Saito Dosan
Saito Dosan Tošimasa (engl. Saitō Dōsan Toshimasa, 1494-1556) bio je istaknuti japanski velikaš (daimjo) u eri Sengoku (1467-1615) i tast prvog ujedinitelja Japana, Ode Nobunage. Poznat zbog svog lukavstva i neumoljivosti kao Otrovnica iz Mina, poginuo je u bici protiv svog sina, koji je ustao protiv njega.[1][2]
Biografija uredi
Dok je većina japanskih velikaša koji su prigrabili vlast u provincijama u vreme sloma centralne vlasti u Japanu poznatom kao Sengoku ili Doba zaraćenih država (1467-1615) vodila poreklo od starih aristokratskih porodica (kao na primer, Takeda Šingen i Tokugava Ijejasu) ili bar istaknutih samuraja (kao Oda Nobunaga) Saito Dosan bio je izuzetak, pošto je rođen u trgovačkoj porodici, što se u to vreme u Japanu smatralo najnižom klasom slobodnih ljudi, ispod zemljoradnika i zanatlija.[1]
Borba za vlast uredi
Rođen kao Macunami Jamaširo oko 1494. u Zapadnom pobrđu provincije Jamaširo (danas južni deo prefekture Kjoto), u mladosti je napustio Kjoto i neko vreme lutao provincijama kao putujući budistički monah, a zatim kao trgovac uljem. U haosu građanskih ratova koji su potresali Japan sredinom 16. veka, Jamaširo je stupio u službu sitnog velikaša iz provincije Mino po imenu Nagai Tozaemon Nagahiro, a zatim je uz pomoć drugih nezadovoljnih i ambicioznih vazala skovao zaveru i ubio svog gospodara. Uzurpiravši tako posede svog gospodara, Jamaširo je stupio u red velikaša (daimjo) i promenio ime u Nagai Šinkuro (uzevši i prezime bivšeg gospodara), ali su drugi članovi porodice Nagai sa oružjem ustali protiv njega. Usred borbi sa njima, Jamaširo je zamolio za pomoć guvernera provincije Mino, Toki Jorinorija, koji je bez oklevanja intervenisao na Jamaširovoj strani i omogućio mu pobedu. Guverner Toki je imao dva sina i Joširo je uspeo da uda svoju kćer za starijeg, Toki Džiro-a, čime je ušao u guvernerovu porodicu, a zatim je uspešno otrovao svog zeta. Zatim je ubedio guvernerovog mlađeg sina, Toki Hačiro-a, da oženi udovicu svog brata (svoju snahu). Utvrdivši se u zamku na vrhu planine Inaba, smestio je svog zeta i kćer u neutvrđenu palatu u podnožju planine. Pretvarajući se da brine o kćeri i zetu, posećivao ih je svakih nekoliko dana i zamenio je njihove sluge svojim sopstvenim, i pod izgovorom da je lov beskoristan, a jahanje štetno po zdravlje, u praksi je stavio zeta u kućni pritvor. Jedne kišne noći Hačiro je pokušao na konju da pobegne u Ovari, ali su ga Jamaširovi ljudi uhvatili i naterali da izvrši sepuku. Za to vreme guverner, Toki Jorinori, živeo je u zamku Oga (u današnjem gradu Jamagata u prefekturi Gifu), ali je Jamaširo 1544. uspeo da podmiti njegove savetnike i vazale da izbace svog gospodara iz zamka. Tako postepeno lišen poseda i sinova, bivši guverner je pobegao u Ovari.[1][3][4]
U to vreme, po svim raskršćima provincije Mino bile su izlepljene plakate sa podrugljivim stihovima:
Ko poseče svog gospodara
i ubi svog zeta
U Mino-u i Ovariju?
Osada u davna vremena[a],
I ovaj Jamaširo sada.[3]
Rat sa klanom Oda uredi
Toki Jorinori je zatražio pomoć od Ode Nobuhide-a, ambicioznog velikaša iz susedne provincije Ovari, i porodice Asakura, podguvernera provincije Ečizen (kao i Oda, bivšim vazalima guvernera Šiba). Toki, Nobuhide i Asakura su septembra 1547. upali u Mino i napali zamak Inabajama, Dosanovu prestonicu, ali ih je Dosan, poznat pod nadimkom Otrovnica iz Mina, spremno dočekao i strahovito potukao. Nobuhide je izgubio više hiljada ljudi, kao i mlađeg brata Nobujasu-a i više vodećih vazala. Da bi dobio na vremenu, Nobuhide je sklopio mir sa Dosanom, tako što je oženio svog naslednika, Nobunagu, sa Dosanovom ćerkom, Kičo. Brak je uz dobru volju obe strane sklopljen 1549, a povezivanje Nobuhideove porodice sa moćnim vladarom Minoa privremeno je zastrašilo njegove protivnike u samom Ovariju.[4]
Dosan je bio jedan od prvih koji su prepoznali vrednost Ode Nobunage, i podržao ga je u borbama za vlast unutar klana Oda, koje su izbile nakon smrti Oda Nobuhide.[1]
Gospodar provincije Mino uredi
Saito Dosan je kao gospodar provincije uveo surove i neobične kazne: sitni kriminalci su rastrzani volovima, ili živi kuvani do smrti u kotlovima koje su morali da lože članovi njihove porodice.[3]
Nakon smrti Oda Nobuhide (1552), Dosan je odlučio da lično upozna svog zeta, mladog Oda Nobunagu, koji je do tada zbog svog nepristojnog ponašanja u javnosti bio poznat kao Budala iz Ovarija, kako bi procenio njegove sposobnosti i razmotrio mogućnosti proširenja u Ovari (kao što je 1544. uzurpirao posede svojih zetova u Mino-u). Krajem aprila 1553. zvanično je pozvao Nobunagu na sastanak na neutralnom terenu, u varošicu Tomida, predgrađe hrama Šotokuđi (danas grad Ičinomija u prefekturi Aiči) pod zaštitom . Sa sobom je poveo 700-800 vazala, nadajući se da će tako zaplašiti ili čak zarobiti neiskusnog mladog Nobunagu: na njegovo iznenađenje, Nobunaga je došao na sastanak sa čak 1.300 ratnika (800 košljanika i 500 strelaca i arkebuzira), i impresionirao je tasta svojim hrabrim držanjem, inteligencijom i poznavanjem taktike (ratnici su bili naoružani neobično dugim kopljima - 18 do 21 stope - koja je osmislio sam Nobunaga, i arkebuzama, koje su u to vreme bile novo oružje u Japanu). Posle tog sastanka Dosan je zauvek odustao od sukoba sa Ovarijem i stekao je veoma visoko mišljenje o svom zetu.[5]
Dosan je imao tri sina, sa kojima je živeo u zamku Inokuči (ili Inabajama, danas Gifu) na planini Inaba: najstariji je bio Jošitacu (Šinkuro), drugi Magoširo, a treći Kiheiđi. Jošitacu je bio tih i povučen čovek, i Dosan ga je pogrešno procenio kao glupog i nesposobnog, otvoreno favorizujući mlađe sinove, koji su zbog toga tretirali starijeg brata sa prezirom. Posle više godina zanemarivanja i zlostavljanja, Jošitacu je u jesen 1555. organizovao zaveru: pretvarajući se da je bolestan, sačekao je da otac napusti zamak i pređe u svoju palatu u podnožju planine, a zatim je uz pomoć svog ujaka Nagai Mičitošija i nekoliko vazala pogubio braću (22. novembra 1555[b]).[3]
Uhvaćen na prepad, Dosan je okupio svoje snage i spalio predgrađe zamka Inokuči, ali nije uspeo da osvoji zamak, pošto je većina njegovih vazala stala na stranu Jošitacua, umorna od Dosanove prevrtljivosti i surovosti, pogotovo zato što je Jošitacu, koji nimalo nije ličio na oca po grubosti i surovosti, ali mu je svakako bio ravan po lukavstvu, objavio da je zapravo sin proteranog guvernera Toki Jorinorija, čiju je konkubinu Dosan silom uzeo za ženu kada je već bila trudna sa Jošitacuom.[3][v]
Dosan se povukao u planine u okrugu Jamagata i pozvao u pomoć zeta, Oda Nobunagu. 18. aprila 1556. okupio je svoje trupe oko 12 kilometara severozapadno od zamka Inokuči, ali je 20. aprila potučen i ubijen u bici na reci Nagara, dok su Nobunagine snage, koje nisu stigle na vreme, potučene odvojeno.[3]
Propast klana Saito uredi
Saito Jošitacu (1527-1561) je uspeo da se odbrani od Nobunaginih pokušaja da osveti tasta, ali je već 1561. umro od lepre. Njegov sin Saito Tacuoki pobeđen je i proteran od Ode Nobunage 1567. u opsadi zamka Inabajama. Tako je klan Saito istrebljen i nestao iz istorije, a Oda Nobunaga pripojio je njihove posede: zamak Inabajama postao je Gifu, glavno uporište Ode Nobunage.[1]
Napomene uredi
- ^ Osada Tadamune ubio je svog gospodara Minamoto Jošitomo-a, koji je nakon što je proteran iz Kjota potražio utočište u Ovariju tokom građanskog rata 1160 godine.[3]
- ^ Po lunarnom kalendaru.
- ^ Ova priča poslužila je kao opravdanje većini vazala da stanu na stranu Joštacua kao zakonitog gospodara (naslednika pokojnog guvernera), iako u nju ni u ono vreme niko nije stvarno poverovao.[3]
Reference uredi
- ^ a b v g d Turnbull, Stephen R. (2000). The samurai sourcebook. London. str. 75. ISBN 1-85409-523-4. OCLC 44910809.
- ^ Ōta, Gyūichi (2011). The chronicle of Lord Nobunaga. J. S. A. Elisonas, Jeroen Pieter Lamers. Leiden: Brill. str. 99—104. ISBN 978-90-04-20456-0. OCLC 743693801.
- ^ a b v g d đ e ž Ōta, Gyūichi (2011). The chronicle of Lord Nobunaga. J. S. A. Elisonas, Jeroen Pieter Lamers. Leiden: Brill. str. 99—104. ISBN 978-90-04-20456-0. OCLC 743693801.
- ^ a b Chaplin, Danny (2018). Sengoku Jidai. Nobunaga, Hideyoshi and Ieyasu: Three Unifiers of Japan. CreateSpace. str. 48—55. ISBN 978-1983450204.
- ^ Ōta, Gyūichi (2011). The chronicle of Lord Nobunaga. J. S. A. Elisonas, Jeroen Pieter Lamers. Leiden: Brill. str. 61—63. ISBN 978-90-04-20456-0. OCLC 743693801.
Literatura uredi
- Turnbull, Stephen R. (2000). The samurai sourcebook. London. str. 75. ISBN 1-85409-523-4. OCLC 44910809.