Википедија

Slikarstvo oštrih ivica

Slikarstvo oštrih ivica (eng. Hard-edge painting) je slikovni pravac u apstraktnom slikarstvu definisan širokim, plošnim obojenim površinama omeđenim precizno ocrtanim ivicama, najčešće duž pravih linija, iako su i zakrivljene ivice takođe uobičajene. Ovaj stil je povezan sa geometrijskom apstrakcijom, op umetnosti, postslikovnom apstrakcijom i slikarstvom polja boje. Za razliku od geometrijske apstrakcije, slikarstvo oštrih ivica teži totalnom jedinstvu u kojem nema prednjeg i zadnjeg plana.

Slikarstvo oštrih ivica povezano je sa geometrijskom apstrakcijom, op umetnosti, postslikovnom apstrakcijom i slikarstvom polja boje.

Lorens Alovej je 1966. pisao da je termin slikarstvo oštrih ivica trebalo da se odnosi na „novi razvoj koji kombinuje ekonomičnost oblika i urednost površine sa punoćom boja, bez stalnog podsećanja na raniju geometrijsku umetnost”. Glavni predstavnici slikarstva oštrih ivica su Elsvort Keli i Kenet Noland. Četvorica slikara sa Zapadne obale SAD na koje je Langsner prvobitno primenio termin bili su Karl Bendžamin (Karl Benjamin), Lorser Feitelson (Lorser Feitelson), Fredrik Hamersli (Frederick Hammersley) i Džon Meklaklin (John McLaughlin); preferirali su termin „apstraktni klasicizam”.

Poreklo naziva uredi

Termin slikarstvo oštrih ivica je skovao Džuls Langsner (Jules Langsner) pisac, kustos i likovni kritičar Los Anđeles tajmsa (engl. Los Angeles Times), dnevnih novine iz Los Anđelesa, koje se distribuiraju u zapadnom delu Sjedinjenih Država, 1959. godine je ako bi opisao rad kalifornijskih slikara , koji su, kao reakciju na više slikarske ili gesturalne forme apstraktnog ekspresionizma , usvojili bezličnu primenu slikanja i crtanja. oblasti boje sa posebnom oštrinom i jasnoćom. Ovaj pristup apstraktnom slikarstvu proširio se svetom 1960-ih godina.

Slikarstvo oštrih ivica se takođe koristi i kao opisni termin za opisivanje ovih karakteristika kada se nađu na bilo kojoj slici, odnosno slika sa obojenim površinama oštrih ivica koje mogu biti i figurativne i apstraktne.

Istorija uredi

Pre slikarstva oštrih ivica i drugi raniji pokreti ili stilovi takođe su se karakterisali oštrim obrisima, kao što su preciznost, koju su nekim umetnici koristili u svojim radovima, pa se tako slikarstvo oštra ivica može videti i u jednoj ili više umetničkih škola,

Novi pristupi u apstraktnom slikarstvu, objedinjen nazivom sistemsko slikarstvo, javilo se 1966. godine kada je Lorens Alovej za Muzej Gugenhajm u Njujorku organizovao izložbu na kojoj su prikazani radovi umetnika koji na svojim slikama ponavljaju jednu temu. Među njima su bili slikari, poput:

  • Keneta Nolanda,[1] koji između 1955. i 1962. godine slika krugove (krug ili seriju koncentričnih krugova tačno centriranih na kvadratnom platnu), da bi oko 1963. godine počeo da istražuje odnose ostvarene najpre jajolikim oblicima postavljenim iznad centra platna, a potom i precizno oslikanim, najpre simetričnim a potom i asimetričnim, ševronima koji počinju u gornjim uglovima i spuštaju se do centra donje ivice platna (karakterističan znak „V“). Noland je koristeći pojednostavljenu apstrakciju omogućio da dizajn ne umanji upotrebu boja.
  • Pola Filija koji slika četvorolistove,[2][3]
  • Rajnharta koji slika krstove, kao i slike koje se sastoje od jednog obojenog polja, ili grupe tekvih slika.

Krajem 1950-ih, Langsner i Peter Selz, tadašnji profesori na Claremont Colleges, uočili su zajedničku vezu između nedavnih radova Džona Meklaflina (1898–1976), Lorsera Fajtelsona (1898–1978), Karla Benjamina (1925–2012), Frederika Hamerslija (1919–2009) i Fajtelsonove supruge Helene Lundeberg (1908–1999). Grupa od sedmoro se okupila u domu Fajtelsonovih da razgovaraju o grupnoj izložbi ovog nefigurativnog slikarskog stila. Pod rukovodstvom kustosa Langsner ova četiri apstraktna slikara (izuzev Helene Lundeberg) otvorili su u Muzeju umetnosti u San Francisku 1959. godine, izložbu, sa kojom su zatim otputovala u Muzej umetnosti okruga Los Anđeles.[4]

Predstavnici stila uredi

Ovaj stil geometrijske apstrakcije sa tvrdom ivicom podseća na ranije radove Kasimira Maljeviča, Vasilija Kandinskog, Tea van Duzburga i Pita Mondrijana. Ostali umetnici povezani sa slikarstvom oštrih ivica su:

 
Pit Modrijan (1966)
 
Kazimir Maljevič
  • Herb Aach,
  • Josef Albers,
  • Richard Anuszkiewicz,
  • Max Bill,
  • Ilya Bolotowsky,
  • Herbert Busemann,
  • Ralph Coburn,
  • Nassos Daphnis,
  • Ronald Davis,
  • Gene Davis,
  • Robyn Denny,
  • Howard Mehring,
  • Burgoyne Diller,
  • Burhan Dogancay,
  • John Ferren,
  • Peter Halley,
  • Al Held,
  • Robert Indiana,
  • Ellsworth Kelly,
  • Jack Youngerman,
  • Günther C. Kirchberger,
  • Alexander Liberman,
  • Agnes Martin,
  • George L. K. Morris,
  • Kenneth Noland,
  • Ad Reinhardt,
  • Deborah Remington,
  • Bridget Riley,
  • Ludwig Sander,
  • David Simpson,
  • Leon Polk Smith,
  • Julian Stanczak,
  • Jeffrey Steele,
  • Frank Stella,
  • Myron Stout,
  • Leo Valledor,
  • Victor Vasarely,
  • Charmion von Wiegand,
  • Neil Williams,
  • John Stephan,
  • Larry Zox,
  • Mino Argento and
  • Barbro Östlihn.

Vidi još uredi

Izvori uredi

  1. ^ „Appreciating Noland”. www.sharecom.ca. Arhivirano iz originala 21. 01. 2021. g. Pristupljeno 2022-08-08. 
  2. ^ „Paul Feeley”. Paul Feeley (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 08. 03. 2022. g. Pristupljeno 2022-08-08. 
  3. ^ Baro, Gene (1968). "Paul Feeley: The Drawings and Watercolors". Bennington Review. 2 (2): 17–30.
  4. ^ Finkel, Jori (2007-10-07). „Karl Benjamin’s Colorful Resurgence”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Pristupljeno 2022-08-08. 

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сликарство_оштрих_ивица&oldid=27008361”