Sociologija rizika

Sociologija rizika se bavi verovatnoćom štetnih posledica na ljude izložene opasnostima i uticajem na ljudski razvoj kao grupe. Štetni efekti po ljudsko zdravlje uključuju smrt, bolest i povrede. Takvi efekti mogu biti akutni ili hronični; akutni se odnose na neželjenie efekate koje se pojavljuju brzo, dok se hronična odnose na neželjenie efekate koji se dešavaju tokom dugog vremenskog perioda. Rizični agenti životne sredine imaju akutne ili hronične efeke na zdravlje, kao što su cigarete, pesticidi i druga otrovna sredstava, tehnologije, događaji i slično. Rizik je situacija ili događaj gde je nešto od ljudskog značaja (uključujući i same ljude) u pitanju i gde je ishod neizvestan.

Određivanje rizika

Određivanje rizika je tipično definisan kao procena mogućnosti i važnosti negativnih efekata na ljude koji vode do izlaganja riziku. Nacionalni istraživački odbor SAD-a (1983) je odredio četiri jasna koraka u određivanju rizika:

1. identifikacija rizika
2. određenje opasnosti
3. određenje količine izloženosti
4. karakterizacija rizika

Identifikacija rizika

Identifikacija rizika je proces ustanovljavanja da supstanca, tehnologija, ili dogođaj može negativno da utiče na ljidsko zdravlje ili izazove smrt. Različite tehnike su korišćene radi identifikacije rizika, uključujući epidemiološke i laboratorijske metode. Negativne posledice uključuju traumatične povrede, rak i ostala hronična oboljenja, reproduktivne probleme kao što su sterilitet i pobačaj, neurobihevioralističke probleme, akutna ili hronična oštećenja specifičnih organa, defekti pri rođenju, rana smrt. Cilj je postaviti vezu između odavanja riziku i negativnih efekta na zdravlje ili smrt.

Određenje opasnosti

Određivanje opasnosti određuje vezu između važnosti i negativnih zdravstvenih efekata ili smrti. Ovaj korak često uključuje odluke raznih subpopulacija, odnosno na koji način one doživljavaju izloženost stresu. Ovim korakom se procenjuje priroda i važnost zdravstvenih poteškoća pod različitim uslovima stresa i njegovom izlaganju zz pomoć epidemiologije i eksperimenata nad životinjama.

Određenje količine izloženosti

Određenje količine izloženosti je shvaćeno kao određenje prirode i stepena ljudske izloženosti riziku. Izvor, ruta, količina, učestalost, vreme trajanja i tajming izlaganja riziku, kao i tipovi populacije izložene riziku su ciljevi određivanja količine izloženosti.

Karakterizacija rizika

Karakterizacija rizika je rekapitulacija informacija o mogućnosti i važnosti negativnih posledica u prethodna tri koraka. Karakterizacije rizika su kvantitativne procene prirode i stepena rizika povezanog sa izlaganjem rizičnim uzrocima i često sadrži nesigurne informacije (kao što su greške vezane za statističke podatke).

Procena rizika

Procena rizika je određivanje prihvatljivosti rizika. Proces je često kontroverzan zato što je određenje prihvatljivog rizika više politička nego tehnička odluka. Razvijeni su različiti metodi radi određivanja prihvatljivosti. Tradicionalne tehnike uključuju rizik-vrednost-korist račun, pokazane preference (situacije u kojima su ljudi rizikovali), izražene preference (subjektivno shvaćena ozbiljnost rizika), i drugi.

Najčešće korišćene su rizik-vrednost-korist računi. Rizik-vrednost-korist analiza je zasnovana na ideji da rizik povezan sa određenjim izvorom rizika je prihvatljiv, ako ekonomska ili drugačija korist izvora nadmašuje cenu (vrednost). Na osnovu ekonomske efikasnosti, ovaj metod je bio kritikovan na više osnova, uključujući probleme dodele monetarne vrednosti ljudskom zdravlju i neadekvatna distribucija rizika među populacijama (Akremen i Hajzerling 2004).

Metoda pokazane preference je zasnovana na sumnji da je rizik novih izvora rizika prihvatljiv, ako ne prevazilaze rizike postojećih rizičnih odluka i prakse koje imaju sličnu korist.

Metod izražene preference se odnosi na javne preference prihvatljivosti i prepoznavanja rizika. Upitnici, laboratorijska istraživanja, javna saslušanja i ostali vidovi ispitivanja su često korišćeni da odrede javne preference.

Upravljanje rizikom

Upravljanje rizikom je proces sprečavanja, kontrolisanja, ili ublažavanja rizika koji su uzeti za neprihvatljive. Postoje različiti načini kontrolisanja neprihvatljivih rizika, uključujući direktne i indirektne propise. Direktan propis se odnosi na aktivnu interakciju na tržištu, tako što se zabranjuju izazivači rizika, ili se smanjuje njihov rizik na nivo prihvatljivosti uvođenjem zakona. Indirektan propis počinje sa prihvatanjem rizika, ali onda pokušava da ohrabri mudro ponašanje, tako što informiše ljude pod rizikom stavljanjem nalepnica upozorenja.

Literatura

• Ackerman, Frank and Lisa Heinzerling. 2004. Priceless: On Knowing the Price of Everything and the Value of Nothing. New York: New Press.
• Albrecht, S. L. 1995. Equity and Justice in Environmental Decision Making: A Proposed Research Agenda. Society and Natural Resources
• Andrews, Richard. 2000. Risk-Based Decision Making. Pp. 219–31 in Environmental Policy, edited by N. Vig and M. Kraft. Washington, DC: Congressional Quarterly Press.
• Aschengrau, Ann, David Ozonoff, R. Vezina, T. Heeren, and Y. Zhang. 1996. Cancer Risk and Residential Proximity to Cranberry Bog Cultivation in Massachusetts.
• Beck, Ulrich. [1986] 1992. Risk Society: Towards a New Modernity. London, England: Sage.