Википедија

Случај Чарлса Декстера Ворда

Slučaj Čarlsa Dekstera Vorda (engl. The Case of Charles Dexter Ward) je roman američkog pisca Hauarda Filipsa Lavkrafta, napisan početkom 1927. godine, ali nije objavljen za vreme autorovog života. Smešten u Lavkraftovom rodnom gradu Providens, na Roud Ajlandu, prvi put je izdat (u skraćenom obliku) u majskom i julskom izdanju časopisa Weird Tales 1941. godine; prva kompletna publikacija našla se u kolekciji S onu stranu sna (1943).

Slučaj Čarlsa Dekstera Vorda
Korice knjige
Nastanak i sadržaj
Orig. naslovThe Case of Charles Dexter Ward
AutorH. F. Lavkraft
ZemljaSAD
Jezikengleski
Žanr / vrsta delahoror
Izdavanje
Izdavanjemaj−jun 1941.

Roman, smešten u 1928, opisuje kako Čarls Dekster Vord postaje opsednut svojim dalekim pretkom, Džozefom Karvenom, navodnim čarobnjakom sa neugodnim navikama. Vord fizički podseća na Karvena i pokušava da ponovi kabalističke i alhemijske podvige svog pretka. On na kraju koristi ovo znanje da fizički oživi Karvena. Vordov doktor, Marinus Biknel Vilet, istražuje Vordove aktivnosti i užasnut je onime što otkriva.

Radnja uredi

Čarls Dekster Vord je mladić iz ugledne porodice sa Roud Ajlanda koji je nestao iz bolnice za umobolne. Bio je u zadržan tamo tokom dužeg perioda ludila, tokom kojeg je pokazivao manje i neobjašnjive fiziološke promene. Njegova prazna soba je pronađena veoma prašnjava. Najveći deo priče odnosi se na istragu koju vodi porodični lekar Vordovih, Marinus Biknel Vilet, u pokušaju da otkrije razlog Vordovog ludila i fizioloških promena. Vilet saznaje da je Vord proveo proteklih nekoliko godina pokušavajući da otkrije grob svog pretka Džozefa Karvena, koga bije loša reputacija.

Doktor polako počinje da otkriva istinu iza legendi o Karvenu, pomorskom preduzetniku iz osamnaestog veka i navodnom alhemičaru, koji je u stvarnosti bio volšebnik i masovni ubica. Izveden je juriš na Karvenovu farmu, koji je bio izuzetan po uzvicima bajanjima, svetlima, eksplozijama i nekim ne baš ljudskim figurama koje su jurišnici oborili. Napadači su se zakleli sve svedoke na strogu tajnost onoga što su videli i čuli.

Kako Viletova istraga traje, on otkriva da je Čarls pronašao Karvenov pepeo i da je pomoću magičnih formula sadržanih u dokumentima pronađenim sakrivenim u Karvenovom domu u Providensu uspeo da prizove Karvena iz njegovih „esencijalnih soli” i da ga vaskrsne. Vilet takođe otkriva da je Karven, koji dovoljno liči na Čarlsa bi mogao neprimetno da zauzme njegovo mesto, ubio svog potomka i nastavio sa svojim zlim aktivnostima. Iako Karven ubeđuje sve da je on Čarls, njegov anahroni način razmišljanja i ponašanje dovode vlasti do toga da ga proglase ludim i da ga zatvore u duševnu bolnicu.

Dok je Karven zatvoren, Viletova istraga ga vodi do bungalova u selu Potakset, koji je Vord kupio dok je bio pod Karvenovim uticajem. Kuća se nalazi na mestu stare farme koja je bila Karvenov štab zbog za njegova podla dela; ispod se nalazi ogromna katakomba koju je čarobnjak sagradio kao jazbinu tokom svog prethodnog života. Tokom užasnog putovanja kroz ovaj lavirint, u kojem Vilet vidi deformisano čudovište u jami, on otkriva istinu o Karvenovim zločinima i načine da ga vrati u grob. Takođe se otkriva da je Karven upleten u dugogodišnju zaveru sa nekim drugim volšebnicima, saradnicima iz njegovog prethodnog života koji su nekako izbegli smrt, da vaskrsnu i muče najmudrije ljude sveta kako bi stekli znanje koje će ih učiniti moćnim i ugroziti budućnost čovečanstva.

Dok je u Karvenovoj laboratoriji, Vilet slučajno priziva drevni entitet koji je neprijatelj Karvena i njegovih volšebničkih saveznika. Doktor se onesvesti, probudivši se mnogo kasnije u bungalovu. Ulaz u grobnice je zapečaćen kao da nikada nije postojao, ali Vilet pronalazi belešku bića napisanu na latinskom u kojoj mu se nalaže da ubije Karvena i uništi njegovo telo. Vilet se suprotstavlja Karvenu u ludnici i uspeva da preokrene čaroliju vaskrsenja, vraćajući čarobnjaka u prah. Novinski izveštaji otkrivaju da su Karvenovi glavni saučesnici i njihova domaćinstva naišli na brutalnu smrt, a njihove jazbine su uništene.

Likovi uredi

Čarls Dekster Vord uredi

Vord ima 26 godina u vreme kada se priča odvija. Iako se smatra jednim od Lavkraftovih autobiografskih likova, čini se da su neki detalji ovog lika zasnovani na Vilijamu Lipitu Moranu. Kao i Vordovi, Moranovi su takođe posedovali seosku kuću u Potaksetu, na Roud Ajlandu.[1]

Džozef Karven uredi

Vordov predak i mrtvi zvonar, uspešan trgovac, brodarski magnat, trgovac robljem i vrhunski čarobnjak, rođen u današnjem Danversu, Masačusets, sedam milja od Sejlema, 18. februara 1662. godine. Beži u Providens u vreme suđenja vešticama u Sejlemu 1692. godine. Umire, barem privremeno, 1771. u toku napada koju je na njegovu jazbinu izvela grupa važnih građana Providensa, koji su saznali za samo neke od njegovih zločina. Ponovo ga ubija, verovatno zauvek, dr Vilet koristeći Karvenovo sopstveno čarobnjaštvo. Karven usavršava metodu usporavanja efekata starenja do neverovatnog stepena. On takođe ima sposobnost da vaskrsne mrtve bilo iz celog leša ili iz njegovih „esencijalnih soli” (proisteklih iz pepela navedenog leša) i razgovara sa njima. Ova sposobnost se koristi za dobijanje privilegovane inteligencije od davno nepostojećih mudraca. U tu svrhu njegovi agenti pretražuju groblja i grobnice širom sveta u potrazi za leševima slavnih ličnosti koji zatim prokrijumčare nazad u Providens, gde ih Karven privremeno podiže da bi iz njih izvukao njihove tajne. U ovom poduhvatu pomažu mu dva druga volšebnika i sejlemski izgnanici

On je u stanju da prizove entitete kao što je Jog-Sotot da mu pomognu u njegovoj magiji. Krajnji cilj aktivnosti ovih ljudi, odnosno priroda ili upotreba informacija dobijenih od vaskrslih mudrih osoba, nije u potpunosti preciziran i njegovo tumačenje je u velikoj meri prepušteno čitaocu. Ova dvosmislenost takođe utiče na tačne okolnosti Karvenove „prve” smrti. Očigledno je da ga je izdao i verovatno ubio entitet pozvan radi njegove odbrane tokom opsade na skrivenim terenima njegove farme, ali identitet ovog bića, kao i njegova moguća veza sa Jog-Sototom (čije se ime pominje u bajanjima) ostavljeno je za spekulacije. Značajno je, međutim, da erupcija entiteta tokom sukoba izaziva „nepogrešivu ljudsku viku ili duboki horski vrisak”, kao i „urlik potpunog, krajnjeg straha i potpunog ludila koji se izvukao iz mnogih ljudskih grla — urlik koji je dopirao snažno i jasno uprkos dubini iz koje je morao izbiti”, a da učesnicima racije ostaju psihološki šokovi daleko iznad onih koji se očekuju u bilo kojoj epizodi nekonvencionalnog ratovanja.

Pre svoje prve smrti, Karven pronalazi način da stvori čaroliju koja bi prevazišla vreme i inspirisala njegovog potomka da se zainteresuje za njega i njegov rad i pokuša da ga vrati ako ikada bude ubijen. Kada ga je Vord kasnije vaskrsao, Karven se u početku prerušio u bradatog „doktora Alena” sa naočarima da bi izbegao sumnju zbog njegove bliske sličnosti sa Vordom. Nemrtvi Karven je pokazao vampirističke sklonosti kao nuspojavu svog vaskrsenja, napavši tako lokalne putnike i provaljivajući u kuće da bi pio krv stanovnika. Karven je odmah stupio u kontakt sa dva svoja sadruga, koji su sve vreme bili živi i aktivni, i ponovo pokreće svoje stare zavere. Ubrzo ubija Vorda kada on počinje da sumnja u to šta rade i preuzima njegov identitet. Karven se nikada ne libi ubistva, mučenja ili ucene da bi postigao svoje ciljeve; on takođe koristi – i ubija – ogroman broj živih robova kao subjekte za svoje eksperimente. On takođe glumi izvestan stepen građanskog duha i pristojnosti, kako prema svojim sugrađanima tako i prema svojoj ženi, kao deo pametnog plana — društvenog gambita koji ima za cilj ostavljanje naslednika, kao i poboljšanje svog imidža u javnosti kako bi se izbeglo njegovo prisilno iseljavanje.

Marinus Biknel Vilet uredi

Enciklopedija H. F. Lavkrafta upoređuje Viletov lik sa drugim „hrabrim protivnicima zla” u Lavkraftovim delima, kao što su Tomas Malon u „Užasi u četvrti Red Huk”[2] i Henri Armitidž u „Daničkom užasu”; poput Vileta, Armitidž „pobeđuje 'zlikovce' bajanjem, i on je podložan istim manama — pompoznosti, aroganciji, samovažnosti — koje se mogu videti kod Vileta.[3]

Inspiracija uredi

 
Kuća u Ulici Prospekt br. 140 u Providensu, koja je poslužila kao inspiracija za kuću Vordovih.

U avgustu 1925. Lavkraftova tetka Lilijan poslala mu je anegdotu o kući u Uici Prospekt br. 140 u Providensu. Lavkraft joj je odgovorio: „Znači Halsijeva kuća je ukleta! Uh! Tamo je divlji Tom Halsi u podrumu uzgajao barske kornjače − možda su to njihovi duhovi. Ipak, to je divna stara vila i služi na ugled tako divnom starom gradu!”[4] Lavkraft će kasnije promeniti adresu kuće u Ulicu Prospekt br. 100 i ona će poslužiti kao inspiracija za kuću Vordovih u ovom romanu. Narednog meseca, u septembru 1925. Lavkraft je pročitao knjigu Providens u kolonijalna vremena Gertrude Selvin Kimbal. Baveći se istorijom Providensa tokom 1912. članak će poslužiti kao osnova za roman, a naročito u njemu sadržane anegdote o Džonu Meriku i dr Čekliju.[2]

Moguća literarna inspiracija za roman možda je bila novela Povratak Valtera de la Mara iz 1910, koju je Lavkraft pročitao sredinom 1926. godine. On ju je opisao u svom eseju „Natprirodni horor u književnosti” kao priču u kojoj „vidimo kako duša pokojnika nakon dva veka poseže iz groba za mesom živih ljudi”.[1]

Motiv potomka koji izgledom jako liči na svog dalekog pretka najverovatnije potiče iz dela Natanijela Hotorna Kuća sa sedam zabata, koju je Lavkraft u svom eseju „Natprirodni horor u književnosti” opisao kao „najznačajniji doprinos Nove Engleske iracionalnoj literaturi”.[5]

Još jedan mogući književni izvor inspiracije je pripovetka „Grof Magnus” M. R. Džejmsa, koju je Lavkraft pohvalio u svom eseju, a koja opisuje uskrsnuće mračne figure iz 17. veka.[6]

Prijem uredi

Sam Lavkraft je bio nezadovoljan romanom, nazvavši ga „nezgrapnim, škripavim delom samosvesnog antikvarizma”.[7] Uložio je malo truda da objavi delo, ostavivši ga da ga posthumno izdaju Ogast Derlet i Donald Vandrej u časopisu Weird Tales.

Pišući za The New York Times, recenzent Vilijam Poster opisao je roman kao „dobru priču u tradiciji veštičarenja Nove Engleske, dobro začinjenu alhemijom, vampirizmom, drevnim dokumentima i krađom mumija”.[8] Istoričar horora Les Danijels nazvao je Slučaj Čarlsa Dekstera Vorda Lavkraftovim „najboljim romanom”.[9] E. F. Blajler je primetio da kratki roman, „uprkos tome što je neobično zamarajući i rutinski, ima zanimljive koncepte i dobre trenutke”.[10] Berd Sirls je smatrao da „Lavkraftovo veliko poznavanje istorije Nove Engleske pruža ubedljivu pozadinu za priču”.[11] Daglas Robilard je izjavio da je Lavkraftova negativna ocena Slučaja Čarlsa Dekstera Vorda bila „previše oštra; ovo je jedno od njegovih najboljih dela”.[12]

Reference uredi

  1. ^ a b Cited in Joshi and Schultz, p. 33.
  2. ^ a b Joshi and Schultz, p. 33.
  3. ^ S. T. Joshi and David E. Schultz, "Dunwich Horror, The", An H. P. Lovecraft Encyclopedia, p. 81.
  4. ^ H. P. Lovecraft, letter to Lillian D. Clark, August 24, 1925; cited in S. T. Joshi and David E. Schultz, "Case of Charles Dexter Ward, The", An H. P. Lovecraft Encyclopedia, p. 33.
  5. ^ Joshi and Schultz, p. 107.
  6. ^ Richard Ward, "In Search of the Dread Ancestor", Lovecraft Studies No. 36 (Spring 1997); cited in Joshi and Schultz, p. 131.
  7. ^ H. P. Lovecraft, letter to R. H. Barlow, March 19, 1934; cited in Joshi and Schultz, p. 34.
  8. ^ "Nightmare in Cthulu" (sic), New York Times Book Review, January 16, 1944, p. 19
  9. ^ Les Daniels (1975). Living in Fear: A History of Horror in the Mass Media. Da Capo Press, p. 121. ISBN 0306801930 .
  10. ^ E. F. Bleiler, The Guide to Supernatural Fiction, Kent State University Press, 1983 (pp. 322–23)
  11. ^ "On Books", Isaac Asimov's Science Fiction Magazine, May 1982, p. 20.
  12. ^ Douglas Robillard, in Lovecraft, H(oward) P(hilips), in Jack Sullivan, (ed.) The Penguin Encyclopedia of Horror and the Supernatural, New York, N.Y., U.S.A. : Viking, 1986. ISBN 0670809020 (p. 273).

Spoljašnje veze uredi

 
Slučaj Čarlsa Dekstera Vorda na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Случај_Чарлса_Декстера_Ворда&oldid=27008922”