Socijalni konstruktivizam

Socijalni konstruktivizam je teorijska orijentacija koja je temelj svih novijih pristupa koji daju kritičke alternative u oblasti sociologije, psihologije i drutih društvenih i humanističkih nauka (kao što su kritička psihologija, poststrukturalizam, analiza diskursa itd). Postoji više pretpostavki u koje “morate poverovati da biste bili socijalni konstruktivist”:

Znanje nije pouzdano – socijalni konstruktivizam traži da kritički posmatramo tvrdnju da je naše razumevanje sveta pouzdano (kao što tvrde pozitivisti i empiristi). On kaže da moramo biti sumnjičavi prema svojoj predstavi u svetu, što znači da kategorije pomoću kojih shvatamo svet ne moraju nužno podrazumevati stvarne podele. Recimo, to što mi delimo muziku na klasičnu i pop, ne znači da u samoj prirodi muzike postoji nešto što određuje da ona treba da bude tako podeljena. Socijalni konstruktivizam dovodi u pitanje čak i kategoriju muškarci-žene, i kaže da bismo isto tako opravdano i jasno mogli ljude da podelimo na visoke i niske, recimo.
Shvatanje sveta je istorijski i kulturno specifično – svi načini razumevanja sveta su istorijski i kulturno relativni. Ne samo što su specifični za određene kulture i istorijska razdoblja, nego su i proizvod određene kulture i istorijskog perioda. Svaka kultura poseduje posebne oblike znanja i zato nema razloga da verujemo da su naši načini razumevanja nužno bolji od drugih.
Društveni procesi su osnov znanja – ono što mi smatramo istinom, to jest trenutno prihvaćen način shvatanja sveta, nije proizvod objektivnog posmatranja sveta, već socijalnih procesa i interakcija u kojima su ljudi angažovani.
Znanje i društveno delovanje su nerazdvojno povezani – recimo, pre nastanka pokreta za borbu protiv alkoholizma, mislilo se da su pijanci potpuno odgovorni za svoje ponašanje i bivali su hapšeni. Danas se smatra da oni robuju alkoholu i da nisu skroz odgovorni za svoje postupke, pa ih društvo leči psihološkim metodama, ne zatvara ih.

Razlika između socijalnog konstruktivizma i tradicionalne psihologije

Prema ovim modelima, razlika između socijalnog konstruktivizma i tradicionalne psihologije je:

Antiesencijalizam – socijalni konstruktivisti ne smatraju da društvo utiče na psihologiju pojedinca više od bioloških faktora. Za njih su oba faktora esencijalistička i kao takva mogu se nazvati socijalnokonstruktivističkim stanovištima.
Antirealizam – s.k. odbacuje mišljenje po kom je naše znanje neposredno opažanje stvarnosti. Mi konstruišemo svoje verzije stvarnosti među sobom. Zbog toga je pojam -istina- nepouzdan i ne postoje objektivne činjenice.
Istorijska i kulturna specifičnost znanja – psihološke teorije su vremenski i kulturno ograničene. Zato se ni psihologija ni socijalna psihologija ne mogu baviti “pravom” prirodom ljudi i društvenog života, već samo istorijskim proučavanjem određenih oblika političkog i društvenog života, kao i društvenom praksom koja ih stvara.
Jezik kao preduslov mišljenja – jezik kojim se ljudi koriste uslovljava način njihovog mišljenja, kategorije i pojmove pomoću kojih stvari dobijaju značenje
Jezik kao oblik društvenog delanja – kad ljudi razgovaraju među sobom, oni konstruišu svet, pa je zato korišćenje jezika jedan oblik delanja, a jezik dobija performativnu ulogu, za razliku od pređašnje uloge pasivnog prenosioca misli.
Fokusiranje na interakciju i društvenu praksu – socijalni konstruktivizam odbacuje i gledište psihologije, po kojem su za društvene pojave odgovorni stavovi, motivacija i druge psih.kategorije neke osobe, ali odbacuje i sociološko stanovište po kojem socijalne strukture (ekonomija, brak, porodica) predstavljaju izvor socijalnih fenomena. Socijalni konstruktivizam u fokus stavlja društvenu praksu i interakcije između ljudi.
Fokusiranje na procese – cilj socijalnog istraživanja se sa struktura prebacuje na načine na koje ljudi u interakciji dolaze do fenomena. Znanje, dakle, nije nešto što neko ima ili nema, već nešto što ljudi zajedno proizvode.

Poreklo socijalnog konstruktivizma

Sa sociološke strane, na nastanak ove teorije utiče simbolički interakcionizam (tu mi kao ljudi konstruišemo svoje i tuđe identitete kroz susrete i interakcije s drugima), etnometodologija, i najviše – knjiga Bergera i Lukmana “Socijalna konstrukcija stvarnosti”, u kojoj piše da ljudska bića zajedno stvaraju i održavaju društvene fenomene, kroz društvenu praksu. Ljudi to rade kroz procese eksternalizacije, objektivacije i internalizacije. Recimo, ako ljudi imaju ideju da se sunce okreće oko zemlje, oni je eksternalizuju tako što je stave “u promet” i napišu knjigu o tome. Kada ta knjiga uđe u domen društvenog, ona živi vlastitim životom a ideja koju izražava postaje objekt, što je deo procesa objektivacije. Sledeći naraštaji je internalizuju kao deo svoje svesti, čitajući je.

U psihologiji, socijalni konstruktivizam se vezuje za Gergena, koji je pisao o tome da je celokupno znanje kulturno i istorijski specifično. On je pisao i o krizi socijalne psihologije (koja je kao disciplina nastala iz pokušaja psihologa da vladama SAD i Britanije, za vreme Drugog svetskog rata, daju znanje koje bi ovi koristili za propagandu).

Kulturna i intelektualna pozadina, naspram koje se oblikovao socijalni konstruktivizam, jeste postmodernizam. Težište postmodernizma nije u društvenim naukama, već u umetnosti. [On odbacuje modernizam, koji se oslanja na prosvetiteljstvo (18. vek). Prosvetiteljstvo je tragalo za istinom i razumevalo prirodu uz pomoć razuma i racionalnosti, što s kosilo sa crkvenim stavovima. Modernizam u umetnosti preuzima svoje traganje za istinom, kroz pravila i proporcije um. dela. U sociologiji, Marks traga za pravilima i strukturom i ekonomske strukture postavlja kao osnove društvenih pojava.] Postmodernizam odbacuje ideju da postoji konačna istina, kao i postojanje strukturalizma, pa tako pop-art umetnost (Vorhol, recimo) polaže pravo na istu vrednost kao i, proporcijski i matematički savršena, Leonardova dela. Postmodernizam tvrdi da mi živimo u svetu koji se više ne može razumeti pozivanjem samo na jedan sistem znanja (recimo, religiju).

Glavne teme socijalnog konstruktivizma

Cilj je da se odbaci tradicionalno psihološko učenje o esencijalizmu, što otvara put alternativnom, socijalnokonstrukcionističkom objašnjenju. U centar interesovanje stavlja se jezik, umesto esencijalizma. Socijalni konstrukcionisti dovode u pitanju diskurse koji imaju etikete “istine”.

Literatura

Entoni Gidens, Sociologija, Ekonomski fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd, 2007
Džordž Ricer, Savremena sociološka teorija i njeni klasični koreni, Službeni glasnik, Beograd, 2012