Википедија

Simbol

нешто што представља идеју, процес или физички ентитет

Simbol (grč. σύμβολον) jeste najopštije, sve ono što može stajati umesto nečeg drugog i da ga tom prilikom prepoznatljivo reprezentuje. U psihoanalizi, simbol je element svesti ili ponašanja koji je zamena za nešto drugo, nesvesno ili potisnuto. Odnos simbola i onoga što on u nesvesnom predstavlja nije proizvoljan, već je uslovljen unutrašnjom vezom. Prema Jungu, konkretna, čulna slika poznatog objekta, koji na najbolji način upućuje na nešto drugo, što je za čoveka suštinski bitno, apstraktno, transcendentno.[1] Samim tim, mogu označavati određene stvari koje mi zamišljamo, ali i stvari koje smo prethodno čulno opazili.[2] Pored reči, koje koristimo da bismo uputili na određene objekte, postoje i neverbalni oblici koji predstavljaju simbole. Međusobna interakcija ljudi se zasniva na korišćenju zajedničkih simbola i njihovog razumevanja.[3]

Silhouette of a red octagon
Crveni oktagon simbolizuje „stop” čak i bez reči.

Etimologija uredi

Reč simbol potiče od grčke reči σύμβολον, čiji je bukvalni prevod token ili lozinka. Raščlanjavanjem ove reči dolazi se do preciznijeg određenja pojma, gde se σύν prevodi kao „zajedno“ dok se βάλλω odnosi na „staviti“. Smisao ove reči se vremenom meljala najpre se odnoseći na stavljanje stvari zajedno sve do znaka koji se koristio prilikom poređenja kako bi se utvrdilo da li je nešto originalno. Značenje „nešto čime se označava nešto drugo“ prvi put je 1590. godine naveo Edmund Spenser u svom delu „Faerie Queene“.[4]

Definicije simbola uredi

Simboli su sredstvo složene komunikacije koja može podrazumevati višestruke nivoe značenja.[5] Kao osnova ljudskog razumevanja, simboli su sredstvo uz pomoć kojeg se formiraju određeni sudovi[6] i konstruišu saznanja.[7] Koristeći simbole na ovaj način ljudi ne stvaraju sliku samo o svetu koji ih okružuje već izgrađuju identitet i integrišu se u društvo. Kulture koriste simbole za izražavanje ideologija i društvenih struktura i predstavljanje sopstvenih specifičnih aspekata. Stoga, simboli imaju značenja koja zavise od nečije kulturne pozadine; odnosno, značenje simbola nije svojstveno samom simbolu, već je kulturno naučeno.[5]

Nakon učenja novog načina tumačenja određenog simbola, osoba može promeniti svoje već formirane ideje kako bi usvojila nove informacije. Jozef Kembel u okviru svog eseja „Simbol bez značenja“ razmatra uticaj simbola na psihu i pri tom daje određenje prema kom simbol predstavlja energiju koja izaziva i usmerava aktera.[8]

Hajnrih Zimer daje sažeti pregled prirode i trajne relevantnosti simbola. Na osnovu zapažanja ovog autora simboli mogu biti koncepti, reči, vizije, rituali, slike, običaji i navike iz svakodnevnog života. Različite civilizacije i različite vremenske periode karakteriše korišćenje drugačijih simbola.[9]

Švajcarski psihoanalitičar Karl Jung pružio je  alternativnu definiciju simbola kojom se ukazuje na razliku između simbola i znaka. Prema Jungu, znak se odnosi na  nešto što je poznato, dok je upotreba simbola rezervisana za nešto što se ne može jasno i precizno odrediti.[10]

Žan Dalbi Klift ukazuje na činjenicu da na stvaranje razlike između simbola ne utiču samo različite interpretacije tih simbola već i postojanje ličnih simbola koji predstavljaju tumačenje života određenih pojedinaca ili grupa.[11]

Takođe, simbol se može odrediti kao slika ili znak koji predstavlja ideju ili pak pokazatelj univerzalne istine.[12]

Vilijam Indik sugeriše da simboli koji se obično nalaze u mitovima, legendama i fantazijama imaju psihološke funkcije i stoga su tumačenja pojmova kao što su „heroj“, „princeza“ i „veštica“ ostala popularna vekovima.[13]

Simbol i semiotika uredi

Semiotika podrazumeva proučavanje komunikativnog ponašanja putem znakova, simbola i značenja.[14][15] Studije semiotike fokusiraju se na odnos označitelja i označenog, uzimajući u obzir i tumačenje vizuelnih znakova, govor tela, zvuk... Povezana je sa lingvistikom i psihologijom. Predmet proučavanja je ne samo ono na šta simbol ukazuje, već i kako je dobio svoje značenje i kako funkcioniše ne bi li stvorio smisao u društvu.[16]

Simbolička vrednost uredi

Simboli mogu imati tri oblika simboličke vrednosti: ideološku, komparativnu i izomorfnu. Ideološki simboli poput religijskih i državnih simbola prenose složene skupove verovanja i ideja koje ukazuju na ispravane i poželjne postupke. Komparativni simboli, kao što su istaknute nagrade, ukazuju na odgovore na pitanje odnosa između „boljeg i lošijeg“ i „superiornog i inferiornog“. Izomorfni simboli odnose se na uklapanje sa određenim kulturnim okruženjem, omogućavaju pojedincima i grupama da se prilagode okolini i izbegnu društvenu i političku kontrolu. Primeri simbola sa izomorfnom vrednošću mogu biti poštovanje kodeksa oblačenja tokom poslovnih sastanaka, rukovanje u znak pozdrava na zapadu ili pak korišćenje naklona u svrhu pozdravljanja na istoku. Jedan simbol može imati više različitih značenja tako da predstavlja više tipova simboličke vrednosti istovremeno.[17]

Pol Trelč uredi

Pol Trelč je naglašavao postojanje razlike između znakova i simbola koja se odnosila na njegovu tvrdnju da su znakovi izmišljani i zaboravljani, a simboli su se rađali i umirali.[18] Postoje mrtvi i živi simboli. Živi simbol može pojedincu otkriti skrivene nivoe značenja. Tilič je ukazivao na svojstvo simbola da se odnose na pojavu  izvan sebe, na nešto što je neprocenjivo i misteriozno na taj način predstavljajući drugačiju dimenziju stvarnosti.[18] Sam simbol zamenjuje dublje značenje koje namerava da prenese. Jedinstvena priroda simbola je da daje pristup dubljim slojevima stvarnosti koji su inače nedostupni.  Značenja simbola evoluiraju u skladu sa razvojem pojedinca ili kulture u kojoj su zastupljeni. Kada simbol izgubi smisao i moć za pojedinca ili kulturu, on postaje mrtav simbol.

Upotreba simbola u kartografiji uredi

 
Simboli u kartografiji

Simboli se koriste u kartografiji za razmenu geografskih informacija.[19] Vizuelne varijable kao što su veličina, oblik, orijentacija, tekstura i uzorak daju značenje simbolu.[20]

Prema semiotici, kartografski simboli se tumače od strane korisnika mape kada uspostavljaju vezu između grafičkog znaka na mapi (znaka), opšteg koncepta (interpretanta) i posebne osobine realnog sveta (referenta). Slikovni simboli predstavljaju određenu pojavu koja karakteriše stvarnost,  često uz upotrebu generalizacije. Kao primer se može navesti slika drveta koja predstavlja šumu ili vegetaciju. Funkcionalni simboli direktno predstavljaju aktivnost koja se odvija, na primer slika skijaša koja predstavlja skijalište. Konceptualni simboli direktno predstavljaju koncept koji se odnosi na predstavljenu osobinu; na primer znak za dolar da predstavlja bankomat. Konvencionalni simboli nemaju nikakvu intuitivnu vezu, ali se koriste ne bi li korisnici mape naučli da ih prepoznaju; na primer krst koji je oznaka za bolnicu. Apstraktni /geometrijski simboli su proizvoljni oblici koje je izabrao kartograf da bi predstavio određenu osobinu.[21][22]

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ Vidanović, Ivan (2006). Rečnika socijalnog rada. 
  2. ^ Vuletić, Vladimir (2014). Sociologija. Beograd: Klett. 
  3. ^ Gidens, Entoni (2006). Sociologija. Beograd: Ekonomski fakultet. str. 19. 
  4. ^ „symbol | Search Online Etymology Dictionary”. www.etymonline.com. Pristupljeno 19. 5. 2019. 
  5. ^ a b „Symbols and meaning: a concise introduction”. Choice Reviews Online. 43 (02): 43—1037—43—1037. 1. 10. 2005. ISSN 0009-4978. doi:10.5860/choice.43-1037. 
  6. ^ Palczewski, Catherine H.; Fritch, John; Parrish, Nathaniel C. (2012). „Introduction”. Argumentation and Advocacy. 48 (3): 174—175. ISSN 1051-1431. doi:10.1080/00028533.2012.11821762. 
  7. ^ Langer, Susanne K (1953). A Theory of Art, Developed From: Philosophy in a New Key. New Key: Charles Scribner’s Sons. 
  8. ^ Campbell, Joseph (2002). The flight of the wild gander : explorations in the mythological dimension : selected essays, 1944-1968. Novato, Calif.: New World Library. ISBN 978-1-57731-210-9. OCLC 49249456. 
  9. ^ Zimmer (1969). Philosophies of India. Campbell, Joseph, 1904-1987. Princeton, N.J.: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-09811-1. OCLC 644826. 
  10. ^ Smith, Richard Candida (2012). The Modern Moves West: California Artists and Democratic Culture in the Twentieth Century (na jeziku: engleski). University of Pennsylvania Press. str. 79. ISBN 9780812207941. 
  11. ^ Dalby Clift, Jean (1992). Core Images of the Self: A Symbolic Approach to Healing and Wholeness. Crossroad. 
  12. ^ Dorling Kindersley (2008). Signs and Symbols. str. 6. ISBN 978-0-7566-3393-6. 
  13. ^ Indick, William (2012). Ancient Symbology in Fantasy Literature: A Psychological Study. Jefferson: McFarland. 
  14. ^ „Semiology vs. semiotics”. University of Eastern Finland. Arhivirano iz originala 30. 04. 2019. g. Pristupljeno 23. 4. 2019. 
  15. ^ "The science of communication studied through the interpretation of signs and symbols as they operate in various fields, esp. language", Oxford English Dictionary (2003)
  16. ^ Campbell, Joseph (2013). The Symbol without Meaning. Joseph Campbell Foundation. str. 153. 
  17. ^ Schnackenberg, Andrew; Bundy, Jonathan; Coen, Corinne; Westphal, James (7. 2. 2019). „Capitalizing on Categories of Social Construction: A Review and Integration of Organizational Research on Symbolic Management Strategies”. Academy of Management Annals (na jeziku: engleski). ISSN 1941-6520. doi:10.5465/annals.2017.0096. 
  18. ^ a b Tillich, Paul (1959). Theology of culture. Kimball, Robert C.,. New York,: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-500711-4. OCLC 321845. 
  19. ^ Tyner, Judith A. (2010). Principles of map design. New York: Guilford Press. ISBN 9781606235447. OCLC 437300476. 
  20. ^ Dent, Borden D. Cartography : thematic map design. Torguson, Jeffrey., Hodler, T. W. (6. izd.). New York. ISBN 9780072943825. OCLC 184827987. 
  21. ^ Nelson, Elisabeth S. (1. 6. 1996). „How Maps Work: Representation, Visualization, and Design”. Cartographic Perspectives (24): 27—30. ISSN 1048-9053. doi:10.14714/cp24.757. 
  22. ^ Dent, Borden D. (1999). Cartography : thematic map design (5. izd.). Boston: WCB/McGraw-Hill. ISBN 978-0-697-38495-9. OCLC 39257175. 

Literatura uredi

  • Vidanović, Ivan (2006). Rečnika socijalnog rada. 
  • Atkin, Albert. (2006). "Peirce's Theory of Signs", Stanford Encyclopedia of Philosophy.
  • Barthes, Roland. ([1957] 1987). Mythologies. New York: Hill & Wang.
  • Clarke, D. S. (2003). Sign Levels. Dordrecht: Kluwer.
  • Culler, Jonathan (1975). Structuralist Poetics: Structuralism, Linguistics and the Study of Literature. London: Routledge & Kegan Paul.
  • Danesi, Marcel & Perron, Paul. (1999). Analyzing Cultures: An Introduction and Handbook. Bloomington: Indiana UP.
  • Deely, John. (2000), The Red Book: The Beginning of Postmodern Times or: Charles Sanders Peirce and the Recovery of Signum.
  • „Eprint” (PDF).  (571 KiB)
  • Deely, John. (2001). Four Ages of Understanding. Toronto: University of Toronto Press.
  • Deely, John. (2004), "'Σημειον' to 'Sign' by Way of 'Signum': On the Interplay of Translation and Interpretation in the Establishment of Semiotics", Semiotica 148–1/4, 187–227.
  • Deely, John. (2006), "On 'Semiotics' as Naming the Doctrine of Signs", Semiotica 158.1/4 (2006), 1–33.
  • Derrida, Jacques (1981). Positions. (Translated by Alan Bass). London: Athlone Press.
  • Eagleton, Terry. (1983). Literary Theory: An Introduction. Oxford: Basil Blackwell.
  • Eco, Umberto. (2000) Kant and the Platypus. New York, Harcourt Brace & Company.
  • Foucault, Michel. (1970). The Order of Things: An Archaeology of the Human Sciences. London: Tavistock.
  • Hjelmslev, Louis (1961). Prolegomena to a Theory of Language. (Translated by Francis J. Whitfield). Madison: University of Wisconsin Press
  • Locke, John, The Works of John Locke, A New Edition, Corrected, In Ten Volumes, Vol.III, T. Tegg, (London), 1823. (facsimile reprint by Scientia, (Aalen), 1963.)
  • Morris, Charles W. (1971). Writings on the general theory of signs. The Hague: Mouton.
  • Sebeok, T.A. (1976), Contributions to the Doctrine of Signs, Indiana University Press, Bloomington, IN.
  • Sebeok, Thomas A. (Editor) (1977). A Perfusion of Signs. Bloomington, IN: Indiana University Press.
  • Signs and Meaning: 5 Questions, edited by Peer Bundgaard and Frederik Stjernfelt, 2009 (Automatic Press / VIP). (Includes interviews with 29 leading semioticians of the world.)
  • Short, T.L. (2007), Peirce's Theory of Signs, Cambridge University Press.
  • Stubbe, Henry (Henry Stubbes), The Plus Ultra reduced to a Non Plus: Or, A Specimen of some Animadversions upon the Plus Ultra of Mr. Glanvill, wherein sundry Errors of some Virtuosi are discovered, the Credit of the Aristotelians in part Re-advanced; and Enquiries made...., (London), 1670.
  • von Uexküll, Thure (1982). „Semiotics and medicine”. Semiotica. 38 (3–4). doi:10.1515/semi.1982.38.3-4.205. 
  • Williamson, Judith. (1978). Decoding Advertisements: Ideology and Meaning in Advertising. London: Boyars.

Spoljašnje veze uredi

 
Simbol na Vikimedijinoj ostavi.


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Симбол&oldid=27552072”