Red reči

Redosled reči u lingvistici i tipologija redosleda reči bave se proučavanjem redosleda sintaksičkih konstituenata i različitim redosledom reči u jezičkim konstrukcijama. Zanimljive su korelacije između redosleda reči u različitim sintaksičkim poddomenima. Primaran redosled reči koji je predmet proučavanja je konstituentni redosled klauze – promenljivi redosled subjekta, objekta I glagola; redosled modifikatora (prideva – brojnih, pokaznih, prisvojnih I adjunkta) u imeničkoj frazi i redosled priloških odredbi (adverbijala). Neki jezici koriste relativno ograničen redosled reči, često se oslanjajući na redosled konstituenata da bi preneli važne gramatičke informacije. Drugi – često oni koji prenose gramatičke informacije kroz infleksiju- dopuštaju veću fleksibilnost koja se može koristiti za enkodiranje pragmatičkih informacija kao što je tematizacija odnosno fokus. Većina jezika ima ustaljeni redosled reči, a ako postoje drugi redosledi, oni se smatraju “markiranim”. Većina jezika koji imaju nominativ i akuzativ – koje imaju imenice koje čine dominantnu vrsti reči i klauze koje uključuju subjekat i objekat – definišu konstituentski redosled reči u pogledu finitnog glagola (G) i njegovih argumenata, subjekta (S) I objekta (O). Postoji šest teoretski mogućih osnovnih redosleda reči za rečenicu sa prelaznim glagolom: Subjekat-predikat-objekat (SPO);Subjekat-objekat-predikat (SOP); Predikat-subjekat-objekat (PSO); predikat-objekat-subjekat (POS); objekat-subjekat-predikat (OSP); Objekat-predikat-subjekat (OPS). Velika većina svetskih jezika ima redosled ili SPO ili SOP, sa mnogo manjim ali I dalje znaćajnim procentom PSO redosleda. Preostala tri redosleda su izuzetno retka, pri čemu je POS nešto češći od OSP, a OPS znatno ređi od prethodno navedenih redosleda.

Nalaženje osnovnog konstituenta redosleda reči

Studija Mareja Gelmana i Merita Ralena, koji se nadovezuje na radove iz komparativne lingivstike, tvrdi da je distribucija reči u jezicima sveta prvobitno bila SOP. Ovaj rad upoređuje istraživanje o 2135 reči sa “pretpostavljenim filogenetskim drvetom” jezika, zaključujući da promene u redosledu reči prate određene putanje I da prenos redosleda reči u velikoj meri vertikalan ( tj. prati filogenetsko drvo predaka) nasuprot horizontalnom (prostornom tj. Difuzijom. Prema ovoj analizi najskoriji predak trenutno poznatinih jezika se do skoro koristio I preko njega se trasira cela evolutivna putanja redosleda reči u većini slučajeva. Postoji velika sličnost između jezičkog drveta I genetskog drveta. Nije uvek lako pronaći bazičan red reči sa konstituentima S, O I V. Prvo, ne koriste svi jezici subjekat I objekat. Kod drugih jezika, subjekat I objekat ne moraju da formiraju klauzu sa koja uključuje glagol. Ukoliko se subjekat I objekat mogu poistovetiti sa klauzom, može doći do problema u kojem različiti redovi reči dominiraju u različitim kontekstima. Na primer, francuski jezik poseduje SVO za imenice, ali takođe SOV kada je objekat zamenica I red VSO za pitanja; nemački jezik poseduje red reči u kojem je glagol u sredini u većini klauza, ali raspored koji se završava glagolom na kraju samo u podređenim klauzama. U drugim svetskim jezicima red reči prelaznih I neprelaznih klauza ne mora uvek da korespondira. Doduše, u drugim klauzama, pravila za slaganje S, O I V može postojati, ali uglavnom kao drugostepen (I uglavnom podređen) osnovnijim pravilima reda reči. Da bi imali validnu osnovu za poređenje, osnovni red reči mora biti definisan kao: 1. Deklarativ 2. Glavna klauza 3. S i o moraju biti imenski argumenti 4. Pragmatički neutralno, nijedan element se ne ističe Dok su prva dva zahteva prosta za poštovanje, druga dva je veoma teže poštovati. U govornom jeziku, teško je imati dve imenice u rečenici: pravilo je da klauza ima najviše jednu imenicu, dok drugi argument mora po prirodi biti imenički. U pisanom jeziku, situacija je malo drugačija, ali to nije od velike pomoći pri istraživanju govornih jezika. Na kraju, primedbu o „pragmatički neutralnom“ je veoma teško testirati. Dok je rečenica na engleskom „The king, they killed“ snažno ističe kralja, u drugim jezicima taj red reči (OSV) možda neće značajnije isticati nego neki drugi redosled imenicu „kralj“. Ukoliko su sva pravila uvažena, ponekad se desi da jezici ne iziskuju neki konkretan tred reči. Poslednje sredstvo bi bilo brojanje teksta, ali čak i tada neki jezici moraju biti analizirani iz perspektive mogućnosti postojanja više redosleda reči.

Konstituentski redosledi reči

Ovo su svi mogući „redovi reči“ za subjekat, glagol i objekat od najčešćeg do najređeg (primeri koriste „ona“ kao subjekat, „pojela“ kao objekat“ i „hleb“ kao objekat):

• SOV je redosled koji se najčešće upotrebljava u priznatim jezicima, to su jezici poput korejskog, mongolskog, turskog, Indo-arijanskog i dravidskih jezika. Neki jezici, poput persijskog, latinskog i kečua jezika, poseduju normalan SOV redosled ali manje nego prethodno navedeni jezici. Relenica poput „ona hleb je pojela“ bila bi korektna u tim jezicima. SVO jezici su engleski, romanski jezici, bugarski, makedonski, srpsko-hrvatski, kineski i svahili, između ostalih. „Ona je pojela hleb“.
• VSO jezici su klasični arapski, ostrvski keltski jezici i havajski. „Pojela je ona hleb“ je tačno reći na ovim jezicima.
• VOS jezici su fidži i malagajski: „Pojela je hleb ona“
• OVS jezici su Hixkaryana. „Hleb je pojela ona.“
• OSV jezici su Xavante i Warao. „Hleb je ona pojela“.

Nekada su uzorci kompleksniji: nemački, holandski, afrikans i frizijski poseduju SOV u podređenim, ali V2 red reči u glavnim klauzama, SVO red reči je najučestaliji. Koristeći se uputstvima od gore, nemarkirani red reči je SVO. Neki drugi jezici, poput latinskog, persijskog, rumunskog, turskog i finskog ne poseduju striktni red reči, čak je rečenica fleksibilna i reflektuje pragamtiku upotrebe. Slično tome, japanski zahteva da se sve rečenice završe glagolom, ali tako red reči može biti SOV ili OSV. Glavni prominentni jezici organizuju rečenice tako što istuču glavni rečenični konstituent o kojem se govori i oko njih vezuju ostale konstituente. Pored toga, javlja se češće preferirani redosled kao u latinskom i turskom – SOV je najfrekventniji u govornom jeziku, a u finskom je frekventan u obe sfere – pisanoj i govornoj, ali i obavezan u slučaju kada je markiranjem nemoguće razlikovati uloge argumenata. Kao što jezici mogu posedovati različit red reči u različitim kontekstima, tako mogu imati fiksiran ali i slobodan red reči. Na primer, ruski poseduje relativno fiksiran SVO red reči, ali i slobodniji SV-VS red reči u neprelaznim klauzama. Uzrok ovim slučajevima može se pripisati šifrovanju prelazne i neprelazne klauze, dok je simbol „S“ nemoguć za argument neprelazne rečenice, a za „A“ za aktora odnosno agensa prelazne rečenice (objekat se može zameniti sa „P“ za pacijensa). Tako, u ruskom je fiksiran SVO red reči, ali veoma slobodan SV-VS. U takvom pristupu, opis reda reči se lakše prenosi na jezike koji ne zahtevaju određene kriterijume u skladu sa prethodnom sekcijom. Na primer, majanski jezik je opisan kao jezik koji češće poseduje nestandardan VOS redosled reči. U svakom slučaju, radi se o jezicima u kojima se javlja upotreba ergativa i absolutiva, i specifičniji red reči jeste neprelazni VS, prelazni VOA, gde argumenti S i O aktiviraju isti sporazum kada se radi o glagolu. Zaista, mnogi jezici za koje se smatralo da su imali VOS red reči upotrebljavaju ergativ kao majanski. Baskijski jezik je jedini jezik koji ima slobodnu upotrebu redosleda reči. Ipak, SOV redosled je najstandardniji i najuoptrebljivaniji kada se radi o standardnom baskijskom, ali baskijski dijalekat ne poseduje standardni red reči koji bi se mogao identifikovati. Gaskonski jezici, poput akvitanskog kao i stari iberijski jezik takođe ne poseduju određeni redosled reči kako su otrkili neki naučnici. Baskijski jezik koristi svih šest redosleda reči u gramatičkom i govornom smislu. Protobaskijski jezik, kako je utvrđeno, ima beskonačan broj konsonanata. Ova otkrića sugerišu da je baskijska jezička primitivnost prosto posledica ostataka jezičke izolacije i gotovo nestanka zapadnog protoevropskog jezika, što se definiše prestankom razvoja tokom indoevropske regijske asimilacije. Zanimljivo, baskijski jezik je jedini jezik koji se definiše na ovakav način. Fiksirani ili prototipski red reči je jedini način da se olakša analiza rečenične semantike i redukovanje ambigviteta. Jedan od načina da se govorna upotreba ogradi od ambigviteta (kompletno odstranjenje ambigviteta je verovatno nemoguće) jeste da se fiksira redosled argumenata i drugih rečeničnih konstituenata. Ovo funkcioniše jer je govor inherentno linearan. Još jedan metod jeste da se označe argumenti na neki način, na primer označavanjem padeža ili drugim markerom. Fiksiran redosled reči redukuje ekspresivnost, ali markiranje povećava nagomilavanje informacije, i zbog ovih razloga striktan redosled reči retko se pojavljuje zajedno sa striktnim morfolskim markiranjem, kao na primer sa perskijskim jezikom. Posmatrajući diskursne uzorke, utvrđeno je da prethodno data informacija – tema, ima tendenciju da prethodi novoj infrmaciji – komentaru. Štaviše, akivni učesnici (naročito ljudi) teže da budu tema govora nego stvari nad kojima se vrši neki čin (kao na primer „orange being eaten“). Ukoliko su učesnici razgovora obično tema govora, i ako se tema nameće ranije u rečenici, sami učesnici zahtevaju da budu spomenuti ranije u rečenici. Ova tendencija može gramatički favorizovati samog subjekta u rečenici. Spomenute funkcije u redosledu reči mogu uticati frekventnost različitog broja uzorka redosleda reči: Velika većina jezika poseduje red reči u kojem „S“ prethodi „O“ i „V“. Bilo da „V“ prethodi „O“ ili „O“ prethodi „V“, dokazano je da postoji efektna razlika sa velikim posledicama na frazemski redosled reči. Poznavanje redosleda reči sa druge strane može biti primenjeno da identifikuje odnose NP u rečenici pri izučavanju nepoznatog jezika. Ukoliko možemo da identifikujemo glagol u rečenici, i ukoliko znamo da je jezik striktno akuzativan SVO, onda znamo da „Grob smock Blug“ verovatno znači da Grob ukrašava, a da je Blug predemt koji se ukrašava. Kako god, budući da je striktni redosled reči veoma redak u upotrebi, ovakve studije i primene istih u redosledu reči su retko efektne.

Red reči u frazama i grananje

Red konstituenata u frazi može varirati kao i red konstituenata u rečenici. Normalno, imenske fraze i adpozicione fraze su proučene. Pored imenskih fraza, proučava se da li sledeći modifikanti se pojavljuju ispred ili posle imenice: - Pridev (crvena kuća vs kuća crvena) - Determinanta (ova kuća vs kuća ova) - Broj (dve kuće ili kuće dve) - Posesivne zamenice (moja kuća ili kuća moja) - Relativne rečenice (kuću koju sam ja sagradio ili ja koji sam sagradio kuću) Pored adpozicione rečenice, istražuje se da li jezik koristi prepozicije (u Londonu) ili obe (uobičajeno sa različitim adpozicijama u oba slučaja). Postoji nekoliko generalnih veza između rečeničnog nivoa u smislu reda reči i frazemskog nivoa. Na primer, SOV jezici generalno postavljaju modifikante iza osnovnih konstituenata i upotrebljavaju postpozicije. VSO jezici imaju tendenciju da stavljaju modifikante ispred konstituenata i tako upotrebljavaju prepozicije. U slučaju SVO jezika, oba reda su u upotrebi. Na primer, francuski (SVO) upotrebljava prepozicije i postavlja prideve ispred (dans la voiture, à gauche). Kako god, mala vrsta prideva generalno se javljaju iza glavnog konstituenta (une grande voiture). Na drugoj strani, engleski (takođe SVO) pridevi skoro uvek idu iza imenica (a big car), i pridevi takođe mogu se postavljati na isti način – engleski poseduje jako mali broj prideva koji idu ispred glavnih konstituenata, što je izuzetno, a samim tim je pozajmljeno iz francuskog.

Literatura

• Sakel, Jeanette (2015). Study Skills for Linguistics. Routledge. str. 61.