Rased

Лом или дисконтинуитет у стени преко којег долази до померања стене.

Rasedi su mehanički diskontinuiteti stenske mase, po kojima se odigralo kretanje. Nastaju usled naprezanja u stenskoj masi.[1] Prilikom rasedanja dolazi do kretanja blokova (krila) raseda. Površ po kojoj su relativno kretani blokovi, naziva se rasedna površ. Ukoliko je rasedna površ pod nekim uglom u odnosu na horizontalu, razlikuje se povlatno krilo, iznad, i podinsko krilo, ispod rasedne površi. Ukupno odstojanje dve tačke, koje su pre rasedanja bile sastavljene, naziva se celokupno kretanje, koje se predstavlja vektorom definisanim elementima: padom, dužinom i smerom relativnog kretanja blokova. Horizontalna komponenta relativnog kretanja blokova je hod, a vertikalna — skok raseda.[2]

Rased, vidljiv na uzorku krečnjaka
Satelitski snimak raseda u pustinji Taklamakan. Dva šarena grebena (u donjem levom i gornjem desnom uglu) su činila jednu neprekidnu liniju, ali su razdvojena kretanjem duž raseda.

Veliki rasedi unutar Zemljine kore nastaju usled dejstva tektonskih sila ploča, pri čemu najveći formiraju granice između ploča, kao što su megapokretni rasedi zona subdukcije ili transformacioni rasedi.[3] Oslobađanje energije povezano sa brzim kretanjem na aktivnim rasedima je uzrok većine zemljotresa. Rasedi se takođe mogu polako pomerati, aseizmičkim puzanjem.[4]

Rasedna ravan je ravan koja predstavlja površinu loma raseda. Trag raseda ili linija raseda je mesto gde se rased može videti ili mapirati na površini. Trag raseda je takođe linija koja se obično iscrtava na geološkim kartama radi označavanja raseda.[5][6]

Zona raseda je skup paralelnih raseda.[7][8] Međutim, termin se takođe koristi za zonu usitnjenih stena duž jednog raseda.[9] Produženo kretanje duž blisko raspoređenih raseda može zamagliti razliku, pošto se stena između raseda pretvara u sočiva stene vezane za rasede, a zatim progresivno drobi.[10]

Klasifikacija

uredi

Prema relativnom kretanju krila, rasedi se dele na:

  • normalne ili gravitacione rasede, kod kojih je jedno krilo spušteno;
  • reversne rasede, kod kojih je kretano povlatno krilo naviše, uz kosu rasednu površ i
  • rasede horizontalnog tipa (transkurentni rasedi), koji mogu biti levi i desni. Njihovo kretanje se određuje na taj način što posmatrač zamišlja da blok na kome stoji miruje, dok se blok sa druge strane raseda kreće nalevo (levi transkurentni rased) ili nadesno (desni transkurentni rased). Transformni rasedi su posebna vrsta raseda horizontalnog tipa u oblasti srednjookeanskih grebena.

Prema sklopu okoline, odnosno, prema odnosu na glavne strukture područja, rasedi se dele na:

  • longitudinalne - paralelne sa pružanjem slojeva, odnosno, paralelne sa osama većih nabornih struktura;
  • poprečne (transverzalne) rasde, upravne na pružanje slojeva i
  • kose (dijagonalne) rasede, koji su u odnosu na pružanje slojeva pod nekim uglom.

Prema padnom uglu rasedne površi, izvršena je podela raseda na:

  • horizontalne i subhorizontalne (0-10°),
  • blagog pada (10-30°),
  • srednjeg pada (30-60°),
  • strmog pada (60-80°) i
  • subvertikalne i vertikalne rasede (80-90°). Posebni tipovi subvertikalnih raseda a padom različitog smera u različitim tačkama duž pružanja, nazivaju se ezitativni rasedi.

Mehanizmi razseda

uredi
 
Normalna greška u formaciji La Heradura, Moro Solar, Peru. Svetli sloj stene pokazuje pomeranje. Drugi normalni rased je desno.

Zbog trenja i krutosti sastavnih stena, dve strane raseda ne mogu uvek lako da klize ili prolaze jedna pored druge, te povremeno svako kretanje prestaje. Područja većeg trenja duž ravni raseda, gde ona postaje zaključana, nazivaju se asperitetima. Stres se nagomilava kada je rased zaključan, a kada dostigne nivo koji premašuje prag čvrstoće, rased puca i akumulirana energija deformacije se delimično oslobađa kao seizmički talasi, formirajući zemljotres.[4]

Naprezanje se javlja akumulativno ili trenutno, u zavisnosti od tečnog stanja stene; duktilna donja kora i plašt postepeno akumuliraju deformaciju putem smicanja, dok lomljiva gornja kora reaguje lomljenjem – trenutnim oslobađanjem naprezanja – što rezultira kretanjem duž raseda.[11] Greška u duktilnim stenama se takođe može odmah osloboditi kada je brzina deformacije prevelika.

Reference

uredi
  1. ^ Lutgens, Tarbuck Tasa. Essentials of Geology (11th izd.). str. 32. 
  2. ^ Childs, Conrad; Manzocchi, Tom; Walsh, John J.; Bonson, Christopher G.; Nicol, Andrew; Schöpfer, Martin P.J. (februar 2009). „A geometric model of fault zone and fault rock thickness variations”. Journal of Structural Geology. 31 (2): 117—127. Bibcode:2009JSG....31..117C. doi:10.1016/j.jsg.2008.08.009. 
  3. ^ Lutgens, Frederick K.; Tarbuck, E.J.; Tasa, D. (2012). Essentials of geology (11th izd.). Boston: Prentice Hall. str. 32. ISBN 978-0321714725. 
  4. ^ a b Ohnaka, M. (2013). The Physics of Rock Failure and Earthquakes. Cambridge University Press. ISBN 978-1-107-35533-0. 
  5. ^ USGS, Earthquake Glossary – fault trace, Pristupljeno 10. 4. 2015 
  6. ^ USGS, Robert Tristram (30. 4. 2003), Where are the Fault Lines in the United States East of the Rocky Mountains?, Arhivirano iz originala 18. 11. 2009. g., Pristupljeno 6. 3. 2010 
  7. ^ |“Fault zone.” Merriam-Webster.com Dictionary, Merriam-Webster. Accessed 8 Oct. 2020.
  8. ^ Fillmore, Robert (2010). Geological evolution of the Colorado Plateau of eastern Utah and western Colorado, including the San Juan River, Natural Bridges, Canyonlands, Arches, and the Book Cliffs. Salt Lake City: University of Utah Press. str. 337. ISBN 9781607810049. 
  9. ^ Caine, Jonathan Saul; Evans, James P.; Forster, Craig B. (1. 11. 1996). „Fault zone architecture and permeability structure”. Geology. 24 (11): 1025—1028. Bibcode:1996Geo....24.1025S. doi:10.1130/0091-7613(1996)024<1025:FZAAPS>2.3.CO;2. 
  10. ^ Childs, Conrad; Manzocchi, Tom; Walsh, John J.; Bonson, Christopher G.; Nicol, Andrew; Schöpfer, Martin P.J. (februar 2009). „A geometric model of fault zone and fault rock thickness variations”. Journal of Structural Geology. 31 (2): 117—127. Bibcode:2009JSG....31..117C. doi:10.1016/j.jsg.2008.08.009. 
  11. ^ Fossen, Haakon (2016). Structural geology (Second izd.). Cambridge, United Kingdom. str. 117, 178. ISBN 9781107057647. 

Literatura

uredi

Spoljašnje veze

uredi