Revolucija cena

Revolucija cena je termin koji se koristi kako bi se opisao niz ekonomskih događaja od sredine 15. do prve polovine 17. veka. Pre svega se koristi za visoku stopu inflacije koja karakteriše ovaj period u istoriji Zapadne Evrope, kada su cene u proseku narasle šest puta u tih 150 godina.

Istorija

Revolucija cena nije bila odmah uočljiva onima koji su živeli u 16. veku. Cene hrane menjale su se u zavisnosti od godišnjeg doba i žetve. Cene su težile porastu najviše od 2 do 3% godišnje. Od polovine veka porast cena postao je očigledan. Početkom 17. veka u Engleskoj cena žita bila je u proseku pet puta veća nego u poslednjim decenijama 15. veka. U Francuskoj je povećanje bilo sedam puta, a u Španiji još veće. Kao odgovorni za porast cena smatrani su najamnici i trgovci žitom. Prilikom pobuna stanovništva, skladišta ovih trgovaca prva bi bivala opljačkana ili spaljena. Zemljoposednici i jesu podizali zakupninu, kao što su monopolisti podizali cene svojih namirnica što je za posledicu imalo porast cena. To je, međutim, bio samo jedan od faktora. Trgovci žitom koristili su nestašice hrane da podignu cenu žita. Takvi postupci dovodili su do nemira te je vlast nastojala da ih spreči. U 16. veku je, međutim, postojala velika razlika u donošenju zakona i njihovoj primeni u praksi. Vlade su zavisile od zajmova trgovaca te su morale da zažmure na kršenja zakona. Jedan od faktora, mada ne i najznačajniji, za porast cena jesu geografska otkrića. Teolozi Univerziteta u Salamanki su pedesetih godina prvi uvideli odnos između uvoza američkog zlata i porasta cena. Martin de Aspilkueta Navaro je pisao da u zemljama u kojima vlada oskudica u novcu je i hrana, kao i usluge, jeftinija, dok zemlja koja ima višak zlata i srebra ima skuplju hranu i ostale proizvode. Kao primer navodi Francusku i Španiju pre i posle otkrića. Zahvaljujući Žanu Bodenu, ovaj razlog je opšteprihvaćen za revoluciju cena u 16. veku. Žan Boden je 1568. godine objavio pamflet pod nazivom „Odgovor g. Žana Bodena paradoksima g. Malstroa“. Malstro, službenik francuske kovnice novca, suzbijao je vezu između revolucije i otkrića smatrajući glavnim uzrokom inflacije kovanje novca bez pokrića. Zaista su vlade u 16. veku kovale velike količine novca bez pokrića, što nije uvek moralo imati negativne posledice. Evropa je u kasnom srednjem veku trpela zbog nestašice plemenitih metala. Kako bi se obezbedilo dovoljno valute za finansiranje svih ekonomskih transakcija, opravdan je pokušaj prekidanja veza između novca i plemenitih metala. Međutim, vlade su često, zbog velike potrebe za novcem, pribegavale kovanju bez pokrića. Između 1543. i 1546. godine engleska vlada je procenat srebra u šilingu svela sa 100 na 40 greina srebra. Engleska vlada je plaćala 3 funte za svaku funtu (mera za težinu) srebra te je od toga kovala novca u vrednosti od 74 funte. Ta razlika, uz niske cene procesa kovanja novca, je bila čista zarada države. U vreme vladavine Edvarda VI, sadržaj srebra u novcu ponovo je prepolovljen. Ovo je glavni razlog inflacije cena. Bodenova teorija ne može se prihvatiti jer je revolucija cena počela već početkom 16. veka, dok se veće količine plemenitih metala iz Amerike uvoze tek sredinom veka, kada je otkriven novi postupak eksploatacije pomoću žive. Takođe, najveći deo metala nije ostajao u Španiji već je korišćen za namirnice i plate vojnika koji su ratovali u drugim zemljama. Jedan od razloga jeste i povećan broj stanovništva u 16. veku. Dolazi do nestašice žita i vune.

Izvori

• Helmut G. Kenigsberger, Džeri K. Bouler, Džordž L. Mouz, Evropa u šesnaestom veku, Klio (2000)