokornost. Takva osoba će prisiliti detet da jede baš onu hranu koju ne voli.
Povezanost kvaliteta ishrane i psiholoških svojstava deteta uredi
Psiholog Vesna Ognjenović razmatrajući psihološke aspekte hranjenja navodi istraživanja koja govore o povezanosti ishrane i psiholoških svojstava deteta.
U jednoj seriji istraživanja (Eichenwald i Fry, 1969), dokazano je da loša ishrana u ranom, kritičnom periodu može imati velikog uticaja na intelektualni i emocionalni razvoj deteta. Loše hranjena deca ne pokazuju dovoljno radoznalosti i aktivnosti tipičnih za svoj uzrast.
Studija Brockmana i Riccuti-a (1971), utvrđuje povezanost između loše ishrane i kognitivnih deficita kod male dece. Autori su primenili jedan vrlo jednostavan test koji je zahtevao klasifikaciju osam sličnih objekata. Subjekti su bili izrazito potranjena deca jedne siromašne četvrti Lime i pokazali su znatno manji intelektualni učinak u odnosu na normalno uhranjenu decu. Znači da i kvalitet ishrane dobija svoje značajno mesto i u kontekstu psihičkog razvoja.[2]