Sovjetska montaža

Sovjetska teorija montaže je pristup razumevanju i stvaranju bioskopa koji se u velikoj meri oslanja na montažu. To je glavni doprinos sovjetskih teoretičara filma globalnoj kinematografiji i doneo je formalizam u filmsko stvaralaštvo.

Iako se sovjetski filmski stvaraoci dvadesetih godina 20. veka nisu slagali oko toga kako tačno gledati montažu, Sergej Ajzenštajn je u „Dijalektičkom pristupu filmskoj formi“ istakao da je montaža „nerv kinematografije“ i da „određuje prirodu montaže je rešavanje specifičnog problema filma“. Njegov uticaj je dalekosežan u komercijalnom, akademskom i političkom smislu.

Alfred Hičkok navodi montažu (i posrednu montažu) kao oslonac vrednog snimanja filmova. U stvari, montaža je demonstrirana u većini narativnih igranih filmova dostupnih danas. Postsovjetske filmske teorije su se u velikoj meri oslanjale na montažno preusmeravanje filmske analize ka jeziku, doslovnoj gramatici filma. Semiotičko razumevanje filma, na primer, duguje i u suprotnosti je sa bezobzirnom transpozicijom jezika Sergeja Ajzenštajna „na načine koji su potpuno novi“.

Dok je nekoliko sovjetskih filmskih stvaralaca, kao što su Lev Kulešov, Džiga Vertov, Esfir Šub i Vsevolod Pudovkin je iznelo objašnjenja šta čini efekat montaže, Ajzenštajnovo gledište da je „montaža ideja koja proizilazi iz sudara nezavisnih kadrova“ pri čemu se „svaki sekvencijalni element ne percipira ne pored drugog, već iznad drugog“ je najšire prihvaćeno.

Proizvodnja filmova — kako i pod kojim uslovima se prave — bila je od presudnog značaja za sovjetsko rukovodstvo i filmske stvaraoce. Filmovi koji su se fokusirali na pojedince, a ne na mase, smatrani su kontrarevolucionarnim, ali ne isključivo. Kolektivizacija filmskog stvaralaštva bila je centralna za programsko ostvarenje komunističke države. Kino-oko je stvorio filmski kolektiv koji je tražio razgradnju buržoaskih shvatanja umetnosti iznad potreba naroda. Rad, pokret, mašinerija života i svakodnevica sovjetskih građana spojili su se u sadržaj, formu i produktivan karakter Kino-oko repertoara.

Najveći deo uticaja, počevši od Oktobarske revolucije 1917. do kasnih 1950-ih (često se naziva Staljinovom erom), doveo je filmski jezik u prvi plan i obezbedio osnovu za savremenu montažu i dokumentarne tehnike, kao i dajući polaznu tačku za naprednije teorije.