Sociologija ishrane
Socilogija ishrane proučava kako je tokom istorije ishrana bila različita. Čovek je koristio oko 7 hiljada vrsta biljaka. Postoji prostorni i vremenski pristup hrani. Arhajski čovek je poznaovao samo sirovu hranu, uz kontrolu vatre i pečenu, a sa proizvodnjom posuđa i kuvanu hranu. Sve do konstruisanja i upotrebe savremenih prevoznih sredstava i komunikacije, dominirala je lokalna proizvedena hrana. Industrijalizacija, a naročito globalizacija prekida prostornu i vremensku zavisnost i determiniranost hrane.[1][2][3]
Način ishrane predstavlja i način života, koji je proporcionalno napredovao. Čovek je toliko vremenom eksperimentisao, da je ishranom ugrozio svoje zdravlje a i egzistenciju drugih živih vrsta. Oslanjanje na čulo ukusa- da ono saopšti koje vrste, u kakvoj međusobnoj srazmeri i kojoj količini namirnice treba unositi, svakome iskustveno je znano, kao nesigurno i najčešće obmanjujuće. Jer, od onog najukusnijeg, nepcu, jeziku i želucu može odmah da bude prekomerno i bolno, jednjaku užareno i nepodnošljivo, jetri preteško, a srce i mozak, kao osetljivije na neadekvatnu ishranu, još i najgore. Sve što je veštačko i prekomerno je i nezdravo i nepravilno. Mnoge životinjske i biljne vrste se nalaze pred izumiranjem upravo zbog preterane i nekontrolisane čovekove ishrane, jer čovekova ishrana u obimnom delu obuhvata razne vrste i jednih i drugih.
Kako naša planeta Zemlja postaje sve više naseljena, tako je teže da se to stanovništvo prehrani. I dan danas je poznata i česta pojava umiranja od gladi u siromašnijim krajevima Zemlje. Prehranjeni su uglavnom oni koji imaju sredstava i novca da to sebi priušte, dok oni siromašniji bivaju zapostavljeni. Čovek ima za sad dovoljno sredstava da prehrani čitavu populaciju na Zemlji, pod uslovom da to radi pametno i organizovano. Vremenom, kako čovečanstvo stari, hranjivivih resursa je sve manje i manje.